Мишо Вујовић: Ево џадом

Никшић није град — он је филм у више жанрова:
до подне документарац, по подне комедија, увече драма.
Бити Никшићанин није географска, већ ментална категорија.
Кад си Никшићанин — звање се подразумева. За почетак довољно ко има у глави.
Некад се живело од плате, данас од сналажења и ината.
Инатом се пркоси, али се струја мора платити. Ту нема црте као у кафанама или дођем ти па кад ме Бог види.
Свако дешавање има свој виц или епски стих, а свака туга — инфузију смеха.
„Ђе си?“ је одавно потиснуло „Како си?“.
Никшић не раздваја поезију од бокса.
Јутарња кафа не иде без лозе или вињака.
Аутобуску станицу зову амбасадом,
ракију — парно грејање,
мало пиво — капи за очи.
Кафане се не затварају — само људи повремено изађу да удахну ваздух.
Чак понекад сврате кући не да се одморе, него да изненаде чељад.
Сваки поредак прети хармонији домаћег нереда.
Корзо је био Фејсбук пре интернета:
дневни билтен, суд јавног мњења и љубавна сцена.
Ако те нико није приметио — боље да си остао кући.
Ако те примете — мораш сутра да потврдиш утисак.
До врха се стиже лако, али се на њему тешко одржаваш.
Ко тражи ред, нека иде у Швајцарску.
Тамо има и наших — и на белом и на црном.
Ако ти треба смех, иди код Цаја — хумор точи из рукава.
Ако си жедан мудрости, спусти се у малу салу старог хотела.
Тамо реч још није обријала бркове.
Никшић је за једне град, за друге улица,
а за већину — кафана и позориште.
Ако ти је тесна кожа, прошетај до капеле. Тамо сазнаш:
„Све што поседујемо, осим душе — предмет је оставинског поступка.“
Никшић није грађен само од цигле и бетона — већ од принципа.
Од оног погледа преко улице који је значио више него печат у општини.
Од руковања које се није прало.
Од столова за којима се знало — ко сме да седне.
Момци с оне стране закона знали су ред.
Знали су ко је комшија, а ко пролазник кроз туђу невољу.
Част је била круна живота.
Знало се:
– Ко с ким стоји.
– Ко с ким пије.
– Ко с ким не дели ни сенку.
Честити се нису мешали са талогом.
А талог је био у буџацима. Не као данас.
Сад буџаци носе кравате, а талог даје интервјуе.
У време кад је образ био валута,
нико није седао за сто без препоруке —
осим ако није знао да свира, пева или се спрда.
Сад се по кафанама седи с лаптопом —
а некад је било довољно да знаш напамет бар три стиха Вита Николића, анегдоту Јова Џаде, Стева Златног, афоризам Дуга Кривокапића..
Морал је некад био као лоза — јак, чист и јасан.
Сад личи више на коктел: разводњен и шарен.
Промешај — не претеруј!
Никшић се не љути кад га вређаш али му не дирај светиње. Кафану нарочито.
Ако си уморан од моралисања. са телевизије — седи у лад,
ако си гладан правде — пођи до прве кафане,
а ако си изгубљен нађи Никшићанина.
Ако те не нађе он — наћи ће ти оног што зна где си био кад је било најтеже.
Овде и инат има кућну адресу.
А свака неправда — кад тад заврши пред кафанском поротом.
Зато, кад дођеш у Никшић, не буди много љубопитљив, сазнаћеш све само се наоружај стрпљењем.
Седи, попиј, осмехни се.
Ако ти приђе човек и пита:
– „Ђе си?“
Не објашњавај дуго.
Довољно је да кажеш:
– „Ево, џадом.“ Тако је говорио Јово Џада.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: