Мисија Ватикан: Мило креће у ликвидацију последњег бастиона српства у Црној Гори (ВИДЕО)
Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић састаће се сјутра у Ватикану са папом Фрањом, а, како сазнаје портал ИН4С, том приликом уручиће позив поглавару Католичке цркве да посјети Црну Гору.
Ђукановић ће се током посјете Ватикану састати и са државним секретаром Свете столице кардиналом Пјетром Паролином.
Посјета Ђукановића Ватикану долази након боравка државног секретара Свете столице у Црној Гори. Паролини је, иначе, десна рука папе Фрања.
Из Ђукановићевог кабинета је саопштено да је ова посјета „потврда одличних односа Свете Столице и Црне Горе, који имају дубоке историјске коријене и традицију међусобног поштовања, утемељене Конкордатом о сарадњи из 1886. године“.
-Црна Гора је након обнове државности, препознатљива као земља која посебну пажњу придаје очувању и развоју међунационалних односа и вјерској толеранцији, сарадњи и солидарности, обновила односе са Светом Столицом и кроз Темељни уговор, који регулише најважније сегменте билатералних односа и статус католичке заједнице у нашој земљи, наводи се у саопштењу.
Након посјете Ватикану, Ђукановић ће посјетити и сједиште сувереног витешког Малтешког реда, са којим је Црна Гора успоставила дипломатске односе 2006. Године.
Док се сарадња са Светом столицом паралелно успјешно одвија на више нивоа, црногорске власти Српску православну цркву третирају као главног непријатеља и пријетњу по државност Црне Горе.
Тако је Ђукановић раније казао је да „Српска православна црква остаје главни фронтмен великосрпског национализма према региону и Црној Гори и да остаје ударна песница онога што желе идеолози ’велике Србије‘ и империјалне Русије на Балкану“, те да стога „мора остати предмет пажње државне политике Црне Горе у наредном периоду“.
Историчари оцјењују да блискост Ђукановића са Ватиканом није случајна и безазлена, већ иза ње стоје многи скривени мотиви.
Др Александар Раковић из Институт за новију историју Србије сматра да ће Ђукановић извјесно уручити папи званични позив да посјети Црну Гору.
–Папа ће тај позив сигурно прихватити, казао је Раковић раније за ИН4С.
Према његовим ријечима, Ватикан се према режимској Црној Гори односи заштитнички, јер су им садашњи властодршци у Подгорици потребни како би се наставило конвертовање идентитета Црне Горе.
Он је, у емисији „Хоризонт догађаја“, казао да је Ватикан током читавог 20. и 21. вијека активно подржаво црногорски сепартизам.
Раковић је додао да су Срби у Црној Гори, поред сународника на Космету, данас најугроженији припадници српског народа.
Католичанство умјесто православља
Историчар Александар Стаматовић сматра да је Ђукановићева посјета Ватикану само дио реалности садашњег положаја и улоге Црне Горе у општој глобалној констелацији балканских и европских односа.
–Сада се већ послије више од двије деценије, може сасвим јасно, иако је то за историјску анализу догађаја и личности релативно кратак период, може јасно направити историјска ретроспектива фамозног сукоба Мило-Момир.То није био обичан сукоб, који се најчешће код политичких лаика тумачио дилемама за и против Милошевића, за и против Милошевићевог неокомунизма, за и против подређеног односа Црне Горе према Србији и сл. Радило се о великом заокрету Црне Горе и њеном ходу у промјену идентитета, од српског, словенско-православног, русофилског, ћиричног и коначно уопште православног. Дакле, да поједноставим ствар, Црна Гора је убрзано кренула ка путу за римокатоличанство и промјену свог идентитета, а као главна персонификација тог процеса у историји ће остати записан Мило Ђукановић, казао је Стаматовић раније за ИН4С.
Према његовим ријечима, ради тога је Црна Гора добила независност, ушла у НАТО пакт и остало.
–Значи, сви ови унутрашњо, а нарочито спољно-политички потези су само дио тог процеса. Погрешно би било мислити да је Ватикан тек од посљедње двије или три деценије означио Црну Гору као земљу мисије (terra misionis), тј.земљу преобраћаја. Ватикан, тј. Рим, или римска вјера је стратешки била поражена на територији Црне Горе дјеловањем Немањића, а нарочито Светог Саве. Да се разумијемо, није се одмах у многим земљама Балкана послије тзв. велике шизме, или подјеле хришћанства на Римокатоличанство и Православље подијелио и Балкан, као да ножем прережете комад сира или хљеба, навео је Стаматовић.
Како је казао, клатно се клатило на једну и другу страну, тј.клатно два концепта и сједишта хришћанства, римског и константинопољског.
–И у доба тешког ропства српског народа под Турцима, Ватикан је настојао да искористи сваки моменат како би Црној Гори или шире српском народу наметнуо римску вјеру, обећавајући Црној Гори и Србима слободу, с обзиром на чињеницу да су двије кључне силе које су могле помоћи Србима у ослобођењу биле римокатоличке државе: Млетачка Република и Аустрија. Но, тај концепт почео је све више пропадати у Црној Гори са пенетрацијом Русије. Црногорци су нашли савезника, како се то у бројним изворима наводи „по јединовјерију и једнојезичију“- Русију. Планом Ватикана, српске просторе треба најприје територијално раздробити, што је учињено распадом тзв.друге југословенске државе, и коначно формирањем самосталне црногорске државе, затим језички, што је учињено промовисањем црногорског језика, и на крају самим разбијањем православне цркве, у овом случају формирањем посебне црногорске православне цркве, што је само маликорак ка унији и преласку на римокатоличанство, казао је Стаматовић.
Према његовим ријечима, Ватикан сада жели да ликвидира посљедњу оазу словенског православља на Јадрану и Медитерану, а то је Црна Гора и њена Митрополија црногорско-приморска.
–Да црногорки режим очито ради на католизацији Црне Горе, јасно говоре опште тенденције ка њеној латинизацији. Латиница је службено писмо у државној коресподенцији, док је ћирилица, иако по Уставу равноправна, избачена из употребе. Дјеца се од малих ногу уче писању латиницом, при чему се на посредан начин, чак и у школском систему, провлачи неформално схватање, да је ћирилица нешто ретроградно и антидржавно, тј.српско. Примјећујем да је у посљедњих двије до три године све више смртовница и гробова са латиничним написима, казао је Стаматовић.
Дакле, додао је он, то је свакодневни живот од кога се полази.
-У историографији, настави историје, и уопште култролошком тренду развија се схватање да је Римокатоличанство у Црној Гори старије од Православља, те да је оно Црној Гори наметнуто вољом Немањића који се демонизују. Пласира се прича о тзв.суживоту римокатолика и православаца у Боки, иако историја биљежи врло оштре сукобе једних са другима нарочито у Котору у XVII и XVIII вијеку. То се даље провлачи кроз презентацију смисла потписивања Конкордата Црне Горе са Ватиканом у доба књаза Николе, иако је књаз Никола као велики православац и Србин, управо Конкордатом са Ватиканом сузбио римокатолички прозелитизам, који је сада у пуном јеку у Црној Гори, закључио је Стаматовић.
Идеологија Јеврема Брковића
Професор Цетињске богословије и посланик у Скупштини Црне Горе Будимир Алексић подсјећа да одавно познатио да Ђукановић „преферира западни цивилизацијски круг“ и да је „на линији оне политике и идеологије која сматра да Црна Гора треба да, како је то дефинисао Јеврем Брковић још 1990. године, треба да се врати својој Римокатоличкој цркви и својој дукљанској римокатоличкој идеологији“.
–Дакле, они сматрају да је то официјална политика и идеологија данашње Црне Горе на којој Ђукановић инсистира да су наши преци некада били римокатолици и да их је Свети Сава поправославио, те да су стекли услови да се Црногорци врате својој римокатоличкој идеји којој су наводно давно припадали. То је официјална црногорска историографија. Ако то имамо у види онда је потпуно природно што Ђукановић иде у Ватикан са образложењем које је такво какво јесте, а праве циљеве и мотиве његове посјете можемо само да наслућујемо, навео је Алексић.
Како је казао, оно што је још занимљиво јесте чињеница да је Ватикан као држава, није признао лажну државу косметских Албанаца.
–Било би добро да Ђукановић у том погледу слиједи политику Ватикана, дакле да повуче признање лажне државе косметских Албанаца, на простору старе Србије, односно Косова и Метохије. Шта су прави разлози и мотиви његове посјете Ватикану, ми не знамо али оно што знамо јесте да Црна Гора има закључен споразум са Римокаталичком црквом, али нема са Српском православном црквом којој припада 75 посто грађана Црне Горе, према попису из 2011. године, закључио је Алексић.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Православна се црква, по суду католичког клера одвише мало и слабо намеће животу и свакидашњици својих верника. Верници православне цркве, с друге стране, подржавају млохаве и не довољне везе са својом православном црквом: само оно да се доноси у цркву к о љ и в о на благослов, да се припали нека свећа, па благослови и расече славски колач и присуству свештеника, да најбољи православци исповедају једанпут у години, да се посте некад дужи некад краћи постови, да се некад недељом крене к цркви па ни не зађе редовито ни у цркву да се чује проповед, него остане пред црквом, да се види са знанцима, а младеж да заигра коло, одвише је мало, скоро као и нимало. Католичка црква сматра да, кад би се однос верника свео на ту меру, да би она нестала, а њен клер да би био отпуштен, неупослен, а његова економија пуко сиромаштво и беда. Такви односи за католичку цркву не престављају цркву уопће, јер црква која није господарица и равнатељица свега времана, свих дела, свих мисли и свих осећања својих верника, није никаква црква.“
„Црква не представља савез, већ јединство: не може постојати савез цркава заснован на договорима и декларацијама, већ постоји само јединство у Истини.
Догмати, молитве и Свете тајне Православне Цркве, сједињене са учењима и обредима инославних конфесија, представљају сједињење истине и лажи, то јест, лаж.
Међутим, Православље не захтева самоизолацију у области људских односа. Ми можемо имати са инославним и иноверним људима потпуно нормалне односе и пријатељско општење, али је сакрално јединство са њима за нас немогуће, иначе ћемо ступити у област хуманистичких илузија и одступити од сопствене вере, не доносећи корист људима других конфесија и религија. Црква представља духовно јединство и зато би заједничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком јединству и представљала не само нарушавање црквених канона, већ и грех против самих инославних које бисмо, и сами то не желећи, обмањивали лажном надом јединства и спасења ван Православља.
Што се тиче врлинских иноверних људи, по правди Божијој ће за своје добро добити одређену награду и утеху, али су лишени најважнијег: Бог није унутрашњи фактор њиховог постојањa.“
„Како уопште привести Христу „доброг човека“?
– За тако нешто је неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицању благодати Божије и сопственим животом показати пример вере и врлине. Тада ће бити очигледно како деловати на душе других људи, како наћи кључ за њихово срце. Општег рецепта овде нема, треба пак запамтити да је само кроз дејство благодати могуће привести душу Христу. Христови ученици се нису истицали ораторском красноречивошћу или знањем философије. Међутим, својом једноставном речју испуњеном благодаћу, чинили су морална чуда: обраћали су стотине и хиљаде људи Христу.
Људи, општећи са њима и слушајући их, као да су улазили у светлоносно поље благодати, осећали њено дејство у сопственим срцима која им је откривала непознати духовни свет. Ако се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуњава вољу Божију, показаће се изнутра празан и ту хладну празнину ће осетити они којима се обраћа са учењем о хришћанској вери. Ако човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познавање световних наука, па чак ни познавање текстова Светог Писма му неће помоћи да оживи људска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришћанске вере.“
Мислим да би било сулудо да папа долази у ЦГ без сагласности СПЦ, јер би то прекинуло све што су годинама У Ватикану радили и планирали за „Исток“.
То би се сматрало објавом тихог рата према Србима и Русији.
Зато мислим да папа никад неће доћи у ЦГ без сагласности СПЦ.
Опасни су то играчи. Никад не играју на прву лопту, посебно ако нијесу јаки да могу да изгубе!
Зато се иде на свађу унутар цркава преко Васељенског патријарха!
Около наоколо, „да се Власи не сјете“! :
Џукац нешто мути и то је сигурно. Оно то је такође сигурно је то да папа,неће доћи у цг уколико дозволу не да спц. Општа начела двију цркви.
Ali ako uspije da legalizuje Mirasa onda ce takozvana CPC davati saglasnost da li Papa moze posjetiti Crnu Goru.
E na tu mogucnost nijesam racuna,e vrlo je moguce,ako Vartolomej hoce rskonika Filartea u Ukraini sto ne bi Vatikan Mirhasa u Crnoj Gori?!
Jos da na ustolicenje dodju obadvoica,bio bi to pravi EKUMENIZAM, i jos donesu ikonu sa likom Stepinca,a nasu proglase Savica Markovica i Sekulu Drljevica novim svecima
zemlja cuda i cudesa!
ОНАЈ ВЕРСКИ ИНДИФЕРЕНТИЗАМ, ШТО ГА ЈУГОСЛАВИЈА СТАВЉА У ИЗГЛЕД КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ У ХРВАТСКОЈ И ХРВАТСКИМ ПОПОВИМА И ФРАТРИМА У ЈУГОСЛАВИЈИ БИО БИ УСЛОВЉЕН И ПОДРЖАВАН ПРЕТЕШКИИ РАЗЛОГОМ ОДРЖАЊА И СРЕЂЕНОСТИ СВАКИДАШЊЕГ БОЖЈЕГ ЖИВОТА! Дакле разлозима сваком јасним, свачијој кожи и желуцу близим. Очито је да се такав верски индиферентизам, не би дао побијати редовним средствима, а ни макнути тако скоро. Уз сва ова сазнања и искуства, у католичкој је цркви у Хрватској и хрватском клеру у Југославији, било очито да би прилике у православној цркви, у тој истој државној заједници, врло погодовале и продубљењу и одржању верског индиферентизма међу католичким масама. Православна се црква, по суду католичког клера одвише мало и слабо намеће животу и свакидашњици својих верника. Верници православне цркве, с друге стране, подржавају млохаве и не довољне везе са својом православном црквом: само оно да се доноси у цркву к о љ и в о на благослов, да се припали нека свећа, па благослови и расече славски колач и присуству свештеника, да најбољи православци исповедају једанпут у години, да се посте некад дужи некад краћи постови, да се некад недељом крене к цркви па ни не зађе редовито ни у цркву да се чује проповед, него остане пред црквом, да се види са знанцима, а младеж да заигра коло, одвише је мало, скоро као и нимало. Католичка црква сматра да, кад би се однос верника свео на ту меру, да би она нестала, а њен клер да би био отпуштен, неупослен, а његова економија пуко сиромаштво и беда. Такви односи за католичку цркву не престављају цркву уопће, јер црква која није господарица и равнатељица свега времана, свих дела, свих мисли и свих осећања својих верника, није никаква црква.
По овим и оваквим приликама и околностима верског индиферентизма, што је Југославија стављала у изглед католичкој цркви у Хрватској, није остајало нити место вери у чудо, што би могло да уклони и промени такво стање. Оно је за њу значило потоп, смрт, гладовање, па омаловажање и презир са стране верника.
Била је сулуда свака и испразна свачија вера, да би се католичка црква у Хрватској и хрватски попови и фратри у Југославији могли икад да помире с Југославијом. Исто тако ни са којом другом државном заједницом у којој би се могли наћи Срби и Хрвати, католици и православни заједно. Она и они имају једну једину солуцију, а та солуција остаке искључиво и трајно на снази:
ИМА ДА НЕСТАНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПА И СВАКЕ ДРУГЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБА И ХРВАТА, ИЛИ ИМА ДА НЕСТАЊЕ ЊИХ.
Католички клер у Хрватској није крио ни сакрио усташама зашто је он уложио толике напоре да се сруши Југославија и што очекује од НДХ. О томе је писао у месецу јуну 1941. борбени клерикални лист Н е д ј е љ а, а то је писање пренио и загребачки дневни лист Н о в и Л и с т од 22. јуна 1941, на страни 6. Под насловом ЦРКВА И ДРЖАВА, католички тједник Н е д ј е љ а бави се односом између НДX и католичке цркве, те пише међу осталим ово:
„Уверен сам да ће, наша млада обновљена хрватска држава ићи с црквом упоредо и да ће једна другу сдушно и својски помагати на добробит цијелог хрватског народа. Наши дични вође знаће циенити заслуге католичке цркве у хрватском народу и поштоваће њезине установе и помагати њезино свећенство, које је увиек било у првим редовима у борби за слободу нашег народа, уз бок наших јуначких бораца за слободу и независност. А католичка црква и свећенство у држави хрватској увиек ће бити уз своје вође и уз свог дичног поглавника др. Анту Павелића, држећи се непоколебиво лозинке нашег Старчевића: Бог и Хрвати! те оне нашег усташког покрета: За дом! Спремни!“
Дакле, тражи се да НДХ помаже католичку цркву уопће, а њене установе и клер напосе, а то зато, што је уложио напоре за НДХ. Помоћ! Помоћ морална и материјална! Што се тиче моралних идеалних помоћи, то су прихватљиве тек онда, ако се могу претворити у реалне помоћи, иначе им се не може наћи места у ризницама католичке цркве. За предмете способне да се месте у ризнице, католичка је црква спремна да зове својим (нашим) чак и Анту Старчевића, кога Еуген Кватерник у својим двеницима биљежи као атеисту, а биљежи и то, да му је једног јутра Стари рекао: Но, хвала Богу! па на тој изреци развија своју наду да Стари можда ипак верује у Бога. Иначе је Стари у много пригода рекао и написао, да је католички клер у Хрватској поживинчио народ…. Ако се ради о помоћи, ето католичка црква у Хрватској зове овог и оваког Старога зове својим (нашим).
Католичка црква у Хрватској уопће, а њени попови и фратри напосе, никад нису могли ни да забораве ни да опросте Југославији што је аграрном реформом доста црквених добара разделила међу сиромашну паству те исте богате цркве. То је био први удар по џепу, али и непрежаљени удар! Ту су хрватски попови и фратри осетили по први пут, за њих тугаљиву, разлику између Југославије и пропале царевине Његова царског и краљевског Апостолског величанства краља Угарске и цара Аустрије. Оно је добро апостолско величанство помагало католичку цркву, поштовало њезине установе (а имање, берива и приходи цркве су најважније црквене установе) и помагало њезино свећенство. Уговором с католичком црквом обвезало се његово ц. и к. апостолско величанство 1) Да ће у целој држави бранити и штити католичку веру са свим правима и повластицама, које јој припадају по уредби плус јој и по црквеним законима и да ће савесно све одржавати, што беше уговорено у свечаном уговору од 18. августа 1855. 2) Да неће трпити, да се католичка црква и њене уредбе било речима или списима презиру. Да неће дозволити да се што учини, што би могло црквене службенике изврћи руглу или презиру, већ напротив заповедити свим државним областима а сваком згодом свем клеру исказују штовање и почитање, које припада њиховој части. 6) Бринути се да се сходним начином повећа приход семеништа, ако није достата. 7) Повећати, чим буде могуће, приход жупа, које немају достатна приходе. 8) Неозлеђено чувати власништво цркве, тако оно што поседује, као и оно што ће стећи. 9) Пружати потпору из јавних средстава, да се подмире црквене потребе. 10) Побринути се, да се и у свеучилиштима гоји вера и побожност. 11) На пештанском свеучилишту намештати у будуће за професоре само католике. (Види др. Ф. Белај: Католичко црквено право, Загреб 1901, стр. 48–49). Сиренски су се из изгубљене даљине јављале ове свечане обавезе Њ. ц. и к. апостолског величанства и с грчевима на уснама и у желуцима правиле упоредбе. Толики царски изгледи за толико паре, части и предности. То добро апостолско…. никад не би дозволило да се пречасне црквене земље деле међу просте м у ж е к е, па да су они и сто пута католици. Добро би апостолско величанство и у овој ствари за цркву, за њене установе, и за њено свечанство, направило изнимку, као што ју је увек правило, па и у питању војне обавезе свећеника, макар су сви други грађани имали част и дужност да умру на пољу части за Монархију и за Прејасни Дом Хабсбурга!
Ту и у таквим размерима тражи Н е д ј е љ а помоћ за католичку цркву од НДХ с припоменом, да се она за њу борила и с обећањем да ће увек бити уз своје вође и уз стог д и ч н о г поглавника Анту Павелића и да ће се држати н а ш е г а Старчевића и н а ш е г а усташког покрета.
Неко може да привидно оправдано подигне приговор: зашто говорим само о хрватском католичком клеру и о католичкој цркви у Хрватској као о државном непријатељу број 1 Југославије и сваке друге државне заједнице Срба и Хрвата, а католичку цркву у Словенији и словенски католички клер ни не спомињем, као да они нису ни црква ни клер у Југославији? Чиним то стога, јер између Срба и Словенаца није никад постајао, а вероватно ни неће никад постојати, онако оштар спор, као што је постојао између Хрвата и Срба. Хрвати су са Србима језично једно, теренски тешко помешани, крвљу су на толиким местима толико преточени, да ни хемија ни хемиска анализа ни никакво друго помоћно средство знаности није у стању установити ни рећи, где је неко престао да буде Србином а почео да буде Хрватом. Узима се опћенито као, једино обележје Хрвата католицизам, а Србина православље. Све ово не постоји у осетљивој, па ни минималној мери, између Србина и Словенца. Не смета много што су сви Словенци били католици, а велика већина чак и организовани у католичкој клерикалној странци. Тај је католицизам у Словенији више словенска унутарња, кућна ствар, а нипошто тешка опрека српству као што је католицизам у Хрватској. Словенци нису само по католицизму Словенци, него је по својој словенској г о в о р и ц и (језику), па и по доста других диференца. Словенски се попови и фратри не морају панички бојати, да ће наступити измирење са Србима и у њему завладати несавладиви верски индиферентизам, јер није било велике свађе, а било је више мање измирење у свим данима бивше Југославије. Морали би наступити сви они услови; језично пуно јединство, теренска и крвна помешаност, црква као у битности једина разлика између српског и словенског „национализма“, да би могло да буде рећи о Словенцима као што је реч о спору између Хрвата и Срба у заједничком животу у једној државној заједници. Словенски католицизам не мора да буде нужно ни сам по себи антидржавним елементом за сваку државну заједницу Словенаца и Срба. Он има своје опасности, своје бодље, али су оне друге нарави. Не стоји да је католицизам свугде и увек антидржавни елеменат, али стоји да то може свугде да постане, ако ….
Да су критички посматрачи прилика у збивању у бившој Југославији уочили становиште католичке цркве у Хрватској према Југославији и осетили да је то становиште католички логично, за католичке интересе непроменљиве, католичкој будућности у Хрватској једино они би били сачувани од изненађења над њеном велеиздајом бивше Југославије па и над њеним крвничким, отимачким и свакаквим другим усташким дивљањем. Изненадали би се тек у дегенерације њена вођства и у дегенерацији интелигенције њених попова и фратара, у дегенерацији њене спретности подваљивања и пребацивања одговорности за своје чине на друге. Над тим су се изненадили тек они који добро познају ту цркву у идеолошком саставу, у развоју и у њеној историји управ зато, јер је добро познају….
II УСТАШКА ЦРКВА У ЈУГОСЛАВИЈИ
Само се наивчини може чинити случајним да усташе раде и стварују управо оно што треба католичка црква у Хрватској и њен клер. Њој по диктату њених интереса треба да се распе Југославија. По том истом диктату њој треба низ мера и поступака да се онемогући не само обнова Југославије него и сваке друге државне заједнице, у којој би се икад могли опет наћи заједно Хрвати са Србима. Само се наивчини може чинити случајним то, да се усташка пракса и идеологија до у танчине покрива и с потребама и с гледиштем католичке цркве у Хрватској. Та је усташка идеологија јавно објављена на првим усташким јавним зборовима по НДХ од априла до јула 1941. Као усташки идеолози наступали су усташки министри и прваци, а најиздашније усташки доглавник, министар и, по усташама у мантији и у униформи извикани „највећи хрватски књижевник свих времена“ Миле Будак и, идеолошки најкрволочнији међу усташама, министар и претседник законодавног П о в е р е н и ш т в а Милован Жанић. У овом су погледу веома значајни њихови говори по усташким зборовима. Будакови на збору у Вараждину, у Перушићу, у Броду на Сави и у Винковцима, Жанићеви у Новој Градишки и у Дарувару. Само наивник може да верује да Миле Будак и Милован Жанић воде језуите, надбискупе, бискупе и остали клер као и целу католичку цркву у Хрватској, а не она њих. Та се црква, опет по диктату својих интереса, а и свог менталитета, никад није дала водити од л а и к а.
Не може зато, да остане верна својој максими Laicus nunquam clericus amicus, (световно лице никад није пријатељ црквеном) него више зато, да се не би лакоумно поиграло с њеним интересима. Кад би се црква препустила вођству неких лаика, препустила би у њихове руке своје интересе, своје ризнице и своју судбину па чекала од њих милост и немилост. Да је тако та црква радила, заиста се не би одржала тако много векова. Зашто би тако поступила управ у моментима кад се радило – по њеном схватању – о бити или не бити у Хрватској?
Не могу, а да у овом правцу не буду значајне ове чињенице усташке праксе: Усташе пуним злочиначким еланом предузимају све да у НДХ не буде више православних, али усташе дозвољавају да остане Срба без православља т. ј. ако се покатоличе. Они овакав верски прелаз дозвољавају, омогућују и чак јавним расписима пропагирају. Пред очима нам је распис Стожерства за Босанску Хрватску од 21. јуна 1941. Зна се за чињеницу, да су усташке власти позивале на пријаву православне, а не Србе. О местима, где су усташке власти наређивале да Срби око мишице носе жуту траку срамоте, наређивале су, да на траци буде не слово С (Србин), него слово П (православни). Усташки је удар био јаче по православним него по Србима. Очита индиција, да је Србе и јаче ударао католицизам него хрватство. Занимљиво је у овој ствари и та усташка околност, да њима, фамулусима нацизма и расизма, није било много стало до чистоће хрватске р а с е кад су свесно и хотимице множили ту р а с у са покатоличеним Србима из Хрватске, а којима Будак рече на усташком збору, да су б а л к а н с к и с к о т, да су дотеренци, да су Власи, Куцовласи, Румуни. То је међутим све било у интересу католичке цркве у Хрватској, јер јој је увек у интересу да њена паства буде јединствена и хомогена, да буде што бројнија, јер је тим бројнији бир, лукно и штоларина. По овоме се види да су хрватски попови и фратри, да је католичка црква у Хрватској први усташа. То се види и по другим чињеницама и документима, од којих ће се и у овој књизи рећи један дио. Пуних десет година они били усташе пре других, пре оних, који су у времену НДX наступили као усташе.
Неко би могао да приговори: ако су католички попови и фратри одмах у створеној Југославији, а по диктату својих економских и друштвених интереса заузели и морали заузети разорно непријатељски став против Југославије (онда СХС) и њеног опстанка, зашто се то није одмах и показало? Напротив се може утврдити извесно колебање! Попови су, а и фратри, неко бар време, присташе извесних странака из Хрватске које сарађују са Србима у Београду, у Привременом народном претставништву, па и касније. Чак године 1928. у краљевској владе (Пучкаћ Степан Барић седи у влади Веље Вукићевића на дан пуцња Пунише Рачића, као и на дан свечаног спровода Стјепана Радића)?
Неупућени лако замишљају католички клер као војску, која се покреће и агира на реч команданта или као болесни зубни нерв, што реагира на сваку, па и врло ситну промену топлине. Ко мисли да су то добро постављене и добро нагођене оргуље са хиљадама свирала, није добро обавештен. Католички је клер прилично раскуштрана маса свијена најпре по својој индивидуалној економији, а тек обавештена, организована, пријанија уз колективне интересе и колективну економију. У католичком клеру има група и групица, што се међусобно боре, побијају и кричају па чак и инфернално мрзе. Позната је, у широј јавности, нетрпељивост између световног и манастирског свећенства, а још у појачаној мери између разних католичких црквених редова. То не значи, међутим, лошу организацију цркве, него, напротив, са стране цркве добро уочену потребу такмичења у згртању добара овога, а, пристојности ради рецимо, и онога света. Свако такмичење, по својој бити и нарави, доноси нетрпељивост, гложење, а некад и негде, и – мржњу. Коначно у стварима политичким и световним остављена су световном свећенству, поповима, прилично слободне руке и слободна акција до извесних граница. Не због смисла за слободу или по црквеном потивању индивидуалне слободе, него тек убог олакшња теренских операција, веза и прилагођавана.
Црква дуго није путем канона, закона и прописа забрањивала хрватским поповима да буду чланови соколских друштава. Она је могла да изрази жељу, за саветује, а појединац је имао право и дужност да омери својом савешћу интерес цркве и онда, кад би црква донела у овој ствари пропис, забрану. Само црква поред канона, закона о прописа за коректне свећенике има низ правила за свећенике који желе да иду мистичним и мистериозним – путем савршенства. Ти имају не само да испуњују све жеље и жељице цркве, својих поглавара, него и да се тим жељама и жељицама одушевљавају, у свом одушевљењу да их хвале без обзира што о њима мисле – Imnio laudare! БИЛО ЈЕ ПОТРЕБНО ОДУЖЕ ВРЕМЕ ПРИПРЕМА, ДА БИ СЕ МНОГОБРОЈНЕ СВИРАЛЕ ЦРКВЕНИХ ОРГУЉА ПОРЕЂАЛЕ, ПРИРЕДИЛЕ И УДЕСИЛЕ ЗА ЈЕДНУ ОНАКВУ ЈАКУ И ПОСЛЕДИЧНУ УСТАШКУ КАНТАТУ, КАКВА ЈЕ УИСТИНУ ИСКОМПОНОВАНА И ИЗВЕДЕНА.
Ђуро Виловић – “ Крвава црква“
Штампај Е-пошта
субота, 25 август 2012
Као што је некад било Срба католика (пун Дубровник), које су Беч и Ватикан кроатизовали, да би, како рече Никола Жутић, створили „такозване Хрвате“, тако је, пре Другог светског рата углавном, било искрених Хрвата југословенске оријентације, који су веровали у могућност заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Њих је било мало, али било их је, чак и међу хрватском интелигенцијом (о Ники Бартуловићу, кога су комунисти убили, три тома је приредио већ поменути Никола Жутић).
Један од таквих, југословенски оријентисаних Хрвата, био је и књижевник Ђуро Виловић, некад римокатолички свештеник, који се разочарао и напустио дружину језуитских погледа и метода рада. За време Другог светског рата, управо захваљујући својој доследној југословенској оријентацији, Виловић се придружио Југословенској војсци, легалној оружаној сили Краљевине Југославије, на чијем челу је стајао ђенерал Михаиловић. Он се међу борцима ђенераловим нашао и бежећи од сигурне смрти од усташке руке; јер, усташе су знале да није са њима, па су настојале да га убију. Док није дошао на слободну територију, Виловић је скупио велики материјал о учешћу папиних клерика у редовима Павелићевих монструма, од чега ја начинио књигу „Крвава црква“, претходницу „Магнум Кримена“ Виктора Новака. Ово значајно дело је приредио и предговором снабдео наш угледни историчар, Вељко Ђурић Мишина, објавивши га недавно у Београду. (Иначе, после Другог светског рата, Виловић је, као „четник“, робијао под Титовом влашћу.)
За посетиоце „Борбе за веру“ решили смо да ову значајну књигу фељтонизујемо (објавићемо је у наредним данима) – тек да се зна зашто, између осталог, папа не сме да дође у посету СПЦ, и зашто има тако много фратара и жупника какав је „премудри“ Разум, порицатељ усташког геноцида над Србима.
Уредништво
На фотографији у наслову: Папски легат (у белом), Надбискуп Степинац, Анте Павелић (у усташкој униформи) и његова жена, на отварању дечјег дома у Тушканцу.
+++
Ђуро Виловић: “ Крвава црква“ (1)
ХРВАТСКИ ПОПОВИ И ФРАТРИ У РАСПАДУ ЈУГОСЛАВИЈЕ
И У ПОКОЉИМА СРБА
I СВИ СУ СЕ ИЗНЕНАДИЛИ
Још у првим данима распада многоструко издане Југославије и већ из прве вести о широком, свирепом клању Срба по теренима у Јудиној Хрватској, чуло се од неука и од школована, од мушке и женске, повик изненађења:
– Ово су учинили попови и фратри!
То је сазнање бивало јасније, а изражај тога сазнања чешћи и гласнији, трајно у порасту, и увек и размеру и у истој временској брзини у којој стадоше да се слажу по земљи и испод земље на стотине хиљада српских мученика свих полова и доби по разбојишту, што се у пунини парадокса називало Независна Држава Хрватска (кратица је НДХ. Тај ћу монструм, па и цитатима и документима означивати његовом кроатицом, да би му се скратио и смекшао монструзитет), а у стварности ни независна држава, па чак ни хрватска.
Сазнање о деловању хрватских попова и фратара наметало се свима и свакоме. Сваки су га дан доносиле и разносиле премноге чињенице. Држање, изјаве целокупног хрватског католичког клера: вишег и нижег, манастирског и световног, па црквених религиозних организација и удружења, усташке цркве као целине, документарно су прикричавале и утврђивале:
– Ово су учинили попови и фратри!
Било је белодано да је то сазнање било и изненађење. Изненадила су се, у малој мери, и сама духовна стада тих попова и фратара. До овога им часа није било у толикој мери озбиљно ни оно, што су њихови духовни пастири мислили ни оно, што су они говорили по црквама и друштвеним просторијама кад су их расправљали против Југославије, Срба и Београда. Још су мање очекивали да ће они који су с онако тешким и забринутим грмљавинама у гласу учили малене и одрасле: Не убиј! Љуби ближњега, па и непријатеља! – организовати, наређивати, надзирати и сами проводити убијање, у масама, потпуно мирних и потпуно невиних људи.
Изненадили су се и неки припадници истог страначког покрета који су с тим истим поповима и фратрима пливали истом страначком струјом, ковитлали се истим бујицама и вировима распламсале мржње. Остадоше изненађени и они, који су стајали по страни од дивљења „хрватског н а р о д н о г покрета“, па га чак и посматрали критички. Сувишно је да се напомене колико су остали изненађени Срби које су зверски мучили, клали, пљачкали управо они који су у двама последњим изборима, макар парадоксно, али јавно и у стотинама хиљада гласова, г л а с а л и з а ј е д н о с а о в и м Х р в а т и м а (изузев искључене из хрватског народа, ретке изнимке, беле вране, Хрвате југословенске националности) за х р в а т с к о г в о ђ у др В л а т к а М а ч к а, тражећи у Југославији слободу, грађанска права и пуно задовољење и смирење Хрвата.
Овде и у овом часу јавно исповедам да сам и сам био згранут и скамењен од изненађења. Изненадио сам се па макар, услед стицаја разних околности, никоме у Југославији није католичка црква била мањом тајном него мени. Од првог разреда гимназије до завршене теологије откривале су ми се разне тајне католичких доктрина и црквене праксе. С довољно разумевања, верујем, упознао сам све њене доктрине и дисциплине. Упознао сам њен богати арсенал средстава, прикупљан вековима, којима се влада над људским душама, а на завидну корист цркве. Упознао сам стварност, праксу и живот те цркве на терену, у осамнаест месеци, што сам водио паству на великом простору жупе у омишкој Рогозници. Осамнаест месеци, признајем, није велико време. Али опет не мора свако да испије буре сирћета, па да тек онда сазна да је у бурету – сирће. Поготово кад је сирће много оштро и много кисело. И онда оно: бијаше некад неки Јона, који је три дана провео у утроби кита, а из утробе узашао као Јона а не као каша китове пробаве. Нађе се тако понеки Јона…
Осамнаест месеци није велико време, али ми је било довољно да, уз све раније, осетим се играчем у великом лукративном мађионичарском театру а обилним репертоаром од Лакрђије до језиве игре костура. Презрео сам театар и у себи мађионичарског играча, па сам и побегао и од театра и од играча као и од мађионичарског богатства с трајним масним перспективама на бази омађијане публике. Осетио сам се ослобођеним, у свести и савести спасеним – као поновни студент, па макар и ратни студент (1915).
На души сам носио гомилу сазнања, па више од потребе олакшања него планског рада на демасковању оног немилог театра, што се другачије зове католичком црквом, стао сам да говорим и пишем. Говорио сам свакоме ко је хтео да ме слуша. а нашао сам и одвише мало заинтересоване публике. Рекоше ми да болујем од фиксације или маније гоњења. Писао сам само онако како се о овој теми могло да пише у овој бившој, у оној првој Југославији, која је претила оштрим казнама ко распирује верску и племенску мржњу, а никад није погодила оне праве. Писао сам у форми романа, новеле и историско-културног есеја. Године 1923. пустио сам роман „Међумурје, исповјест једног сутона“, 1931. роман „Мајстор душа“, 1938. „Звоно је оплакало дјевицу…“ с поднасловом „Роман барјака рајске дјеве, краљице Хрвата“, а објавио сам, за скидање маске с оног театра, карактеристичне и релевантне студије о Ритеру Витезовићу, Андрији Палмовићу, Анти Ковачићу, Вјекославу Карасу и тако даље. Довољно сам написао да се осетим потпуно сам и да ме омађијани пук осети потпуно својим непријатељем и да ми се затворе сва врата у Загребу и у Београду. 3агреб је бранио од мене свој тврди шанац у борби против Београда – католичку цркву. Београд није хтео да са мном има никаква посла, да се не би замерио Загребу, с којим је трајно и упорно жудио братски споразум. На тај начин остаде у рукопису доста мојих књига новела и романа с овог сектора мојих проживљавања. Да су сви ти рукописи претворени у књиге и да су им били отворени путеви до публике, вероватно би изненађење над подвизима католичке цркве у усташкој Хрватској било мање и разумљивије, али још увек големо, а и моје је било големо.
Познам довољно историју католичке цркве. Одатле сам знао да та црква није ни много ни никад зазирала ни од пролевања крви ни од клања, па макар у својој белој доктрини учи, да је свака, богомоља онеспособљена за службу божју, ако у њој уследи излив, па таман и једне капље, sangrini nel seminis hunranad (крви или семена човекова). Таква се црква мора поновним нарочитим ритусом приредити за наставак употребе за службу божју. Католичка црква у својој белој, бескрвној пракси избегава да рукополаже за свећеника месарског сина, јер – образлаже – у крви му је тврдосрдност услед очева занатског пролевања животињске крви.
Историјска знаност довољно је рашчистила и кад је и где је католички доктрина о јединоспасавајућој цркви, па заповед и пракса: Nula ignuncunicatio cum nihidelibus et schiymaticus (Никаквог додира с неверницима и шизматицима!) довела до великих клања и пролевања крви. Два су таква најпопуларнија случаја: ш п а н с к а и н к в и з и ц и ј а и Б а р т о л о м е ј с к а н о ћ, довољни испитана и документована. У тој је документацији видљиво колики је напор улагала католичка црква у ова два случаја, па и у свима другима да п р и к р и ј е своје учешће и да од себе отклони јавну саблазан и одговорност за уништене животе и проливену крв своје браће људи, деце истог и заједничког оца небескога па макар и својих непријатеља, па да п о д м е т н е некога другога, да за њена дела одговара. У оба поменута случаја подметнула је – државну власт.
То сам знао. Иако сам то знао, нашао сам се изненађеним у крвавим и другим многим злочинима хрватских попова и фратара у усташком времену и на усташком простору САМО У ТОМЕ, ШТО ТА УСТАШКА ЦРКВА НИЈЕ БИЛА ДОВОЉНО ОПРЕЗНА, МУДРА И ЛУКАВА ДА ОДГОВОРНОСТ ПРЕБАЦИ НА ДРУГОГА. САМА ЈЕ БЕЗ ИКАКВЕ СУЗДРЖЉИВОСТИ И ОПРЕЗА СРНУЛА У ПРОЛЕВАЊЕ КРВИ СВОЈИМ РУКАМА И НЕПОСРЕДНО. То је, ето, било моје једино, али и големо изненађење.
Осташе, очито, изненађени неки од оних који су се с хрватским поповима и фратрима плели као присташе, као паства или као страначки другови. О њихову изненађењу немам друго што да кажем, него само да подвучем, да су се осетили на ивици провалије доведени и заведени од хрватских попова и фратара, од надбискупа, бискупа, од свих религиозних и верских организација. И они изненађени јаукнуше:
– Ово су учинили попови и фратри!
Изненађење самих хрватских посматрача збивања у Југославији може да буде више разумљиво него оправдано. Они су пропустили да уоче чињеницу, да се хрватски католички клер, након многих векова, управ у Југославији нашао по први пут изван граница неке строго католичке државе, упућен да живи с већином иновераца, од којих га не дели ни раса, ни крв ни језик ни сам терен на коме живи, него, једино и искључиво – црква.
Тај је клер одмах и у првом моменту био бар у својим врховима или сам по себи свестан или по надлежној поуци поучен и упућен, какво становиште може да заузме католичка црква у новој ситуацији. Ко позна католицизам, католички менталитет и односе, томе то једино могуће становиште није с м е л о да буде – тајна. Напротив, то једино могуће становиште требало је да буде кључ и објашњење: ЗАШТО ЈЕ ХРВАТСКИ КАТОЛИЧКИ КЛЕР НЕПОМИРЉИВО МРЗИО ЈУГОСЛАВИЈУ, ПА ЈЕ СВОМ СИЛОМ СВОЈЕ ЛОГИКЕ И ИНТЕРЕСА МОРАО МРЗИТИ И ПОБИЈАТИ. ЗАШТО ЈЕ КОНАЧНО РАДИО И МОРАО РАДИТИ НА ЊЕНОМ РАСПАДУ И НА ЊЕНОЈ ПРОПАСТИ. ХРВАТСКИ ЈЕ КАТОЛИЧКИ КЛЕР БИО, ОСТАО И ВЕЧНО ЋЕ ОСТАТИ ДРЖАВНИ НЕПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1 ЈУГОСЛАВИЈИ КАО И СВАКОЈ ДРУГОЈ ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ, У КОЈОЈ ГА СЕ ПОСТАВИ ДА ЖИВИ С ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА, па и кад не би били у осетљивој већини, али ипак у осетљивој снази, а којом би та државна заједница рачунала и морала рачунати. Индиферентно и која и каква би то могла бити државна заједница. Таман и сама НДХ.
Разлози су ови.
Католичка се црква ничега више не боји, од ничега више не преза него од в е р с к о г и н д и ф е р е н т и з м а. Њу не плаши ни прогон ни мучеништво, јер и једно и друго уз лоше стране доноси и друге добре. У прогонима, па и у самом мучеништву, католички клер, па и црква, постаје централном тачком пажње и у интереса својих верника. Свећеници носе главне улоге, постају јунаци дана, а верници их воле, и награђују свакаквим наградама, обасипљу признањима и поклонима за овај и онај свет. Оне се награде онога света већају по олтарима и црквеним зидовима, да би одатле морално даље вукле и доносиле, а оне се награде верника од овога света преносе у хамбаре и у ризнице приватних настанби свећеничких лица и колективних економија, фондова и црквених ризница.
Прогони и мучеништва нису никад пожељна са стране католичке цркве и клера, јер иако у себи уветују много течевина за овај и за онај свет, уветују и један огроман ризик за телесни интегритет и миран, обилан живот појединаца, што за њих значи врло много упркос упорне декламације: Краљевство наше није од овога света!
ИНДИФЕРЕНТИЗАМ је оно верско стање у којем се верници и н д и ф е р е н т н о односе према својој цркви, према њеним организацијама и према свећеницима световног и манастирског реда. Коначно и према свим црквеним заповедима и прописима. У том стању, цркве остају празне, напуштене, непривлачиве, а свећеници, па били ма колико млади, лепи и учени остају као давно виђене и нимало више занимљиве слике и кипови по празним црквама, у које се више нико не навраћа. То је за католичку цркву и за хрватски католички клер оно пропадно стање, оно најгоре од свих несрећа и недаћа, што могу да се следну на њих. По њему они постају нетражени, неважни, сувишни, чак и непожељни. Невредни за вернике у толикој мери, у коликој су невредно давно оглодане кости пред псећом губицом и пред псећим зубима. У празне цркве не нагрћу верници и не пуне милостињом многобројне црквене шкрабице. Изостале лемозине. Не уплаћују се динари за мисне интенције, а за мису свећеник узима толико, колико се сматра да је довољно за дневно уздржавање. Пракса и правило о тој цени свете мисе гласи: misa pro minsa (да буде цена мисе једнака трошку за исхрану). У стању верског индиферентизма нити се верници брину нити стрепе да редовито полажу своје дажбине и полагања својој цркви: б и р, л у к н о, р е д в и н у. У том је стању с дана на дан све више угрожена ш т о л а р и н а (то су црквене таксе за обављене обреде), јер је верницима врло мало стало да се над њима врше црквени обреди. Чак им није много стало ни до тога да ли ће њихово венчање обавити католички или иноверни свећеник или цивилни неки законски функционер. И то може да индиферентном вернику буде индиферентно, али то не може и не сме да буде индиферентно католичкој цркви ни католичком свећенику. У самом случају, кад његов индиферентни верник не затражи од њега да га венча, католички свећеник губи ш т о л а р и н у, али губи и вернике венчане у иноверској цркви. Ствар се тешко погоршава на рачуну католичке пасиве с децом тих верских индиферентиста. Поред свих тих пасива најтежа је она ставка у њима по којој је и католичка црква и њен свећеник сувишан, непотребан, па и непожељан.
Те су слабо завидне и премало утешне перспективе верског индиферентизма стајале пред очима католичкој цркви и Хрватској и хрватском клеру у Југославији. Рачунали су, и морали су рачунати математском сигурношћу да ће их то, прописано стање или мало пре или мало касније да стигне и да их заледи, остане ли Југославија као заједничка држава Хрвата и Срба. А кад је то стање или мало раније или мало касније морало да дође, онда је католичка црква у Хрватској и хрватски клер у Југославији учинио све и сва, што је било до њега, да пре у распаду утоне Југославија, него њих у њој замрзне верски индиферентизам.
Хрватски клер је рачунао, и не без логике, овако: Спор између Хрвата и Срба постоји. Он је стар и почео је давно. Колико је и какав је удио хрватског клера у том спору, овај час није важно колико је јасно да је тај удио очит већ по томе, што је тај спор првенствено верског карактера. Католичка наука о јединоспасавајућој цркви играла је приличну улогу, а клер, који је том научавао и примењивао, учинио је своју у том спору међу својом паством. Околност, што са извесне политичке групе и странке, а највише франковци пре првог светског рата па Радићева Републиканска хрватска сељачка странка иза рата тај спор прихватиле и на њему даље градиле, није много олакотна околност за хрватски клер. У њему су само два бискупа настојала да тај спор реше путем толеранције, широкогрудости и искреног патриотизма: бискуп у Ђакову Штросмајер и бискуп у Котору Учелини. Било је, а можда и данас има неко ко мисли, да је могуће Штросмајер-Учелинијева солуција у овом спору. Кад се та солуција раствори анализом, онда се види да није потпуна ни за обе стране једнако корисна.
Sta biste vi? Da samo Amf i predsjednik Srbije mogu kod Pape? Zaboravite to. E viva!
Тај папа је сумњив. Прво није Фрањо, него Фрнческо из Јужне Америке, друго, језуит је, треће, два су му бискупа нестала под неразјашњеним околностима..
Тај папа је агент ЦИА-е и канцерогених мутација и метазстазичних утицаја.
… Đavo će ga znati! Možda mi više i nijesmo mi!?
Ko zna ko smo mi danas?
Jedno je sigurno mi nijesmo potomci !!!
Mi smo svi zajedno izrodi.
“ A ova je drama počela još onda na Kosovu!
Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kada je vidio u Crnoj Gori živu snagu KOSOVSKE TRADICIJE, koja je u tim brdima i posle tolikih stoleća bila STVARNOST , isto toliko bliska i stvarna kao i hleb i voda.
… Naša su prava su na Kosovu zakopana – govorili su ljudi rezigrirano i ne pomišljajući da je traže nekim drugim putom do onog koji im KOSOVSKI ZAVET NALAŽE!
Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim ZAVETOM OMEĐENA I UPRAVLJANA. Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska STVARNOST, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu …
Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su KVINTESENCIJA tog kosovskog misterija.
SVE ŠTO SE U TIM BRDIMA RAĐALO, DOLAZILO JE NA SVET SA REFLEKSOM KOSOVSKE KRVI U POGLEDU!
Tu je dakle početak i Njegoševe lične drame. Bez svega ovoga bi i tragika Njegoševog života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I narod njegov “
Andrić, “ Kulturni heroji, tragičari i borci ( Vuk, Njegoš, Kočić )
Znaju bolje ove žbirske gnjide, kakav Andrić !? Koji su, zakleo bih se, najdalje one, ove o kojoj Andrić piše, Crne Gore četri nahije. Ko zna koji i otkud ( ne)Crnogorci, možda Srbi, ali Crnogorski Srbi svakako ne, oni danas ravnjaju Crnom Gorom. Oni!? Što su Osmanima šetali opanke!…Potomci podanika Porte, ovi i oni, svakojaki, oni se danas lažno kazuju da su mi! Prvo se lažno zapišu u Srbe iz Crne Gore, Crnogorce, onda se oni bajagi Crnogorci prvo odreknu srpstva, pa onda i svega drugog što nas je činilo jedinstvenim srpskim plemenom.
U naše se se ime odriču naše prošlosti, još se odriču i naše budućnosti!
A mi sve to, ovu neviđenu perverziju, mirno gledamo i ćutke trpimo!??
Mi, čije su pređe, đedovi naši, bili “ prototip kosovskog borca „!??
U naše su se ime, gadovi, potomci raje, odrekli srpstva, malo im bilo, nego su Šiptarima još i priznali, naše, srpsko, crnogorsko, Kosovo i Metohiju !
??
… Oni su danas Crna Gora!??
Nešto luđaka iz četri nahije i bulumenta okolnijeh Srba koji nikada i nijesu bili ono, n8jesu bili oni, o kojima, između ostalog, piše i Andrić!
Oni su danas antisrbi, oni su danas Crna Gora, pored nas živih, oni !??
Pirwd nas živih mrtvih!
… Oni to mogu, oni to mogu samo zato što mi nijesmo mi!
Mi nijesmo potomci.
Mi smo izrodi slavnih srpskih vitezova, Srba iz one jedine i jedino prave Crne Gore, koje nje više i nema!
Mi smo parije na ruševinama istorijske Crne Gore!
Sitnež pretekla u ove dane.
Da svojom sramotom svjedočimo da su jednom ođe živjeli srpski lavovi, sokolovi crnogorski kojima smo mi potomci, a oni nama nijesu ništa!
Mrtvi oni me priznaju nas žive za svoje potomke … Pođite na groblja, oslušnuti kako nas otud kama kunu i proklinju preći naši!
Mrtvi smo za njih. Mrtviji, stoput mrtviji od njih!
Mi samo damarimo svoje male i usrane živote, a oni će vječno da žive i kada nas više ne bude bilo!
Iza nas će ostati samo grozna priča onekim jadovima koji su dopustili da im se nekažnjeno na predački grob po**** nitkovi i fukara!
… Najgori mi.
Ђикане, споримо се често, али морам да те похвалим на овој бесједи!
Лијепа и Његошевска!
Дилема о којој пишеш, траје и трајаће док је људи, и меда и жучи…:
Владика Данило
Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак’ и мало, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим –
то је срећа дала ал’ несрећа.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је ка на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила;
тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
Кнез Раде (брат владичин)
Што се мрчи када коват нећеш?
Што збор купиш кад зборит не смијеш?
Приђе си им с коца утекао,
дабогда им скапа на ченгеле!
Жалиш нешто, а не знаш што жалиш;
с Турцима ратиш, а Турке својакаш,
домаћима тобож да с’ умилиш,
а једнако, немој се варати!
Како би им запа, да те могу,
главу би ти онај час посјекли
ал’ ти живу руке савезали
да те муче, да срце насладе.
Врана врани очи не извади;
брат је Турчин свуд један другоме.
Него удри докле махат можеш,
а не жали ништа на свијету!
Све је пошло ђавољијем трагом,
заудара земља Мухамедом.
Zdrav bio Crnoje!
Nijesmo jadan klade, pa da se vazde slažemo. Kakvi gođ, ljudi smo. Svako svoje pameti.
… Dobro misli, boljem se nadaj Crnoje.
A da smo bruka, jesmo!
I ja i ti, prijatelju, valaj i mi.
A to što si izabrao baš ovaj navod, vladiku Danila, bez sumnje mi godi. Uljepšao si mi dan.
Možda, možda Crnoje, i ja i ti možemo da budemo bolji.
… Jednom.
А хвала сад – Црњоје, улепшали сте ми дан.
Реткост је видети да неко признаје да је погрешио.
Још ми је драже што ме први утисак није преварио… (мислим на мој одговор на Ваш коментар упућен мени, а на прошлом Вујовићевом тексту ).
Ваша људскост је за углед.
Поздрав. И не љутите се на ,,госта“…
Alex Rakovic poznatiji u narodu kao Mr Promasaj.
Vjerovatno u rodjackoj vezi sa politickim Forest Gumpom, dr Draganom Petrovicem.
Samo Teletabis moze da povjeruje u njihove analize.
Sta je tu cudno Crnogorci su uvek bili kurvini sinovi i cerke izdajice
Nije Milo los no oni oko njega! Ne treba ni da pita- sami mu se nude: „evo,gospodaru, sto ti dusa iste!“. Vidimo li sad sto je onda isao u Italiju da mu sude? Evo zasto su ga pustili…da nas pokatolici… Ajmo, Crnogorci, dogorelo do nokata- da se vidimo sad. A mrzitelje nas Srba, tu sacicu jada i poltronstva- na smetliste istorije!
„Moj Milane, jabuko sa grane“, mislim da tebi kao okorelom ustaši , čitajući tvoj antipravoslavni mrziteljski komentar, nema veće kazne od toga što imaš srpsko ime! Mada, možda je to i pseudonim da se „Vlasi ne dosjete“! Nije ti lako živjeti sa tolikom mržnjom, neka ti je dragi Bog u pomoći!
Ti Anonimni nemaš ime pa iz toga ne mogu zaključiti koji si.
… Još si živo?
Pa bio je i srpski Vladika Amfilohije par puta sa Papom , pa nikom ništa !
Ukoliko je Milo otišao kod Pape da traži pomoć u vraćanju autokefalnosti našoj Crnogorskoj Pravoslavnoj Crkvi , onda od Crnogoraca ima punu podršku !
Obećao je da će raditi na rješavanju pitanja naše otete crkvene imovine , što rekoše da će riješiti Zakonom o vjerskim zajednicama , a paralelno treba raditi na rješavanju vraćanja autokefalnosti našoj CPC i ići kod Carigradskog Patrijarha Bartolomeja koji je najavio davanje autokefalnosti Ukrajinskoj , Crnogorskoj i Makedonskoj crkvi .
Inače se slažem sa naslovom , MCP nije crkva nego „bastion srpstva“ .
@ Milan,
Какву помоћ може Ватикан да учини за Аутокефалност Црногорске цркве? У муницији, или парама?
Тражи и моли помоћ од Европске Уније, или Америке. Они имају извршну власт, муницију и паре.
Погледајте ову слику римпапе, са одеждом и миртом на глави.
Уочљиво је да се ово чудо веома разликује од одежде православних свештеника.
Изглед одежде православних свештеника је временски старији од изгледа римокатолика. То нешто говори, треба о томе размислити, ако неко има воље.
Руку на срце, гледам ову слику римпапе, па и није толико ружна ова његова одора. Но ме је мало страх од ње.
Руку на срце, можда је крива ова мирта римпапина, коју је он добио на поклон од поганског бога Дагона, званог Нимрод, тамо неког Вавилонског. Она ме доста страши, личи ми на разјапљена уста неке велике рибе. А сви знамо да велика риба једе малу рибу. Можда смо ми и толико пропатили од Ватикана, зато што (сви знамо) да смо ми мала риба.
Све у свему, елементарна историја, чак и она из Бечке школе, признаје да је Православље изворно Хришћанско. А да је римокатолицизам настао сегрегацијом 1054. године. Зато се не треба брукати и натурати римпапи Старост.
А Малтешки Витезови? Та смешна дружина?
То су прирепци римпапе, настали као један погон ове нељудске машинерије, знате на коју мислим. Јесу витезови, свака част. Покупили у чланство највећи белосветски шљам, криминалце, отворили банке на Малти као фол и то је држава са много туђих пара које родољубиво чувају. Па није ни чудо да њихов угледни члан Мило сврати уз пут код њих, када је већ пошао да се целива са Папом. Да види да није можда његово тезоро замрзнуто у неким погрешним санкцијама?
Ево и у Србији има неколико Витезова, доста су популарни:
Посланици Скупштине Србије први пут су формирали Групу Пријатељства са „Малтешким редом“.
Занимљиво је да је председник групе пријатељства посланик ЛДП-а Ненад Прокић, чија је фотографија са Масонским обележјима пре неколико година објављена у новинама, а да већина од 22 посланика, који су чланови ове групе, не знају готово ништа о „Малтешком реду“! (ово их као новинар вади из гована).
Посланик ДС-а Горица Мојовић признаје у изјави за „Ало!“ да не зна чиме се бави „Малтешки ред“…. – Колегинице су ме наговориле да се учланим,….На питање да ли је чула за везу између масона и „Малтешког реда“, Мојовићева каже да су „то све спекулације и да јој је то већ постало смешно“….
Јелена Триван из ДС-а каже да би јој много сметало када би знала да „Малтешки ред“ има везе са масонима.
Познатији чланови
1. Ненад Прокић (ЛДП)
2. Александра Илић (НС)
3. Балинт Пастор (СВМ)
4. Гордана Чомић (ДС)
5. Горица Мојовић (ДС)
6. Иван Андрић (ЛДП)
7. Јелена Триван (ДС)
Ово су из Скупштине Србије 2009, наравно да су они тада дрмали Србијом.
Који сада дрмају, не знам, али добро дрмају, а нису ови, ови набројани су сада „пичкини димови“. Сем Ненада Прокића, који је добио „немогући задатак“, да помири Србе и Муслимане у Рашкој. Ал’ ће да их помири, боље но Вук Драшковић када је ономад секао руке до лаката.
Ваљда ће Ненад Прокић сада Србима да сече руке до лаката. Сјаши Курто.
Једино што ме буни, то је питање чему је требало Престолонаследнику да се учлањује у ову недостојну дружину?
Баш ме брига и за Мила и за Ватикан.То ми сва сјекиранција била.
Stamatovicu, BRAVO za analizu.
Kisa oko Krgujevca,tako ovo izgleda sa strane Vatikana.Posjeta Crnoj Gori ,vidjet cemo sta ce biti,da li Vatikan pokusasva na sve nacine da se uvuce u ove krajve bez izvinjenja sta je uradio,vjerovatno da,samo me zivo interesuje stav SPC u stvari Mitropolita i sta na ovo ima da kaze ?
Vjerovatno ce bit jedna vrste ucjen po ovoj stvari nije tesko za shvatit koja,bilo kao bilo,Ppap nece sigurno doci ako se ne bude sreo i sa Mitropolitom,kakav je stva Crkve po tom pitanju zuzeti kada to dodje na red ,ostaje da sacekamo ,ukoliko i bez saglasnosti dodje to je vec „agresija“ jer se krse neka pravila koja su do sada bila uobicajena za Vatikan?
Kao drzvnik i monarh Vatikana Papa ima normalno pravo da posjeti svoje vjernike,pokatolicene bas zahavljujuci njegovj organizaciji,ali to je njihov problem,kojih itekako ima,vidljivih nevidljivih.
Sjetimo se samo pripremanje Konkordata sa Srbijom 1914 godine,i protivljenje Austrougarske u stvari bolje reci Austrije zbog toga,i sta se desilo ,u Srbiji je bilo tada 7000 Rimokatolika ,ali Vatikan nije odustao bez obzira sto je Austrougarska bila udarna pesnica Rimokatolicanstva.
Kazu nasi u Beograd a i ovdje nije priznao Kosovo i Metohiju,interesanto a sve je uradio da do toga dodje,uloga u pregovorima Svetog Jeronima u doba Milosevica je pznata za vrijeme bombardovanja ali i prije,prakticno su ih priznali ali javno nijesu!
Nasi naravno namjerno brkaju Jasenovca i dogmatiku,tako kada se radi o posjeti uvjek se pominje Jasenovac sto je opravdano i vise od toga,ali najvaznije od svega je dogmatika,koja se precutkuje,i uvjek i iznova se pokusava to pripisati nekom ekumenizmu,vidimo u slucaju Ukraine gdje to vodi.
Rijec savez ,ili bilo sta drugo sem jedinstav nemoze postojati,a da ce Vatikn promijeniti svoju recimo „dogmu“ osvajanja prostora i placanja clanarine tesko je za predpostvit,ovdje se to za pocetak sigurno ne misli,ali svoje psojede sto i danas vide Hrvati ne prepustaju nikome pod kontrolo.Zasto nas kbadahija pominje Konkordat koji je napravio Kralj Nikola,sigurno ga nije ni procitao,a ako je tako i ako ga je procitao zasto se prijeti podrzavljenjem crkvene imovine,ili se samo misli na SrpskuPravoslavnu Crkvu,sto Vatikanu sigurno nebi smetalo,a da kazu rijci protesta to ne dolazi u obzir.
Koji su odnosi medjukofesionalni u Crnoj Gori nije tesko vidjeti,skoro redovno se muslimanski i rimoktolicki imami i fratri,srecu sa sektom zvana CPC ,gdje je tu iskrednost i neka nazovi tolrerncija ako vec nije prijateljstvo,a nije sigurno.Zasto se Kotorska biskupia podredjue splitskoj mitropoliji od 1969,vjerovatno da se da do znanja da nam nemoze biti da je pod Barskom nadbiskupijom koja je posvemu bliza od Splita,a i jedinia je na ovim prostorima sa PRIMAS SRPSKi,sve to narvno nasi u drzvi niti zanju niti o tome misle.Bas cvrsto vjerujem da ce bas to Djukanovic potencirati?
To su sam male stvari naizgled koje za nse „znalce“ iz politike nijesu vazne ili su beznacajne,da se ne pominje sve st se desavalo kroz istoriju na ovom malom protoru i „prijateljska “ stremljenja
ove organizacije na ovom podrucju!
Нико не види да се већина Црногорца нешто опире политици МЂ. Ово значи само једно,Црногорци су кренули путем Уније и свом духовном вођи и будућем вјерском поглавару у мираз носе светиње и храмове СПЦ.И то неће урадити под кринком ноћи,као лопв,већ јавно,акламцијом већине.Ето то је истинска Црна Гора јер друге ни нема.
Срби,свога посла
Nije to. ide Milo da privuče strane investicije, jer crnogorci nemaju od čega živjeti. Ide da proda Ostrog i Cetinjski manastir za početak. Imaće crnogorci velike benefite od toga. A kad dođe papa, zaboraviće se dani širuna i dani drenjina. Na svakom koraku benefiti. Pa nisu mu džabe „frenetično“ aplaudirali u EU parlamentu. Prosvijetlio ih je u 15min upozoravajućeg, oštrog govora. A danas otvoreno napada Rusiju da stoji iza državnog udara i iza Skripalja, mada je za državni udar saznao iz medija.