• Култура

Мирко Тољић: Границе графике су се распале, умјетници могу да се баве чиме пожеле

3 године ‎ ИН4С

Наш познати графичар Мирко Тољић, угледни професор Универзитета у Источном Сарајеву и Академије ликовних умјетности у Требињу, крајем прошле године представио се у оквиру колективне поставке „Умјетност графике“, у избору кустоса Милице Безмаревић, у галерији „Центар“ у Подгорици.

Радови из поставке свједоче о Тољићевом промишљању графике, која у његовом случају, поред оних уобичајених особина ове технике, добија упечатљиву рељефност и необичну за ова ликовни жанр тродимензионалност, пише ДАН.

– На мојим радовима има тенденције да се изађе у трећу димензију, да се разбију границе медија. Графика мора да се умножи да би била графика, да има одређени тираж. По дефиницији, графика је ликовна мисао која може да се умножи, онда замислите могућности ликовне мисли на једном 3Д штампачу. Дакле, границе графике су се тотално распале и умјетници су добили могућност да се баве чиме год пожеле. Тако да је данашње вријеме, уколико је човјек довољно информисан и образован, идеално за графику – сматра Тољић.

Кроз школовање се људи занатски описмене и постану спремни да занатски изложе своје идеје. Но, занат више није битан као прије, каже умјетник.

– У графици данас нема граница у изразу. До сада су се у графици користиле некадашње индустријске технике, то јест ако нека техника није рентабилна у индустријској штампи, онда је умјетници прихвате. А данас се по први пут дешава да умјетници користе најновија научна достигнућа, користе 3Д штампаче, колорне, УВ штампаче… нема никаквих ограничења – објашњава он.

Тољић је извео генерације графичара на пут, а упоређујући вријеме кад је он студирао истиче да је на факултету више изучавао занат, него шпо је то било по његовој мјери. Присјећа се да је на другој години интензивно сликао да би се пребацио на сликарство. Но, тада упознаје професора Бошка Карановића који је имао савим другачији приступ и „видио да ту за њега има мјеста“. Захваљујући њему Тољић ће остати на графици.

– Било ми је стало да се изразим, а не да будем мајстор неке графичке технике. У контакту са професором видио сам да нема сметње за то – истакао је он.

Ако човјек има шта да каже није битно у којој ће то умјетничкој дисциплини да изрази. Сликари су се изреда, од Стојана Ћелића до Пикаса, бавили графиком, а графичари сликарством и скулптуром. Границе су се и у 20. вијеку, а посебно данас, распале и људи се изражавају слободно, истиче Тољић.

Графика је свакодневна ствар као и свака друга умјетничка дисциплина

Изложбе графичара су све рјеђе, па у Црној Гори графика постаје мистична и романтична. Међутим, каже Тољић, графика је свакодневна ствар као и свака друга умјетничка дисциплина. На пољу графике дешава се све оно што се дешава и у другим визуелним умјетностима.

Без обзира што је умјетничко стварање нека врста реакције, или одраз на ствари које га окружију, Тољић каже да не би волио да се његови радови посматрају као ангажовани.

– Политика је оваква или онаква, неправда… то је старо колико и свијет. Не бих желио да то буде нека родољубива пјесмица, радије бих да моје графике буду само пјесме. Описменили смо се у том језику, говоримо њиме и желим да причамо о љепоти. Графике су доста тамне, али не да би неко помислио да је ово вријеме у којем живимо тамно. Један мој друг је рекао: „Душа се моја храни гдје ничег нема“. Овдје имамо доста тамне површине, које кад се гледају из далека освоје том тамом и чини се да нема садржаја. Али, чим се приђе види се садржај, црно на црном, има неке суптилне вриједности у томе – објашњава проф. Тољић.

Веза његових графика представљених на овој изложби је, како је закључио, минимум свјетла довољног да може да се изрази.

ДАН

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: