Mirović: Jaz između srpske „elite“ i naroda povodom Rusije nije se smanjio za proteklih 140 godina

Srpski narod voli Rusiju kao sunce, a srpska elita voli Zapad iznad svega. To je primetio još veliki Dostojevski i o tome govorio u svom „Piščevom dnevniku“. Jaz između naše elite i naroda nije se smanjio ni za 140 godina.

Danas je 2017. godina, srpski mediji su puni rusofobije, dok se narod u svim anketama izjašnjava da nema većeg prijatelja nego što je Rusija – kaže na početku razgovora za „Fakte“ dr Dejan Mirović, autor knjige „Rusofobija kod Srba 1878-2017“ i ističe da je knjigu napisao da bi objasnio kako je rusofobija „uvezena u srpske elite sa Zapada sa ciljem da se prevaspita srpski narod“ i kako je moguće da im to do danas nije uspelo.

Kako ceo projekat preumljavanja traje dugo i odvija se u različitim istorijskim periodima, Mirović je knjigu podelio na tri celine, od kojih se prva bavi rusofobijom u Kraljevni Srbiji, druga Kraljevinom SHS, a treća obuhvata period od 1945. do danas objašnjavajući ovu pojavu u komunističkoj Jugoslaviji i modernoj Srbiji.

„Pisao sam dve godine, uz obimna istraživanja i pažljive recenzije dr Mila Lompara i dr Slobodana Antonića. Oslanjao sam se na zapadne izvore Metana, Hofbauera, Kijezu i na ruske izvore, kao što je Šafarevič, koji su pisali o rusofobiji na Zapadu. Tako sam opisao i četiri tipa rusofobije: francusku, englesku (vezanu za sučeljavanje carske Rusije i Britanije), nemačku i austrijsku (koja je naročito uticala na naše „naprednjake“ 19. veka) i hladnoratovsku američku rusofobiju. Metan kaže da rusofobija datira od sukoba sa Vizantijom koji se prenosi na Rusiju, Hofbauer da je ona indukovana na poljskom Univerzitetu u Krakovu, Kijeza i Šafarevič da je hladnoratovske prirode.“

• Koji tip rusofobije je bio dominantan u Srbiji?

„Kod nas su prisutna sva četiri tipa zapadne rusofobije! Samo sa varijacijama koje određuje istorijski period. Početak se vezuje za kneza Milana, Sanstefanski mir i Berlinski kongres, koji se koriste kao udarna pesnica objašnjenja da nam Rusi ne pomažu, nego su na strani drugih.

U Drugoj Jugoslaviji se to meša sa antikomunizmom. Rusofobija i sovjetofobija se često prepliću, a najgora vrsta te mešavine dolazi posle 1948, kada dobija totalitarni manir i kada dolazi do falsifikovanja istorije. Čak i posle pomirenja sa Hruščovim imate pisanje NIN-a i Borbe koja su na ivici rusofobije ili prelaze u to.“

• Kako izgleda današnja rusofobija? Šta je današnja udarna pesnica?

„Rusofobiju prati to da se Rusima ništa ne prašta. Oni ne smeju da imaju svoje interese. Ne smeju da budu imperija koja razmišlja o nekim drugim pojavama, a ne samo o Srbiji. Oni su uvek ‘primitivni i varvari’, a mi ‘lepi i dobri’. To su stereotipi koji postoje kod naše elite.

Zatim, rusofobiju pravi kroatofilija. Od Skerlića još imamo divljenje Hrvatima, pa čak i posle NDH, nazivamo ih braćom i govorimo kako su oni korak ispred nas u civilizacijskom nivou. To je neverovatno tvrditi posle genocida u NDH! Ali toga ima i u današnjem vremenu.

Treća prateća pojava je apologetski odnos prema Zapadu. Njima se sve prašta: bombardovanje osiromašenim uranijumom, otimanje Crne Gore, Kosova, podsticanje korupcije, najgore moguće podstrekivanje srpskih neprijatelja. Rusiji, ponavljam, ništa ne praštaju.

Tako se iscrtavaju linije rusofobije: Rusi su varvari, nikad nam ništa dobro nisu doneli, oni su ispod nas, naši su neprijatelji i makijavelisti, a Zapad je idealan, on nam pomaže, uvek ima dobre namere prema nama… kao deo Zapada se posmatraju i Hrvati.

Pod uticajem francuske rusofobije, Pobedonoscev se predstavlja kao azijatski despot i varvarin, a Starčević, otac ustaštva i srbofobije u Hrvatskoj se predstavlja kao umereni i viši idealista. Ta šema ide do Latinke Perović, Marka Nikezića, Vladimira Konstantinovića. Danas otvorite Blic, a povremeno i Politiku, i videćete to isto.

Primer: Blic objavljuje kako su Rusi naoružavali Hrvate i onda njihovi komentatori razvijaju teorije da je Rusija kriva za Oluju. Ne vredi ni kada Ambasada Ruske Federacije to demantuje i otkrije da je to oružje Hrvatska dobila od Ukrajine, kampanja se nastavlja.

U Politici je bilo urednika i dopisnika koji u više tekstova predstavljaju Rusiju kao pravoslavni kalifat, gde neki strašni car nalik Staljinu uništava demokratiju i mirne građane, a na Balkanu širi reakcionarnu narodnjačku ideologiju, dok se zapad predstavlja u drugim bojama.

To ćete videti i kad se spustite na politički nivo. Od ambasadora Srbije u Vašingtonu koji mrtav hladan kaže da Putin hoće da zavlada svetom i da su Rusi agresori (i za to ne snosi nikakve posledice), pa do predsednika Vučića koji je dovoljno inteligentan da zbog rusofilskog glasačkog tela ne govori otvoreno ovo što drugi govore, ali koji kaže da je protestantska religija superiorna u odnosu na pravoslavnu ili da Rusi posle Rubljova nisu imali ni jednog značajnog slikara (šta je onda Ivan Ajvazovski). I kod Vučića vidite potcenjivački odnos prema ruskome.

Demokratska opozicija nije ništa bolja – ta elita mrzi Rusiju.“

• Šta motiviše srpsku elitu? Da li je to novac ili ubeđenje? I koliko će rusofobija elita još potrajati?

„Motiviše je i novac i uverenje, a stvar bi se rešila ako bi se uveo zakon koji primenjuje SAD o nevladinim organizacijama.

Znate, iako se 1999. godine pokazalo da opasnost dolazi sa zapada, to otrežnjenje nije bilo dovoljno za naše elite. Pogledajte, primera radi, Natašu Kandić. Ili Latinku Perović. Izdavale su čitave zbornike sa mitovima o Rusima koji su razbili Jugoslaviju. Napadan je čak i Dragoslav Mihajlović zbog romana ‘Kad su cvetale tikve’…

Na javnom servisu imamo seriju koja prikazuje Ruse u tom starom stereotipnom maniru, a koji ne odgovara stvarnosti. Čuo sam mnogo negativnih komentara povodom toga što se prikazuje, jer je u stvarnosti beloruska elita došla ovde i oplemenila našu nauku i kulturu, naš Univerzitet. Arhitekta Krasnov je projektovao najlepše zgrade u Beogradu… I setimo se još jednog primera sa RTS-a: pre nekoliko godina je kompletan žiri podržao na Eurosongu rusofobsku pesmu ukrajinskog predstavnika o Krimu i Rusima koji ubijaju Tatare. Ruskoj pesmi, nisu dali ni jedan bod. Nasuprot žiriju, naši gledaoci su najviše bodova dali baš ruskoj pesmi. Primer je banalan, ali pokazuje koliko su neverovatne dimenzije jaza između naše elite i naroda.“

• Šta je onda glavna spona između nas i Rusa? Iz kog razloga zapad ni posle više vekova nije uspeo da promeni svest i biće naroda?

„To je naša crkva. Ona po svojoj definiciji ne može da se okrene prema Zapadu, već se drži onoga što je iskonsko i što povezuje naša dva naroda.“

Danilevski daje definiciju zašto Zapad nema uspeha u pravoslavnom narodu, kao što je srpski ili ruski: postoji neka vrsta zdravog razuma u narodu. On oseća odakle mu dolazi opasnost.

Srbi možda i ne znaju mnogo o Rusiji, pošto smo bili odvojeni tokom dugog četrdesetogodišnjeg perioda titoizma i komunizma, ali narod oseća ko mu je prijatelj, a ko neprijatelj. Da ne pominjem da smo mi imali 1999.

Naravno da će ideološki ostrašćeni rusofobi i dalje prevaspitavati narod tako da on postane, ili protestantski kako to kaže predsednik Vučić, ili rusofoban kao što bi volela Latinka Perović ili Radomir Konstantinović – koji nam objašnjava da je za malograđanske pojave u srpskoj provinciji kriv Dostojevski ili Berđajev. Takve konstrukcije nisu pravljene čak ni u Engleskoj, koja je kolevka rusofobije!“

• Da li će elite pobediti, ili će biti pobeđene?

„Dostojevski je rekao da će elite biti sto godina nezahvalne Rusiji za oslobođenje i svu pomoć koju su nam pružili, ali izgleda da će trebati mnogo više. Iskreno, ne znam šta bi to Rusi još mogli da urade. I, zapravo mislim da je naša elita nepopravljiva.

Kao i narod, koji nikako da se prevaspita i da postane protestantski. Ili da bar prestane da voli Putina…

Crkva je tu odigrala veliku ulogu. Ali, ona bi i prestala da postoji kada bi se okrenula protiv Rusije.“

• Koja je budućnost srpsko-ruskih odnosa ako se gleda kroz društveno-političku prizmu koju u knjizi opisujete?

„Crnjanski je to najbolje opisao. Ruska diplomatija je spora, ali nikada nije bila nedobronamerna.

Ono što je dobro jeste što rusofobska elita nikada nije mogla da ostane duže na vlasti u Srbiji. Kad smo imali vladare, kao Pašića, koji su zastupali politiku koja je bila prema volji naroda, Srbija i njen narod su doživljavali progres. A danas imamo šizofrenu situaciju da je predsednik Srbije dušom i srcem na zapadu, vodi LDP-politiku (kako je to rekao i Čeda Jovanović), a ima glasačko telo koje je sastavljeno od proruskih glasača bivše SRS i SPS-a. Šizofrenija se ogleda i u tome što čovek koji ima političke rezultate kao što je predaja Kosova, Ana Brnabić ili saradnja sa Ramušom Haradinajem, ima posla sa rusofilskim glasačkim telom. Zato imamo ove predstave sa MiG-ovima, busanjem u junačka prsa, spomenike itd.“

Da li će to moći da potraje – ne verujem.

Ljudi se teško menjaju u njegovim godinama, a pod pritiskom će se u jednom momentu sigurno videti da je ‘car go’. Tad, teško da će njegovo biračko telo pozdraviti uvođenje sankcija Rusiji. Evo vam i primer Mila Đukanovića i njegovog kriminalnog režima koji je jedva preživeo takve neverovatne stvari sa mnogo manjim glasačkim telom nego u Srbiji.“

Autor: Diana Milošević