Miša Đurković: Kako sam (ipak) izašao iz Irana

Piše: Miša Đurković

Dragi čitaoci, tekst koji čitate pišem u avionu koji leti sa teheranskog aerodroma Imam Homeini ka milanskoj Malpensi. Iz Irana izlazim takoreći u trećem pokušaju i teško je opisati rasterećenje koje osećam. Situacija se tamo menja bukvalno iz časa u čas i zaista je pitanje kada će se granice potpuno zatvoriti, a izlazak iz zemlje postati nemoguć. Neverovatno je kako stvari mogu da se ovako pogoršaju u svega pet dana…

Pre dva dana je saopšteno da je od korone oboleo i zamenik ministra zdravlja koji vodi radnu grupu za njeno tretiranje i suzbijanje. Čuli smo takođe da se razboleo i ministar finansija. Vlada je juče podigla stepen vanrednog stanja povodom bolesti na samo jedan nivo ispod onog poslednjeg. Juče sam npr. planirao da konačno posetim fascinantnu Milad kulu, 435 metara visoki toranj sa restoranom na vrhu i zapanjujućim pogledom na iransku visoravan. Kad smo ujutru pozvali još je radio normalno, a kada smo stigli tamo oko pet popodne naišli smo na potpuno opustelo brdo sa čuvarima i ponekim neobaveštenim turistom poput nas. Zatvoren je već u podne kada su uvedene nove mere.

Škole su zatvorene sve do njihove nove godine koja je dvadesetog marta (ovde vikend pada u četvrtak i petak). Dakle pre petnaestog aprila deca neće ponovo u školu. Sportske priredbe nisu otkazane, ali će se do daljnjeg odvijati bez publike. Ide se ka tome da se prorede, a možda i ukinu sve mogućnosti za veliko sakupljanje ljudi u zatvorenom prostoru. Otvorilo se čak i veliko pitanje šta da se radi sa džamijama u najgorem slučaju.

Ja sam ovde došao pre samo nedelju dana, u petak 21. februara, na poziv kolega sa Šarif univerziteta tehnologije u Teheranu. Stigao sam u i inače vrlo zanimljivom periodu za ovu državu, neposredno nakon burnih dešavanja oko obaranja ukrajinskog aviona i ubistva generala Sulejmanija. Prošle nedelje održani su i zanimljivi parlamentarni izbori, no na sve to došla je korona i sve ove druge stvari učinila manje bitnim. Ludilo je počelo otprilike u nedelju uveče. Vlada je posle izbora saopštila brojku obolelih i 18 smrtnih slučajeva, pri čemu su ih zapadni mediji optužili da prikrivaju stvarne razmere i broj stradalih. Granicu su prvi zatvorili Turci. Turkiš erlajnz i Pegasus su saopštili da će leteti još neko vreme, ali isključivo da bi izveli svoje građane iz Irana. Niko drugi više nije mogao da uđe na njihove letove. Time su i moje muke počele, budući da je trebalo da se vratim Pegasusom preko Istanbula.

Posle Turaka krenuli su i drugi pri čemu je bilo tačno utvrditi šta su stvarne informacije a šta glasine, kakva je politika pojedinih država i kompanija, da li se pravila potpuno poštuju ili ne itd. Situacija se pogoršavala svakog od narednih dana, tako da u ovom trenutku samo još Azerbejdžan drži otvorenu kopnenu granicu prema Iranu dok su ih svi ostali zatvorili. Ceo Iran polako postaje jedan veliki karantin. Od stranih kompanija lete još samo Aeroflot (koji prima isključivo ruske građane), jermenski avioprevoznik i Katar ervejz koji je redukovao poslovanje na jedan let dnevno. Svi koji dođu u Dohu prinuđeni su da stupe u dvonedeljni karantin, ako nisu u tranzitu.

Mahan eru su ukinuti gotovo svi letovi prema spolja, osim što ih Turci  i Rusi koriste da čarterima uz posebnu dozvolu odvoze njihove građane i ponekog srećnog stranca koji uz debelu vezu uspe da se ukrca. Bogu hvala još uvek nekoliko puta dnevno leti ovdašnji Iran er i to prema evropskim destinacijama, ali je koliko se čuje pitanje trenutka kada će se i to ukinuti. Kartu je sve teže naći i sve su skuplje jer time uglavnom odlaze bogatiji Iranci, koji ili žive napolju ili imaju kod koga da odu pre nego što se sve zatvori.

Takođe, u ponedeljak prestali su sa radom svi univerziteti tako da smo shvatili da moj osnovni razlog dolaska neće moći da bude realizovan. Domaćini su imali u planu predavanja bar u jednom od drugih velikih središta poput Mašhada, Isfahana ili Širaza, pa je i to otpalo. Postalo je jasno da se treba evakuisati što pre te sam sa sjajnim ljudima iz ovdašnje ambasade Srbije počeo da tražim najbolje rešenje. Recimo za dve hiljade evra moglo je odmah da se nađe mesto u biznis klasi za Moskvu. Ovaj ludački trošak nam tada još nije izgledao neophodan pa sam za nekih trista pedeset  evra kupio kartu za Dohu u sredu, za večernji let od 11. I počeo da se molim Bogu i Alahu svemogućem da i ova kompanija izdrži dotle.

Ne lezi vraže, u sredu oko podneva počela je golgota. Dok sam obilazio fantastični nacionalni muzej, supruga mi je iz Beograda javila da je večerašnji let otkazan i da na sajtu kompanije stoji kako mi je karta „kanselovana“ i refundirana! Meni kao putniku nikakvo obaveštenje nije stiglo. U zajedničkoj potrazi sa gospodinom Pavlovićem iz ambasade pokušavali smo da saznamo šta se dešava, da li će leta ipak biti, kad on treba da dođe iz Dohe itd. Videli smo da je jedan avion poleteo negde oko sedam što znači da će nekog izlaska biti. Spremili smo se i otišli na aerodrom oko devet. Tamo smo dobili uverenja od generalnog menadžera Katara da će sve biti u redu i da bi trebalo da letim. Kad sam međutim došao na čekiranje posle par sati, službenici su rekli da se ipak moj let vodi kao otkazan i da se primaju samo putnici sa ovog leta u pola četiri ujutru. Oblio me je najpre hladan znoj, a onda smo počeli da kukamo, podsećamo menadžera na dogovor, mašemo diplomatskim pasošem Pavlovića, ambasador je razgovarao sa menadžerom itd. On je sve odbio tvrdeći da nema mesta i da već ima deset bukiranih više od onoga što može da pusti.

Usmerio sam se na supervizora i počeo da objašnjavam ko sam, zašto je bitno da izađem, da znamo kako uvek bude neko ekstra mesto itd. Nasmejao se i rekao da sačekamo do kraja i da će videti da li nešto može da uradi. Na sve strane panika, jer sa čak dva otkazana ili pomerena leta ljudi pokušavaju da uđu. Sledeća moguća karta za Dohu košta recimo 1700 evra, treba da se čeka još nedelju dana i niko ne garantuje da će se tada leteti niti da će vam vratiti novac ako ne odleti. Eto tako izgleda borba za izlazak iz Irana danas. Oko tri kada su se svi čekirali i kada je odbijeno bar petoro Kineza koje više ne primaju na letove, u bukvalno poslednjem trenutku supervizor je pozvao nas troje i uzeo nam pasoše da čekira. Nezamisliva radost! Sutra sam u Beogradu sa porodicom koja već danima brine…

Dok odnosim kofer na čekiranje poziva me međutim Pavlović. Problem: karte uopšte više nema u sistemu i on ne može da me prebaci na let! Iako su u agenciji tvrdili da je sve u redu i da je karta uprkos svemu validna, ispostavilo se da su me izbacili i da ovaj zaista izvanredni čovek tehnički ne može da me stavi na let. Isto se dešava i gospodinu pored mene. Objašnjavamo, nudimo da ponovo kupimo kartu, Pavlović nudi garanciju ambasade… Izvinite ali tehnički ne mogu da vas stavim jer na aerodromu nemamo prodaju karata. Shvatam kako mi se ostvarenje sna pretvara u noćnu moru… Javljam kući zabrinutoj ženi i prijateljima. Oko četiri krećemo nazad sa aerodroma, kao pokisli…  Već vidim sebe kako zimujem u Iranu.

Sledećeg jutra nakon propalog pokušaja da rešimo problem sa agencijom i Katar ervejzom (ne daju ponovni buking za sledeći let već samo refundaciju), odlučujemo se na rizičnu ali retku preostalu opciju za Iran er do Milana narednog dana. Znamo da je pitanje dana kada će i njima zabraniti da lete do retkih preostalih evropskih destinacija. Ostalo je svega par karata po još uvek normalnoj ceni od 350 evra. Od Milana mogu kući i peške… Uz pomoć ambasadora Todorovića dolazimo do karte, realne, overene, sigurne ovoga puta.

U međuvremenu stiže poziv da ipak održim dva svoja predavanja za studente Instituta za doktrinu i strategiju koji vodi doktor Hasan Abasi. U prepunoj sali pred par stotina ljudi (žene su sa hidžabima) i jednim šeihom, imao sam vrlo lepo primljeno izlaganje o obojenim revolucijama i kulturnom ratu za porodicu na Zapadu. Uveče sjajan razgovor sa uticajnim bivšim ambasadorom Rezom Montezemijem. Po povratku se pakujem, opraštam sa domaćinom i idem da spavam. Sve izgleda normalno, karta potvrđena, let najavljen i po prvi put imam osećaj da stvarno možda odlazim. Verovatno u poslednjem trenutku. Ljudi već ne biraju način da odu. U isto vreme kad i ja odavde sa drugog aerodroma polazi ekipa naših devet poslovnih ljudi, za koje je kompanija platila privatni čarter let. Meni se javljaju prijatelji da nude varijante iz Bakua, ili vezu na jermenskoj granici, samo da me izvuku…

Ujutru sve izgleda normalno, stižemo na pusti aerodrom na koji će u toku dana sleteti samo četiri leta. Čekiranje prolazi kako treba, kafa i pozdravljanje sa Miroslavom Pavlovićem i Rezom uz ogromnu zahvalnost za svu pomoć. Pasoška kontrola i evo me na gejtu. Ulazimo u veliki i lep avion, smeštamo se. Nervoza me hvata što avion kasni već 25 minuta  u polasku… No evo, rulamo, pista i konačno u vazduhu! Inšala, kako stalno ponavljaju izuzetno gostoljubivi domaćini. Stvarno, neka im je Gospod ili njihov Alah u pomoći. Oni jesu navikli na 40 godina života pod raznim sankcijama. No, ovo je nešto sasvim novo.

O tome kako žive i šta se dešava sa ovom zemljom više narednih dana. Dok polako usput žene (ne baš sve) skidaju u Iranu obavezne marame, ja završavam tekst i radujem se takođe „koronarnoj“ Italiji. Za par sati je veza za Beograd i večeras porodica. Inšala!

Izvor: Stanje stvari