Мисле да могу
Никчевић и Вујовић
Надвише се облаци
Над Гором Црном
Не роне кишу
Већ сузе браће
У истом крилу рођене
Цјеливане уснама истим
Поносне мајке Српкиње
Облаци се надвише
Свети Ловћен расплакаше
Острог и Морачу Свету
И Светиње којима броја не знамо
Срби што Богу подигоше
Гдје вијековима Божје дарове
Приносише и примаше
Надвише се облаци
Туђина зулумчара
И домаћих јањичара
У злој својој намјери
Зулум ради да чине
Браћу да заваде
По вражјој заповједи
Вољи Божијој противно
Мајчинско крило да располове
Не знају расколници
Антихриста руком вођени
Крило је вјековно
Осам вијекова браћу подизало
Празницима саборовало
У војску испраћало
Тај коријен исчупати не могу
Ни ватру вјековну угасити
Опећи се могу
Јадом се забавити
С’ јадом и отићи
Не знају безбожници
На Бога и Родитеља
Руку ко дигне
Осуши му се
И рука и племе
Које изрода изроди
На срамоту му племена
Јуни ’19.
З. Ј.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
