Mitra Reljić: Sećanje na novembarska stradanja Srba u Prištini
1 min read
Pogled s mog balkona na kuće u Univerzitetskom naselju. U jednoj od njih je živeo profesor Dragoljub Bašić, u drugoj je stradao Goran Jevtić
Piše: Mitra Reljić
Novembar je mesec s ponajviše slavskih svečanosti. Pored najčešće obeležavanih – Mitrovdana i Aranđelovdana, tu su Sveti Kozma i Damjan ili Sveti Vrači, pa Sveti velikomučenik Georgije, u narodu poznat kao Đurđic, Sveti Stefan Dečanski – Mratindan i dr. U novembru, htela ne htela, osim Svetog arhangela Mihaila u Prištini bez struje, kad smo se, uprkos mraku i studeni, radosno ogledali u svečanom oreolu svetoarhangelske sveće i bilo nam toplo, prisetim se i da sam tada legala i ustajala s jednim te istim pitanjima: Zašto smo tako tiho umirali? Zašto smo tako lako odlazili? Otad pa dosad, glasnije su Albanci pravdali svoje zločine nego što smo ih mi osuđivali. Na prva ubistva i kidnapovanja, tada još uvek nekoliko desetina hiljada Srba u Prištini, umesto protestom i otporom, reagovalo je ćutnjom i izbegličkim kolonama. Albanci, osokoljeni neočekivanom našom malodušnošću, iznova su ubijali, kidnapovali i palili podstičući nove talase izbeglištva. Strašne pogibelji svojih sugrađana – Lekovića, Mladenovića, Stamenkovića, Ristića, Vujovića…, te odvođenje u nepovrat Nedeljkovića, Tomanovića, Simovića, Sekulića…, mnogi su obnoć potiskivali jednom jedinom mišlju – kako obezbediti kamion za selidbu. Čarnojeviću, onom koji je prvi poveo kolonu najumnijih Srba s Kosova i Metohije nikad nisam oprostila. Jer, zbroje li se oni koji su te 1690. od gladi i bolesti na putu skončali, potom oni pomrli u kaljugama podno Budima, oni izginuli u ratu za račun Austrije, taman kao i u svim narednim izbegličkim kolonama zaključno sa onim iz devedesetih (setimo se pobijenih na Petrovačkoj cesti, onih koji su u beznađu sami sebi presudili ili od sapatnika pomućena uma postradali, pa Krajišnika koji su, tuđom odlukom, brzim vozovima na Kosovo i Metohiju prispeli, kako bi mnogi od njih samo četiri godine kasnije popunili kosovskometohijska groblja), videće se da pri svakoj odluci da napustimo svoj dom, ni u „živim glavama na ramenu“ nismo bili na bogzna kakvom dobitku.
A život onih koji su ostali učinjen je višestruko težim. Kad nas je u Prištini ostala šačica, u sećanju mi je kako smo se pri susretu u Crkvi Svetog Nikole ili o zadušnim pomenima na groblju prećutno prebrojavali, strepeći proveravali nije li nas koje manje.
Izuzmu li se pojedina udruženja, pokreti i pojedinci, gotovo je poražavajuće naše institucionalno i društveno nečinjenje. A tek pogrešno činjenje! Mnoge naše raskrovljene crkve i „raskućene“ Svece prepustili smo zaboravu misleći da je dovoljno pomenuti ih tek povremeno i uopšteno. O srpskim grobljima na Kosovu i Metohiji da i ne govorimo. Pomišljala sam da bi bilo sasvim normalno da se u posebnoj radio-emisiji, ili na neki drugi način, svaka postradala crkva pomene svakoga dana, sve dok i poslednji verujući Srbin ne zapamti njihova sveta imena i adrese. Čak i imena mučenički stradalih naših sunarodnika brižno čuva još samo njihova ucveljena rodbina.
Počev od 1999. Srbe su ubijali o prazniku i mimo praznika, u novembru kao i u maju. Prisećam se novembarskih zločina nad žiteljima prištinskog Univerzitetskog naselja. Iako useljeno nedugo pre bombardovanja, lišeno domaćinske ruke, komšijskih susreta i razgovora te dečje graje, profesorsko naselje te 2000-te beše prerano i ružno ostarilo. Okićeno svakojakim nalepnicama i tuđim državni znamenjima, s domovima opasanim plavo-belim visokim ogradama i sa prozorima odreda „zarobljenim“ metalnim rešetkama, svedočilo je o pravom osećanju „sigurnosti“ protektoratlija iz belog sveta među svojim štićenicima, jer „opakih“ Srba, osim pet-šest duša u tri zgradice iznad tri niza prostranih kuća, više nije bilo.
U jednoj od kuća izbeglih profesora do žalosnog novembra 2000. boravio je tadašnji predsednik Jugoslovenskog komiteta Stanimir Vukićević sa svojim saradnicima, među kojima, u svojstvu vozača, i Goran Jevtić iz Batajnice. U zoru, na drugi dan Svetog arhangela Mihaila eksplozija je potresla naselje, raznela kuću u kojoj su privremeno stanovali nepoželjni Srbi, a na zgradi pedesetak metara iznad, u kojoj sam stanovala zajedno sa, prethodno izgnanom iz svog doma, pesnikinjom Darinkom Jevrić, rasklimala bezmalo sve dovratnike i izvalila prozorske okvire. One što su bez straha i, za tadašnje prilike, nužnom verom u sebe, stizali do svakog mesta, teroristi su zatekli na spavanju. Dvadesetosmogodišnji Goran Jevtić nije preživeo, a mozak srpske pesnikinje, umoran od zbrajanja smrti, odbio je da zapamti i Goranovu. Prisećam se da me je samo koji dan ranije povezao u Gračancu. Beše još pod temperaturom od gripa izdržavanog na nogama. Nisu stizali, niti imali čime ljudski da se zaleče. Kao i većini nas, na raspolaganju su im bili lekovi iz neretko sumnjivih humanitarnih paketa. U džakovima dopremani i u ambulantama prebrojavani „antivirusi“ kod Gorana izazivahu alergiju. Osta mi u sećanju njegovo lice svo u ospicama.
Dok su uz baterijske lampe (jer struje ne beše) navečer sledećeg dana u hirurškoj ambulanti kosovopoljskog Doma zdravlja stradalnika oblačili i polagali u kovčeg, a Zoran pripremao kola za Goranovo poslednje putovanje svojima u Batajnicu, naizmenično sam po mraku ustrčavala stepeništem na prvi sprat i strčavala u prizemlje. Gore u krevetu, sa nepodnošljivom glavoboljom i bez svesti šta se dogodilo i gde se nalazi, ležala je srpska pesnikinja, ona što je stihom zlatovezla Hvosno i Dečanska zvona. Kasnije će me, dok sam, gledajući njenu patnju, celu nedelju dana smišljala kako sa njom da stignem do beogradske klinike (za srpsku pesnikinju nije bilo ni ambulantnih kola, kamoli helikoptera kao za Fljoru Brovinu), samo jednom iznenada upitati: Jesu li puno povređeni? Malo – odgovorila sam, skrivajući Goranovu pogibiju. Dole, uz ožalošćene radnike Doma zdravlja, htedoh da se oprostim sa Goranom. Uz sami Dom zdravlja beše i Ruska vojna bolnica (bolnica koju su pri odlasku, sa svom opremom, Rusi ostavili Domu zdravlja, zajedno sa ostalim srpskim objektima, spaljena je 18. marta 2004). Zapamtih i Ruse koji su se sa tugom pridružili Goranovom ispraćaju. I britanskog dužnosnika – pratioca iz Prištine kako lengvidža bez imalo sastradanja ne smičući, nesrećnik, osmeh sa lica. Za njega to, očigledno, beše samo protokolarno uspešno obavljen posao.
A godinu dana ranije, za razliku od kasnijih učestalih eksploziva sa daljinskim aktiviranjem, rafala iz automobila u pokretu i sličnih „izuma“, susedi vrlo često praktikovahu linč. Profesor Dragoljub Bašić ni mrava zgazio, niti kog krivo pogledao. Ali šta mari. Dvadeset osmi je novembar, Dan albanske zastave, a praznik valja „uveličati“. Oko podne se iz Univerzitetskog naselja kolima uputio ka centru grada, do kuće ostarele tašte. Pri povratku svojoj kući, u centru Prištine, molotovljevim koktelom zaustavlja ga slavljenički raspoložena horda. Profesor, odličan poznavalac engleskog (držao je predavanja i na Berkliju), kako će mi iste noći ispričati ruski policajac Igor koji je nemoćno posmatrao nezapamćeni zločin, pokušao je zavarati pobesnele te suprugu, njenu staru majku i sebe spasiti uz pomoć tuđeg jezika (Svoj identitet Srbi su tih godina upravo na taj način prikrivali. Taj fenomen sam, prisetivši se raširenog kriptohrišćanstva u vreme osmanskog zuluma, u studiji o stradanju srpskog jezika nazvala kriptoglosijom). Nažalost, zlodejima nije promakao Zastavin automobil u kojem su se žrtve nalazile.
Profesora su ubijali. Hiljade mladih i starih, žena i muškaraca, pozdravljalo je javni linč frenetičnim pokličima : Nato! i Smrt Srbima! U profesora su naposletku pucali. Suprugu i taštu mučili na najbestijalniji način. Troje nepomično i bezglasno samo je delimično stišalo zločinačke strasti. Predstava je, činilo se, prerano završena. A krv zastala u očima majki i kćeri, očeva i sinova. Lica sva ista – u dečaka što i u starca, lica mržnjom oslepela.
Novembarski masakri žitelja prištinskog Univerzitetskog naselja, poput svih drugih, ostali su nekažnjeni. Nekažnjeno je ostalo i ubistvo Milice Mirosavljević iz Obilića, počinjeno takođe u novembru godinu dana kasnije. Galja Stepanovna Kirikova, pripadnik desantne jedinice, ujedno anestetičar i reanimatolog u kosovopoljskoj Ruskoj vojnoj bolnici, pripovedajući žalosne sudbine kosovskih Srba sa kojima se najneposrednije susretala, ispričala mi je i tragediju rafalima pokošenog bračnog para Mirosavljević iz Obilića. Dok su – kazivala je – na hirurško-reanimatološkom odeljenju svim silama nastojali ne bi li Stojadinu povratili život, on se, dolazeći svesti, isto toliko upinjao da im predoči kako više ne želi da diše. Već je znao da njegova Milica rane nije preživela.
Za koji dan će se, bez sumnje, iznova čuti slavljenički rafali. Pobednički će se šenlučiti uz Dan zastave. U Kosovskoj Mitrovici Srbi još ne pomišljaju na kriptoglosiju koja je, počev od 1999. godine, obeležila sve ostale gradske sredine. Zasad slobodno govore srpski. Daj Bože da tako i ostane, jer će sa novim naseljenicima započeti i potiskivanje srpskog jezika. A da će se to desiti, nagoveštavaju i nazivi novih prodajnih i uslužnih objekata u severnom delu grada.
