• Поглед

Митрополит Амфилохије: Брак је вјечна и непролазна заједница Божија

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Светог Ђорђа и Светих мученика момишићких у Момишићима, 29. јул 2012. године.

Фото: Митрополија

,,Измоливши јединство вјере и заједницу Светога Духа и поменувши све свете, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.” Овим ријечима се изражава суштина Цркве Божије и суштина свете службе божанствене, Свете литургије. Изражава се и свеукупно устројство, и звање и призвање Цркве Божије, јер све што се догађа у Цркви Божијој, од искони до данас и до краја свијета и вијека, догађа се са свима светима. Један је свети Господ Бог, али су свети и они које је Он призвао у Своју свету заједницу. Они који су освећени и просвећени Светим крштењем. Кроз Свето крштење, Миропомазање и примање Духа Светога, ми постајемо свети Господу. Запечаћени Његовом светошћу. А и Црква свеукупна, од Христовог времена па до данас, она је испуњена Духом Светим, божанском свјетлошћу. И сви они који су се крстили у име Оца, и Сина и Светога Духа, они су свети. Зато и кажемо на крају Литургије: ,,Светиње светима.” Свето Тијело и Крв Господња, светиња над светињама. То се даје само светима, само онима који су примили ту светост, који су примили печат Јединога, Светога и који се сабирају око Њега.

Црква јесте сабор светих око имена Христовога, око самога Христа, око тијела Његовога и око крви Његове. Света и неразорива заједница, Црква Божија, сабрање утемељено не на пролазном само, него сабрање које је утемељено на Ономе који је вјечан, који је непролазан, који се уграђује у нас и ми у Њега. Света заједница која је неуништива и неразорива, зато је Господ и рекао да Цркви Божијој ,,ни врата пакла не могу одољети’’. А друге заједнице и друга сабрања људска, а безброј их је овдје на земљи, и она су благословена кад су сагласна природи људској и људском звању. Али само сабрање које је у име Божије, у Христово име и заједништво које је утемељено на заједници Свете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, Бога вјечога, кроз кога је све постало и којим живи и дише све што постоји, само то сабрање, оно није за данас и за сјутра и за пролазност, него је сабрање за вјечнији и непролазни живот. Зато ми сваки дан на Литургији понављамо ријечи: ,,Во вијек и вијеков.” Све што се догађа, све што чинимо и све што радимо, оно бива ,,во вијек и вијеков’’. Вјечност је она која је мјера наше заједнице, нашега сабрања, те свете заједнице, Цркве Божије, која је заједница Христова, која је заједница љубави и милости Божије. У њој се учимо љубави ка Господу, јединоме светоме и кроз њу постајемо једни са другима у тој светој заједници, неразоривој.

А она је неразорива зато што није само биолошка, није само социолошка, него је, како ми то кажемо, есхатолошка – заједница Царства Божијега. Заједница која је вјечна. И то јесте достојанство Цркве Христове и призвање свих заједница на земљи, да постану та једна једина заједница Оца, и Сина и Духа Светога, вјечна и непролазна заједница. Зато и Христова проповјед почиње са ријечима: ,,Покајте се, јер се приближило Царство небеско!” Зато и Господ упућује своје ученике, па им каже: ,,Идите! Проповједајте Царство небеско, исцјељујте болесне.” Исцјељујте болесне од незнања, од мрака, од болести духовне и тјелесне, њих исјељујте да би могла та свјетлост Царства небескога и та вјечна заједница да их освијетли, просвијетли изнутра, да их обасја и да их испуни радошћу неисказаном и животом вјечним, и свјетлошћу и мудрошћу, истином сабраних око јединога светога и вјечнога и непролазнога.

Ево данас, та заједница се остварила овдје у овом светом храму. И ми смо причасници те свете заједнице Христове, јер смо и ми свети и на светост призвани да примимо светињу која се дарује само светима. Данас ми прослављамо неке од тих светих Божијих људи. Прослављамо мученика Антиногена, мученика на чији дан се догодила она страшна и величанствена битка, одбрана вјере и отачаства, образа и слободе на Вучјем долу. Зато, преосвештени владика Јоаникије и Григорије данас тамо полажу и камен темељац храму Светом Антиногену, а гдје би другдје ако не би ту, на том мјесту, које је крвљу обагрено оних витезова за слободу, жртвовавши себе. Данас славимо и подсјећамо се на свештеномученике и мученике момишићке. Ово је прва свечана Литургија у њихову част, послије њиховог прибројавања лику светих, 19. маја ове године, од стране Светог архијерејског сабора. И они су прибројани светима и ту своју заједницу и прибројење светима они су запечатили својом мученичком крвљу. Жртвовали се за Христа Господа на начин на који је Он себе жртвовао за живот свијета.

Данас, ево, на овај свети дан, у овој светој заједници, у Цркви Божијој, сабраној око Тијела и Крви Христове, око светог имена Његовог, коју смо примили у Светом причешћу, ево данас смо сјединили нашег Игора и Ану у свету заједницу брака. Брак је свети брак и брак је призван на оно што је Бог дао мушком и женском, тај квасац љубави, квасац жртве, квасац рађања и продужења рода људскога, да то добије на себе печат дара Духа Светога. Да добије светињу Божију, брак је свети. Обавља се брак и на другим мјестима, као што је регистрација, али то није вјенчање, него је регистровање. А ово је једина и истинска света тајна, тајна новога живота. Зато се и чита оно Јеванђеље гдје Господ претвара воду у вино, на свадби у Кани галилејској. Зашто? Зашто се чита баш то Јеванђеље? То је само призив, вјенчани, да воду свога свакидашњег, тјелесног и душевног живота, да је преобразе и преображавају у вино вјечне божанске љубави. Да своју љубав, коју им је Бог подарио, да ту љубав освјештавају љубављу Божијом, вјечном и непролазном. Зато се и каже да ,,оно што је Бог сјединио, да то човјек не разједини”.

Брак је заједница. Није то само неки економски, социјални или неки други уговор међу два бића, него је то заједница вјечна и непролазна, заједница Божија, гдје су дужни они који су примили те свете вијенце и који су постали причасници те свете заједнице, да је утврђују, да јој буду вјерни до последњег свог издисаја. То и значи подизање вијенаца са главе. ,,Узвиси се младожења, узвиси се невјесто.” И предајемо вијенце са њихових глава у Царство непролазно, Христово, тамо гдје ће их чекати ти вијенци пред лицем Божијим да их провјере: да ли су свој живот одржали, сачували, издржали у тој вјерности, обећању, да ли су ту љубав умножили, да ли се та љубав претворила из воде у вино, што значи да ли се претворило у љубав која не тражи своје, која није саможива, него је љубав Христова, божанска, љубав која се жртвује за ближњега свога.

Муж се жртвује за своју жену на начин на који се Господ жртвовао за Цркву своју. Тако и читамо у Светом апостолу: да муж буде вјеран својој жени и да се жртвује за њу, јер у његовом жртвовању и тајни његовог жртвовања се открива тајна Христове жртве, јер Христос се жртвовао до последње капи крви. А жена с друге стране, такође да буде мужу своме покорна у љубави, у послушању, у вјерности, у жртви такође, те и такве саможртвене љубави, коју нико и ништа не смије да поремети, да помјери у њиховом животу, ни страдање, ни искушења ни било шта. Онда је брак заиста светиња. А они који су ту светињу примили, ако је чувају као зеницу ока, она је драгоценија за њих, за вас него ваш живот. Сав живот треба да буде предавање једних другоме и самих себе Христу Богу на дар, да би кроз вас и преко вас процвјетала вјечна и непролазна божанска љубав и кроз дјецу којом ће вас Бог обдарити, која ће бити испуњење благослова, древног, исконског благослова првим људима: ,,Рађајте се, и множите се и напуните земљу.’’

Увијек кад вјенчавам, овакав благослов дарујем и изговарам: прво дијете плод и радост брачника и њихове љубави. Друго дијете радост њиховим родитељима, јер на молитвама и на жртви родитеља темеље се домови. Тређе дијете за отаџбину. А онда, они који су моћнији, који су вјернији, који су самопожртвованији, онда они иду као мајка Југовића и као друге свете мајке, које су заиста испуниле, као што кажемо у молитви: ,,Умножи се као Рахиља.” Рахиља је десеторо дјеце имала. Ревека двоје. Што значи дванаест. То је благослов и то је оно чему треба да стреми онај који је примио ту светињу, светињу брака. Тако да заиста испуни своје призвање и своје звање и своје обећање пред Богом. Све то потврђује, управо, да светиње се дарују светима, да је светост призвање свију нас, да ми са Јединим Светим и са свима светима живимо и узрастамо и напредујемо у мјеру раста висине Христове.

Данас је и наш новорукоположени отац Никола примио презвитерски чин и примио је у своје руке залог. Прими овај залог, тијело Христово и чувај га до последњег свога издисаја, као што каже света молитва, јер ћеш за њега одговарати приликом Другога и страшнога доласка Господа Бога и Спаса нашега, Исуса Христа. И његов чин је вјенчање са Црквом Божијом, вјенчање са Господом, са светињом. Добио је благослов да проповједа Јеванђеље Христово, да обнавља купељу новога рођења, Крштења, народ Божији да свештенодјејствује тајну свете божанске истине, да и сам буде вјеран Ономе који је нама вјеран. И да би својом вјерношћу, Христу Богу и светињи Његовој био живи свједок живога и непролазнога Бога. То је Црква Божија, то је њено звање, наше призвање у Цркви Божијој, да будемо свети јер је свет Господ Бог наш, који је на небесима.

Ево данас, на овај свети дан, када свечано још једанпут прослављамо свештеномученике и мученике момишићке и друге свете, наш брат Предраг Михаиловић, наш архитекта, удостојио се да прими одликовање од Светог синода Српске православне цркве, одликовање Светога краља Милутина, онога који је живио сагласно светим заповјестима Божијим, који је у току свога живота подигао четрдесет храмова. Четрдесет година владао, четрдесет година храмове градио. Па ево и наш Предраг, угледавши се на њега, већ последњих година, стално хита да обнавља древне храмове, почевши од манастира Благовијести Пресвете Богородице на Бешкој, па онда редом на другим мјестима и ево, стигавши и овдје, до обнове ове светиње Светога Ђорђа, и Светога Ђорђа, наравно, у Подгорици, Светога Ђорђа овдашњега и овог светосавскога дома који је овдје саграђен и на другим мјестима. Он је заиста дар који му је Бог подарио умножио и заволио љепоту дома Господњега. Заволио је самога Господа кроз љепоту дома Господњега и послужио му, украшавајући светиње Божије. И зато је Свети синод, на наш приједлог, донио сљедећу одлуку:

,,На приједлог Његовог високопреосвештенства, Митрополита црногорско-приморског, господина Амфилохија, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, додељује господину Предрагу Михаиловићу, архитекти из Подгорице, високо одликовање Српске православне цркве: Орден Светога краља Милутина, за изузетно пожртвован труд и залагање у обнови и градњи светиња Божијих, у Митрополији црногорско-приморској.

Дано у Патријаршији српској у Београду, дана 26. јуна 2012. године.

Милошћу Божијом Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, господин Иринеј.”

Наш отац Јовица Ћетковић, овдје је послужио Богу, сагласно своме звању свештеничком, осам година. Потрудио се заједно са вама, како рече Предраг, да сабере прво народ Божији, а и он да се сабере око свештеномученика и мученика момишићких, да заједно са вама обнови и украси ову светињу, да подигне овај светосавски дом, који је подсјетник на ону учионицу у којој су се учили закону Божијем момишићки ђаци мученици, гдје су и сагорели, поставши свијеће пред пријестолом Божијим. Па ево, Господ га је призвао на друго служење. Нека Господ буде заједно са њим свуда и на сваком мјесту, и да још ревносније, тамо гдје га Господ призива и гдје је његово срце кренуло по потреби, да још ревносније служи Јеванђељу, свештенодјејствује ријеч истине и обнавља народ Божији купељу новог рођења.

Данашњи рукоположен, отац, сада презвитер, Никола Пејовић, он ће ондје гдје је Јовица стао продужити. Од данас он прима и ову трећу парохију подгоричку са саборним храмом, управо у овом у којем се налазимо, да би овдје, загријавајући се огњем моштију Светих свештеномученика и мученика момишићких, заједно са вама умножавао ову свету заједницу Божију, заједницу Божије светости, Божије љубави и милости, заједницу царства Божијега.

Па зато, подај Господе благоје и долгоденственоје житије, здравије же и спасеније презвитеру, слуги своме Предрагу, носиоцу ордена краља Милутина, нововјенчаним слугама својим Игору и Ани. И сохрани их на многаја љета.

Транскрипт Данило Балабан

У току Светог богослужења у чин презвитера рукоположен је ђакон Никола Пејовић, вјенчани су Игор и Ане Пренкић.

Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: