Мирослав Јанковић: Језик за (не)разумевање

Српски језик се ваљда једини на свету умножава дељењем, па је већ стекао три потомка: хрватски, босански и црногорски. Матија Бећковић на свој начин види ову лингвистичку генетику и каже да је, опет, црногорски језик једини језик на свету који се студира на страном језику – српском!

Др Мидхат Риџановић, најугледнији бошњачки лингвиста, вели да су Срби, Хрвати, Бошњаци и Црногорци један народ јер говоре једним језиком. Додајући при томе да су сви поменути народи давно и добровољно прихватили и усвојили тај језик и да им га нико није силом наметнуо, као што су то урадили Енглези својим колонијама док су господарили у њима а касније то довршили постколонијалном „меком моћи“.

Поменуте наше народе су политика и међусобни сукоби натерали да свако својим националним придевом именује и „свој“ језик.

Др Милош Ковачевић, најугледнији српски лингвиста с леве стране Дрине, све горе поменуте језике, сем енглеског наравно, зове „српски језик и српски језици“, који су као заперци никли са српског језичког стабла. Јер, напомиње он, језици се међу собом разликују или не разликују по структурном принципу, говорној основици и идентификационом фактору.

По структурном принципу и српски и хрватски и босански и црногорски су исти језици, јер имају исти број падежа и исте глаголе. Такође, основица им је иста: источнохерцеговачка. Да би два језика у ствари била исти језик, потребно је да имају најмање 85 одсто заједничких речи.

Поменута три језика, настала од српског, имају чак 98 одсто истих речи. Он тврди да српским језиком говоре и Хрвати и Бошњаци и Црногорци, а постао је вишеимен из политичких разлога.

Све је почело с Вуковим реформама средином 19. века, када је он као масон и Југословен, тј. лингвистички комуниста, по налогу Беча увукао Хрвате у српски језички корпус и тако у нашу лингвистичку кућу увео вечног подстанара, који је након смрти друге Југославије сам себи доделио и станарско право.

Професор Ковачевић има једно занимљиво поређење овим поводом; он каже да свако може сваки дан да оде на суд и промени своје дотадашње име и презиме, али поставља и једно питање: да ли сте тада и заувек постали друга особа?

Познати лингвиста Милорад Телебак опет сматра да Срби никад слабије нису говорили свој језик и да никад није постојала већа јавна неписменост као данас, упркос огромној литерарно-медијској продукцији. И даље каже да је национална небрига за језик страшна и да нас чекају велика искушења у том погледу, јер је познато да у историји језик и народ увек имају исту судбину, што се деси језику то нек очекује и народ да се деси њему.

Он сматра да смо ми лингвистички расипници, јер смо друге примали у свој језички корпус и да су нам два писма превише. Нема двоазбучних, односно, двоабецедних народа – узвикује он, сматрајући да треба да напустимо латиницу и вратимо се ћирилици као нашем једином писму.

У Србију ће 8. јула доћи немачка канцеларка Ангела Меркел и донети шаку ултиматума Србима с обе стране Дрине: да се мало поодмакну једни од других, поготово ови с леве од оних с десне стране. Тако ће Меркелова тражити да Београд присили Србе из Републике Српске да прихвате босански језик, што би био први и највећи корак ка стварању босанског националног идентитета.

Она ће отворено тражити од Вучића да он на то присили Додика. То би био велики, историјски корак у бошњачењу Срба: они би, наиме, почели полако да престају бити Срби из Босне а убрзано почели постајати босански Срби.

Језик је увек био и велика политика. Прве речнике и граматике су Вуку штампали и платили Немци. За говорну основицу Вуковог књижевног српског језика узета је источнохерцеговачка ијекавска штокавица. Њено претакање у језичке књиге и законе платио је бечки двор, јер је тражио да Вук, као противуслугу, у тај језик милом уведе Хрвате одмах а Бошњаке доцније.

Хоће ли 160 година касније берлински двор, моћан данас као Беч некада, Србе силом увести у босански да не кажемо бошњачки језик? Хоће ли се и на овој тачки нашег вековног, свеопштег посртања потврдити она чувена Андрићева реченица из „На Дрини ћуприје“, у ствари брижна мисао неког вишеградског касаблије казана неким горким поводом: „Швапски су лагуми на дугу фитиљу!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: