• Насловна
• Поглед

Митинг солидарности на Цетињу са нашом браћом страдалницима са КиМ, 18. септембра 1988 год.

3 године ‎ ИН4С

Уз про­ти­вље­ње ру­ко­вод­ства СР Цр­не Го­ре, Це­ти­ње је ор­га­ни­зо­ва­ло ми­тинг со­ли­дар­но­сти са на­шом бра­ћом, прог­на­ни­ци­ма и стра­дал­ни­ци­ма са Ко­сме­та, 18. сеп­тем­бра 1988. год. пред око 20.000 љу­ди.

Пише: Јован Маркуш

Уз про­ти­вље­ње ру­ко­вод­ства СР Цр­не Го­ре, Це­ти­ње је ор­га­ни­зо­ва­ло ми­тинг со­ли­дар­но­сти са на­шом бра­ћом, прог­на­ни­ци­ма и стра­дал­ни­ци­ма са Ко­сме­та, 18. сеп­тем­бра 1988. год. пред око 20.000 љу­ди.

За ме­не је би­ла по­себ­на част што сам имао при­ли­ку да, као пред­сјед­ник јед­не оп­шти­не у Цр­ној Го­ри, је­ди­ни гла­сно из­го­во­рим оно што је на­род осје­ћао у ду­ши. На­род је при­мје­ћи­вао да се сви на­ши пу­те­ви сур­ва­ва­ју у хи­ља­де стран­пу­ти­ца. Ви­ше ни­је при­ста­јао да бу­де услу­жна глу­во­ни­је­ма ба­за сво­јих функ­ци­о­не­ра. Са Це­ти­ња, гдје се др­жа­во­тво­ри­ла Цр­на Го­ра, ја­вље­но је ко­смет­ском ја­до­жи­вљу да ни­је ви­ше са­мо. Са иви­це по­но­ра, ја­сно и гла­сно је по­ру­че­но ру­ко­вод­ству Цр­не Го­ре и Ју­го­сла­ви­је да не же­ли­мо би­ти по­сма­тра­чи соп­стве­ног по­ср­та­ња.

Овај ми­тинг со­ли­дар­но­сти на Це­ти­њу био је јед­на од пре­крет­ни­ца у сви­је­сти на­ро­да за до­га­ђа­је ко­ји ће по­том усли­је­ди­ти. На митингу су говорили: Моша Одаловић, пјесник са Космета; Слободан – Пуро Ђурић, предсједник ССРН Цетиња и Јован Маркуш, предсједник Цетиња.

Од 1981. год. на Ко­сме­ту се де­ша­ва­ла агре­си­ја у вла­сти­тој др­жа­ви и ре­пу­бли­ци од сво­јих су­на­род­ни­ка. Ср­би­јан­ци, Цр­но­гор­ци и дру­ги не­ал­бан­ски жи­ваљ по­ста­ја­ли су у пра­вом сми­слу стра­дал­ни­ци у овој по­кра­ји­ни. У јед­ној сло­бод­ној, прав­ној др­жа­ви ре­ћи за дио ње­ног на­ро­да да је стра­дал­нич­ки и па­ће­нич­ки су те­шке ри­је­чи, од ко­јих др­жа­ва тре­ба да по­цр­ве­ни! По­штен чо­вјек, ма ко­јег на­ро­да, на­ци­је и вје­ре, не мо­же а да не осу­ди оне ко­ји уки­да­ју дје­ци ми­ран сан.

Чо­вјек ко­ји има ма­кар зр­но мо­ра­ла ни­је мо­гао да не диг­не глас про­тив оних ко­ји уз­не­ми­ра­ва­ју вјеч­ни сан мр­твих, ко­ји ру­ше и скр­на­ве гро­бља. У оба свјет­ска ра­та, и у тра­гич­но ври­је­ме ви­ше­сто­љет­не оку­па­ци­је под Тур­ском и Аустро­у­гар­ском не­при­ја­тељ је по­ште­ђи­вао, у до­број мје­ри, на­ше спо­ме­ни­ке кул­ту­ре и исто­ри­је. А на Ко­сме­ту се спо­ме­ни­ци кул­ту­ре и на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та ру­ше, спа­љу­ју и уни­шта­ва­ју.

По­штен чо­вјек мо­рао је гла­сно и ја­сно ре­ћи да се ра­ди­ло о ге­но­ци­ду над исто­ри­јом. Ли­це­мјер­но је би­ло по­сли­је ду­го­го­ди­шњег ет­нич­ког чи­шће­ња кри­ви­цу за оно што се до­га­ђа­ло пре­ба­ци­ва­ти на жр­тве. Ис­па­да­ло је да је зло­чин ху­ман, а жр­тва од­го­вор­на. Они ко­ји су о ово­ме ћу­та­ли бе­стид­но су се со­ли­да­ри­са­ли са на­си­љем и сво­јим опор­ту­ни­змом по­ма­га­ли овај не­ра­зум­ни и ан­ти­и­сто­риј­ски про­цес. Ет­нич­ки чист Ко­смет имао је са­мо јед­ну кон­се­квен­цу – да упр­ља и раз­би­је Ју­го­сла­ви­ју. На­ши по­ли­ти­ча­ри ве­о­ма су би­ли гр­ла­ти на свим свјет­ским ску­по­ви­ма про­тив ра­зних дис­кри­ми­на­ци­ја у сви­је­ту. То је етич­ки по­све оправ­да­но. Али етич­ност не­ма пра­ву мје­ру ако се не бо­риш за по­ло­жај свог на­ро­да у сво­јој др­жа­ви. Не мо­гу се има­ти два ли­ца: јед­но „свјет­ско“, дру­го на­ше. На­ жа­лост, ова сми­је­шна и нео­збиљ­на ло­ги­ка, ка­да је ри­јеч о др­жа­ви, би­ла је на јав­ној сце­ни. Љу­ди смо, а не дје­ца. И дје­ца су зна­ла да се бит­ка не мо­же до­би­ти ћор­ци­ма и да се сво­ја сјен­ка не мо­же уло­ви­ти.

У жи­вом сје­ћа­њу ста­ри­јих од ме­не би­ле су ко­ло­не на­ших му­че­ни­ка – глад­них, бо­сих, бо­ле­сних, из­му­че­них, ко­ји су пред сви­ре­пом на­је­здом шћип­тар­ских кви­слин­га бје­жа­ли са Ко­сме­та 1941. год. у Цр­ну Го­ру. Би­ле су то ко­ло­не без по­врат­ка. На­жа­лост, та­кве ко­ло­не по­сљед­њих го­ди­на би­ле су по­но­во кре­ну­ле. За­то је на­шем на­ро­ду и те ка­ко би­ло по­зна­то ова­кво ста­ње. Сје­ћа­ња би тре­ба­ло да жи­ве да се ру­жно не би по­на­вља­ло, јер на­ро­ди ко­ји су осу­ђе­ни да по­на­вља­ју сво­ју исто­ри­ју – има­ју не­из­вје­сну бу­дућ­ност. За раз­ли­ку од на­ро­да, ру­ко­вод­ство СР Цр­не Го­ре као да ово ни­је схва­та­ло и већ на пр­вом ко­ра­ку је из­не­вје­ри­ло ње­го­ва оче­ки­ва­ња.

Цр­но­гор­ци су сво­је др­жа­во­твор­но при­пад­ни­штво дав­но по­ло­жи­ли и оче­ки­ва­ли су да ру­ко­вод­ство бу­де на ви­си­ни на­ших пре­да­ка. Ра­зум све­тог Пе­тра Це­тињ­ског, Ње­го­ша, кра­ља Ни­ко­ле, Мар­ка Ми­ља­но­ва и дру­гих љу­ди чи­ја је му­дрост и хра­брост би­ла окре­ну­та бу­дућ­но­сти оба­ве­зи­вао је при­је све­га ру­ко­вод­ство Цр­не Го­ре, а и нас обич­не љу­де, да у пре­те­ћој без­ум­но­сти из­ра­зи­мо со­ли­дар­ност са стра­дал­ни­ци­ма и па­ће­ни­ци­ма са Ко­сме­та. Со­ли­дар­ност за жи­вот и свјелост, а про­ти­вље­ње смр­ти и мра­ку. Умје­сто да Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре бу­де до­ма­ћин на на­род­ном ми­тин­гу со­ли­дар­но­сти, ко­ји је одр­жан у Ти­то­гра­ду 20. ав­гу­ста 1988. год. пред око 50.000 љу­ди, они су од­ре­ди­ли да го­вор­ни­ци бу­ду љу­ди из оп­штин­ског и ре­пу­блич­ког Со­ци­ја­ли­стич­ког са­ве­за, мар­ги­нал­не ор­га­ни­за­ци­је у по­сто­је­ћем си­сте­му вла­сти.

Нај­кра­ће ре­че­но, у про­шло­сти Цр­на Го­ра је би­ла за­ча­ра­ни тро­у­гао оме­ђен Тур­ском им­пе­ри­јом, Аустро­у­гар­ском ца­ре­ви­ном и Мле­тач­ком Ре­пу­бли­ком у ко­ји су ушли ода­бра­ни за од­бра­ну „кр­ста ча­сног и сло­бо­де злат­не“. Сва­ка ре­ал­на власт мо­ра­ла је да ра­чу­на на ген­ско на­сље­ђе, ко­лек­тив­ну и ин­ди­ви­ду­ал­ну сви­јест љу­ди о свом по­ри­је­клу и пра­те­ћим емо­ци­ја­ма. Ја­сно је би­ло да Цр­но­гор­ци не мо­гу би­ти не­за­ин­те­ре­со­ва­ни за оно што се де­ша­ва­ло на Ко­сме­ту, јер пам­ће­ње је не­мо­гу­ће из­бри­са­ти из ко­лек­тив­ног ума на­ро­да. На ми­тин­зи­ма ши­ром Цр­не Го­ре је да­та не­се­бич­на по­др­шка стра­дал­ни­ци­ма са Ко­сме­та.

То­ли­ко на­ро­да на ску­по­ви­ма ни­ко ни­је при­си­ља­вао, они су до­шли са­ми и из­ра­зи­ли по­др­шку сво­јој бра­ћи ка­ко су и осје­ћа­ли.
Умје­сто да се ба­ви на ана­ли­ти­чан на­чин овим ре­ал­ним про­бле­ми­ма, власт је по ста­рим бољ­ше­вич­ким ма­ни­ри­ма со­ли­дар­ност на­ро­да ту­ма­чи­ла ка­ко јој је од­го­ва­ра­ло. Пар­тиј­ска ма­ши­не­ри­ја, по­ли­тич­ка по­ли­ци­ја и тај­ни ре­жим­ски хај­ка­чи из­ра­же­ну со­ли­дар­ност, а по­том и за­хтје­ве за про­мје­не, пер­фид­но су ту­ма­чи­ли као удар на Цр­ну Го­ру. По­чет­ком ок­то­бра 1988. год., на за­хтјев на­ро­да за остав­ка­ма оних ко­је је ври­је­ме по­је­ло, од­го­во­ре­но је ба­ти­на­њем и уво­ђе­њем при­вре­ме­них мје­ра. По­сље­ди­це про­па­ле по­ли­ти­ке по­ку­ша­ва­ле су се рје­ша­ва­ти бру­тал­ном си­лом пре­ма соп­стве­ном на­ро­ду.

У ова­ко ство­ре­ној кли­ми ру­ко­вод­ство Оп­шти­не Це­ти­ње ни­је се мо­гло ба­ви­ти на нормалан начин својим послом, јер је ру­ко­вод­ство Ре­пу­бли­ке по­че­ло да се ин­тен­зив­но ба­ви на­ма. По­чет­ком но­вем­бра 1988. г. Цен­трал­ни ко­ми­тет СК Цр­не Го­ре пре­ко Оп­штин­ског ко­ми­те­та Це­ти­ња и уз по­моћ пи­са­ца те­ле­гра­ма по­др­шке про­па­лом ко­му­ни­стич­ком ру­ко­вод­ству (из фир­ме „Обод“ и Др­жав­ног ар­хи­ва СР Цр­не Го­ре) тра­жи ис­пи­ти­ва­ње на­шег по­вје­ре­ња, тј. остав­ке пред­сјед­ни­ка и се­кре­та­ра СО Це­ти­ње и чи­та­вог Из­вр­шног од­бо­ра СО Це­ти­ње.

На ван­ред­ној сјед­ни­ци Скуп­шти­не оп­шти­не 15. но­вем­бра 1988. де­ле­га­ти су си­сте­мом пар­тиј­ске ма­ши­не­ри­је до­ве­де­ни у си­ту­а­ци­ју да гла­са­ју о на­шем по­вје­ре­њу. Гла­са­ли су по сво­јој са­вје­сти и ми смо до­би­ли јед­но­гла­сну по­др­шку. Ово је би­ло и за оче­ки­ва­ти јер смо у са­рад­њи са овим истим де­ле­га­ти­ма ор­га­ни­зо­ва­ли ми­тинг со­ли­дар­но­сти, а уз њи­хо­ве су­ге­сти­је је уоб­ли­че­но оно што сам тог да­на на ску­пу са­оп­штио. И на ни­воу Ре­пу­бли­ке је ор­га­ни­зо­ва­но ис­пи­ти­ва­ње по­вје­ре­ња.

Де­ле­га­ти Скуп­шти­не СР Цр­не Го­ре ни­је­су да­ли по­вје­ре­ње јед­ном бро­ју чла­но­ва ре­пу­блич­ке вла­де, при­је све­га ми­ни­стру по­ли­ци­је, уз при­зна­ва­ње оправ­да­но­сти за­хтје­ва ко­ји су би­ли ис­по­ста­вље­ни од стра­не рад­ни­ка и сту­де­на­та. Ово је усло­ви­ло под­но­ше­ње остав­ке чи­та­ве Вла­де, али је од­лу­че­но да се гла­са­ње од­ло­жи за дру­гу сјед­ни­цу. Ове игре вла­сти ни­је­су би­ле но­ве ни не­по­зна­те. Ово је са­мо по­гор­ша­ва­ло си­ту­а­ци­ју ства­ра­ју­ћи још ве­ћи јаз из­ме­ђу на­ро­да и вла­сти.

ЧИТАЈТЕ ЈОШ:

Анкета портала ИН4С: Да ли мислите да ће доћи до договора између партија побједница?

“Мудар као змија, безазлен као голуб“: Митрополит Јоаникије достојно одговорио на провокације ‘комита’ са Цетиња

Ни онај фртаљ Босне који Бошњаци добише у Дејтону – није бошњачки

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: