Митрополит Амфилохије: Црква је увијек спремна да носи свој крст

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Димитрија у Колашину, 29. јануара 2012. године

На здравље и на спасење, ова света Божија служба, која се, ево двије хиљаде година наставља, по заповјести Христовој, од оне Његове Тајне вечере, када је пред Своје Распеће и Своју смрт окупио прве ученике Своје, апостоле, њих дванаест, и када је узео хљеб у Своје руке, када га је благословио и рекао: ,,Узмите, једите, ово је Тијело моје, које се за вас ломи на отпуштење гријехова.” А онда је узео чашу са вином, по древном обичају Мојсијевом, благословио и рекао: ,,Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе пролива и за спасење свијета.” И тако, већ двије хиљаде и дванаест година је прошло од времена Његовог Рођења, а овај догађај се догодио у тридесет и трећој години Његовог живота, до данас хришћани, они који су Његови, који се крштавају и име Његово, у име Оца, и Сина и Духа Светога у свим народима, они се сабирају на свим земаљским просторима, као и ми данас овдје у Колашину, у овај недјељни дан, сабирали су се и сабирају се и понављају те ријечи Христове. И ми смо данас те ријечи Христове поновили и ми смо савремени ученици Његови, насљедници оних првих ученика. И примамо Тијело Христово и Крв Христову, сједињујемо се са Њим на здравље душе, и тијела, на спасење и на живот вјечни и сједињујемо се једни са другима.

А сједињујући се са Њим, ми се сједињујемо са вјечном љубављу, јер Он је љубав и испуњавамо се и ми такође љубави и према Њему и једних према другима. Управо то и јесте тајна вјере хришћанске, зато је она неуништива! Толико их је било кроз историју који су прогонили хришћане. И данас, негдје сам прочитао, сто милиона хришћана је прогоњено у свијету. То је вјера која је највише гоњена и прогоњена кроз историју, па и код нас овдје у Црној Гори. И ови наши властодршци, и они сад, хтјели би да искоријене ову нашу православну, апостолску, исконску вјеру, па да неку своју невјеру, лажну вјеру, да утемеље неку своју идеологију. А варају се, неће моћи то тако, не може то тако да се уради. Нека Бог њима да разум, да се што прије покају, да се уразуме, зар није довољно искуство њихових претходника, које је трајало педесет година, који су покушавали да униште Цркву, сјећам се ја тога времена.

Сјећам се године 1955., кад сам дошао овдје за Петровдан, у ову Цркву Светог Димитрија, нигдје никога није било, сем неког црквењака сиротога, мислим да је то био неки Булатовић. Није било ни свештеника, а он сиромах, у неком свом незнању, ја улазим у цркву, а он мисли да је неки удбаш дошао. Па је онда почео да чита јектенију, па каже: ,,Још се молимо и за друга нашега Тита и другарицу нашу Јованку.” Е овдје сам ја то чуо, од тога сиромаха, уплашен да су дошли да га избаце, па да би се избавио поменуо је друга Тита и другарицу Јованку, не би ли се спасио. Таква су та времена била, знамо каква су. Гонили су Цркву, прогонили, помињемо и на отпусту Митрополита Јоаникија, свештеномученика и са њим пострадале свештеномученике, који су у то вријеме убијени, само зато што су били хришћани, православни Срби! Ништа друго!