Navršile su se dvije godine od kada je preminuo građanski aktivista, borac za slobodnu i pravedniju Crnu Goru, istaknuti aktivista protiv NATO okupacije… veliki čovjek, Mirsad Mirza Kurgaš.

Od države zaboravljen, a od društva nedovoljno shvaćen, Mirza je poslednje godine svoga života proveo u borbi protiv opake bolesti koja ga je, na kraju, savladala, ali nije, niti će moći ikada, da izbriše, ne trag, nego duboku brazdu koju je ostavio iza sebe – zavještanje beskompromisne lične borbe za slobodu i pravdu.

Takvim je životom i živio…

Nije Mirza jedini čovjek koji je otišao u tišini. Na nekom drugom, svakako ljepšem i pravičnijem mjestu, čekaće ga svi oni velikani koji su otišli tiho, a za života su dizali talase i pokretali bure…

Lijepo je rekao srpski književnik Mihailo Medenica, opisujući Mirsadovu hrabrost: „Ko da se seti njegovih juriša, ovi što su iz debele pozadine ko miševi izvirivali da vide dokle je Mirsad stigao pa da bojažljivo pođu put njegova traga..?“

I, zaista, bilo je i takvih njegovih saboraca, ali daleko više bilo je onih koji su ga klevetali, napadali i pokušavali da diskredituju… Ali, kako oni koji su svoje živote proveli u službi jednog diktatora mogu da kleveću onoga koji je stajao naspram njega, ne povlačeći mu se ni za jotu. I kad je trebalo dizati glas protiv bušenja i istraživanja nafte i gasa u crnogorskom podmorju, i kada je na Cetinju Skupština ratifikovala Sporazum o članstvu Crne Gore u NATO, i kada je Jerusalim proglašen za glavni grad Izraela, i kada je, pamtićemo Mirza, trebalo braniti svetinje Srpske pravoslavne crkve od istog tog nepomenika… i toliko puta kada trebalo biti i na strašnom mjestu postojati.

Kolumnisti IN4S o Mirzi

„Valjam kao Mihailo koliko ću valjati kao Mirsad…

I svakome je valjao dobri Mirsad bez sebi što je, no nije život koliko sebi valjaš već većemu dobru, a kud ćeš većeg dobra od borbe čoveka za čoveka, onome u sebi i onome kraj sebe..?

Pobolio je dobri Mirsad, kako i ne bi od onolikih juriša za slobodu Crne Gore, za čoveka, za pravo da je Mirsad najbolje u Mihailu i Mihailo najbolje u Mirsadu, ali…

Ko mari za Mirsada Kurgaša? Kome treba vitez na umoru?

Ko da se seti njegovih juriša, ovi što su iz debele pozadine ko miševi izvirivali da vide dokle je Mirsad stigao pa da bojažljivo pođu put njegova traga..?

Ovi što su se okovali foteljama dok je Mirsad kidao lance..?

Oni što sad gospodare Crnom Gorom umesto da joj služe u ime Mirsadovo, u ime hiljada Mirsada kako god se oni zvali“, zapisao je  Mihailo Medenica.

Buntovniku nema ko da piše

“Nismo mi njega zaboravili, već je nas Bog smetnuo s’uma”, rekao bi prost narod koji je kao evnuh, zapisao je Mišo Vujović. 

Ponavljam se, ali Vibov aforizam “mnogi žele moj kraj jer znam njihov početak”, govori sve. I više od toga!!!

Mirza Kurgaš je dokaz kako se dobro brzo zaboravlja.

Pozvani su da pomognu kao građaninu i borcu za pravednije društvo.

Jednom od retkih nepravoslavnih građana koji je stao u zaštitu pravoslavlja. Dakle, u Crnoj Gori režim nije nasrnuo na SPC kao, kako vele, eksponenta velike Srbije i impetijalističke Rusije, već na izvornu veru Hristovu. Ćutala je i Sveta stolica i Islamska zajednica.

Nije Mirza i maleno mirzino jato.

A mogao je i Mirza komforno da odćuti. Nije hteo, ušo je sa istim žarom kao za svoje najrođenije. Pokazao je da je svoj, da kao vernik veruje u Božje pravo i pravo svakog da se slobodno moli ili klanja.

Pokazao je da se verske predrasude čistim srcem i verom u Boga, uz Božju pomoć mogu prevazići.

Mirza je pružio ruku nama. A mi okrećemo glavu.

Mirza se ponašao u duhu svog imena. Mirza je na arapskom princ.

Prinčevski i viteški je stao uz svoje prijatelje, braneći pravo na jednakost i pravdu“, poručio je Mišo.

Ukrašavao je Mirza i stranice našeg portala, povremeno pišući za IN4S, ukrašavao je život svoje porodice, prijatelja, sugrađana, svih građana svijeta koji misle svojom glavom, i žive slobodarskim duhom.

Sada Mirza ukrašava Nebo, i pokazajue put mnogima… Nek te ovaj pomen ne remeti, i nek ti je vječna slava i hvala!