Ministru prosvete

Piše: Profesor matematike Milutin Mirjačić

Ministre prosvete vidim da ste zauzeli drugo mjesto na političkoj listi. Zar nije trebalo da budete prvi kad ste ovako fino poboljšali obrazovni sistem. Takvom stručnjaku ne odgovara drugo mjesto. Razmišljam kakva bi samo inovativna rešenja vi imali u ekonomiji i politici. Rekoste prošle godine da ćete uložiti u obrazovanje četrdeset miliona eura.

Ili ste ih možda spakovali u neku torbu da ih predate pred izbore kao vaš prethodnik i vizionar. Ako ste ih iskoristili gdje treba šta se to promijenilo u obrazovnom sistemu sa tih četrdeset miliona. Ja ću vam reći šta se promijenilo da ne razmišljate mnogo, jer ste ovih dana opteretili mozak osmišljavajući buduće političke projekte. Ništa se nije mijenjalo poslednjih trideset godina.

Đaci završavaju srednje škole, a realno gledano ne znaju ništa da rade. To glupo ministarstvo prosvete je  uvelo nekakve seminare za profesore gdje bi trebalo da se kroz igraonice steknu uslovi da se dobije licenca za rad za pet narednih godina. Tako ja kao magistar diferencijalne geometrije koja je sinteza gotovo svih matematičkih disciplina sa apstrakcijom koju danas ne razumije ni jedan inženjer u Crnoj Gori, sa primjenama u klasičnoj mehanici, elektromagnetizmu, specijalnoj teoriji relativnosti, opštoj teoriji relativnsti, teoriji svega idem u te vaše igraonice da mi tamo kolega iz druge škole ispriča nešto što je prepisao sa interneta i navodno me nešto nauči.

Pri tom vi se ne brinete što ja nemam punu normu časova i što su me godinama politički progonili pa u koju god školu da predam diplomu  a konkurišem ili mi kažu da nijesu tražili konkursom magistra ili da su se opredijelili ovaj put za drugog kandidata. Pri tome mi ne ide u prilog što sam bio nastavno teorijski smjer i da je nas studenata sa tog smjera bilo vrlo malo. Iz elektrotehničke, mašinske i ekonomske tehničke izlaze đaci tako da ne znaju ništa da rade niti mogu zaraditi novac od svog znanja.

Još je žalosnija priča i za one što sa takvih studija izlaze. Pa tako jedan inženjer koji je nabubao to što su mu predavali godinama nije sposoban da uradi poslove iz struke koje će završiti jedan zanatlija koji je zanat naučio na nekom kursu izvan Crne Gore ili ga je otac naučio zato što mu je to znanje ostalo iz fabrika koje ste uništili, ali ni to više ne pomaže jer je tehnologija napredovala.

Znajući da je Univerzitet Crne Gore smijurija odbio sam da radim na fakultetu u Nikšiću prije više godina. To sam uradio zato što sam još kao student vidio kakav je Univerzitet. Profesori podijeljeni u klanove po političkoj pripadnosti, studenti ne znaju šta znaju a šta ne  znaju, danas i nekad sa internetom  kao mostom koji ih dijeli. Istina taj most jeste značajan, jer se danas student ne može žaliti da nema literaturu, ali znam da ni danas u pojmovnom smislu nije napredovao.

Profesori svjesni da realno gledano ne mogu ostvariti neke rezultate, jer nijesi ni prošli u mladosti tako jake škole kakve imaju Rusija, Engleska, Njemačka i druge velike sile neumorno teže prvom mjestu kroz nagradu koja bi im bila dodijeljena, ali samo ako su politički podobni, a to kod mene izaziva nezaustavljiv smijeh. S druge strane asistenti poltroni profesora sa jedva elementarnim znanjem drže vježbe studentima, a u većini slučajeva imaju znanje kao i taj student.

Bez industrije u državi sva ta proučavanja postajala su formalna sa bubanjem napamet, a niko se nije sjekirao sa Univerziteta, jer znaju da industrijski pogoni neće stati zbog neznanja svršenih studenata. Vi ste ministre dokaz da multietičnost ne znači staviti pripadnika manjine na važno mjesto pa ga samo okretati kao šahovsku figuru kad im zatreba. Mada moram da priznam da su mi klanovi direktora škola iz Nikšića nudili da radim u školi koja ima više časova i to u danima kad su litije održavane dva puta nedeljno , a u toj školi radi neko ko nije završio matematiku, pa se nijeste ranije mene sjetili. Zato im ja rekoh hvala ne treba danas branim Boga od bezbožnika, pa kad ga odbranim biće posla za svakoga.

Iz radoznalosti odoh i na čuvene seminare u Zavod za školstvo. Prvi seminar se zamalo ne prekinu zbog mene. Žena koja je došla da drži taj seminar poče da priča kako je na doktorske studije i kako ide od Evrope do Azije da uči od čuvenih matematičara i kako je rad na doktoratu težak da često plače. A znate li zašto plače. Zato što nije naučila osnovne pojmove koje je trebalo da savlada do doktorata. Dalje je nastavila da hvali profesore čak sa Elektrotehničkog fakulteta u Podgorici ističući njihovu genijalnost i njenu saradnju sa njima. Ja je prekidoh i vratih je na period  do 2000 godine kad je od 120 studenata elektrotehnike samo dvoje završavalo godišnje. Objasnih joj da to nije zbog studenata no avetnih profesora, još avetnijih asistenata, nedostatka udžbenika i zbirki zadataka i osmišljenog državnog projekta da se mladi unište u vremenu kad se uništavala industrija, jer šta će kvalitetni inženjeri kad nema industrije nego da se bune, pa da se ne bi bunili trebalo im je isprati mozak. Naravno u to vrijeme se pisalo o izuzetnim rezultatima pojedinih profesora sa fakulteta tako da je jedan građanin mogao steći utisak kao da svijet zavisi od nas, a ne mi od njih, kao da je kod nas katedra Isaka Njutna, a ne u Egleskoj.

Drugi seminar na koji odoh  bijaše takav da nam podijeliše zadatke i moju grupu zapade da sastavimo zadatak na temu šta je isplativije. Ja odmah nacrtah pomoću dva pravougaonika nešto što liči na temelj i put do toga i postavih šta je isplativije uraditi od to dvoje s obzirom na cijenu troškova. Ispade  rezultat 30e, ali naštelovah da bude 20e. Pri tome me koleginica iz moje grupe prekide i reče dobro je to, što mora biti 20e. Rekoh mora i završih tako. Pošto svi prezentovasmo na tabli skoči jedna koleginica i prokomentarisa kako joj moj zadatak nije nešto, dok su ostali dobri, jer su u takmičarskom duhu.

U stvari ona ga nije mogla shvatiti, jer ta slika što sam nacrtao je temelj Crne Gore što je stvorena na referendumu, a to 20 e je ono što su pojedini uzeli jer su mislili da će im biti isplativije, a neka danas vide je li im isplativije. To su ti seminari i te škole o kojima vi pričate ministre. I nadate se u mlade da će da se bore protiv kiča. Mlade kojima su škole isprale mozak tako da niko od tih mladih u svojoj struci nije profesionalac ,  ne znaju ništa da rade i sad ti slugo režima pred izbore obmanjuješ narod kako ćete vi neko čudo napraviti.

Pri tome kao pripadnik manjine ne vidiš kakvo zlo spremaju oni što hoće vjeru da privatizuju. A u manjini kojoj pripadaš, u drugim manjinama i u našoj većini sigurno ima onih koji bi bili sposobni da izvedu prosvetu na pravi put, ali ih ne zapada od ulizica kao što si ti i mnogi tvoji prethodnici u prosveti. Ne govorite ministre o problemima po školama koji su dvostruki. S jedne strane učenicima se plasira nekvalitetno znanje po stručnim školama i to traje evo trideset godina. S druge strane profesori ne mogu i ono što su nabubali da ispričaju na času zbog nemira učenika i nevaspitanja. Gomilaju se zapisi po dnevnicima učenicima koji imaju neprimjereno vladanje, a na te zapise niko ne reaguje, jer direktori škola ulizice vlasti žele na taj način da održavaju mir u državi koji je neophodan da bi vlast mogla da radi šta hoće. Zato se niko ne kažnjava. No ruku na srce zašto bi se i kažnjavali. Učenicima treba prvo pružiti kvalitetne uslove za učenje pa onda ako su nevaspitani, nedolično se ponašaju  kažnjavati ih. Ali zato se kažnjavaju profesori koji bilo šta progovore protiv političkog ministarstva prosvete, koji progovore bilo šta što se protivi volji vlasti, bolje reći samovolji, koji daju glas za odbranu svetinja.

Šta mislite ministre da postignete diktaturom kojom primoravate ljude da moraju u dnevnicima da pišu latinicom. To radite tako što dio radnika škole koji su ulizice vladajuće partije i prepoznatljivi su po tome što svi do jednoga imaju isto razmišljanje po svim pitanjima, isto ono koje je poteklo iz kuhinje njihove omiljene partije, sugerišu da je stiglo naređenje od vrha da se mora pisati latinicom.

Zašto po nekim školama direktori i pomoćnici direktora pozdravljaju radnike koji nijesu za stalno zaposleni i govore im da ste ih vi pozdravili i da ste rekli da glasaju za vladajuću partiju.

Zaključujem da problemi obrazovnog sistema u poslednjih 30 godina se mogu opisati kroz dva perioda. Jedan je od devedesetih do uvođenja interneta, a drugi od uvođenja interneta do danas. Prvi karakteriše to što učenici u srednjim školama nijesu mogli ništa naučiti, zbog nekvalitetnih predavanja posebno u elektrotehničkim školama, jer oni koji su predavali tamo nijesu bili obučeni za to, imali su samo formalno diplome za šta je odgovoran Univerzitet Crne Gore i drugi na kojima su se školovali.

U to vrijeme na fakultetima nije bilo literature, predavanja nekvalitetna, asistenti sa jedva elementarnim znanjem, a profesori se ponašali kao da im je cilj da što manje studenata položi ispit. Naravno to je bilo za očekivati jer industrije više nije bilo. Ona je pala u ruke lopova koji su je do temelja uništili. Sve ovo potvrđuje veliki odliv na upise u tim školama i studijama svršenih osnovaca i srednjoškolaca. Tako danas đaci izbjegabaju da upišu elektrotehničke škole, zanate i mnogi upisuju gimnazije, iako realno gledano tamo ne pripadaju. Takav haos se nastavlja i u periodu posle uvođenja interneta samo što dolaskom te najveće slobode čovječanstva studenti imaju literature u ogromnom broju preko interneta.

Kvalitet predavanja se sigurno nije mijenjao, pa se student danas ne razlikuje od njegovog prethodnika iz prvog perioda. Zbog svega ovoga danas se uvode na primjer u elektrotehničke škole smjerovi za računare koji takođe ne vrijede ali su lakši za predavanja, nego predavati kako jedan televizor  ili audio tehnika  radi, kako isti popraviti. To je ona elektronika o kojoj profesori koji su predavali meni devedesetih nijesu ništa znali. Oni su se pravdali nama učenicima kako oni znaju teoriju a ne znaju praksu, a to nije tačno. Oni nijesu znali ni teoriju ni praksu. Da su znali teoriju kako to radi oni bi se u praksi lako snašli. Znam za neke da su išli u to vrijeme kod poznatih servisera tv uređaja da uče to što su u stvari trebali da nauče na fakultetu.  Prvo su ti profesori služili da utovaraju i istovaraju mušterijama televizore, a potom da čekaju da im se smiluje gazda da ih nešto nauči.

Danas preko interneta kupite za 300e obuku na stranom jeziku u video formatu i naučite za 5 dana ono što vas škole nijesu naučile za 10 godina. Danas se forsiraju kroz škole računarske nauke, a đaci takođe izlaze iz tih škola sa tako površnim znanjem da ništa u praksi ne mogu raditi. Slična je priča i sa studentima, jer sve ovo potiče sa Univerziteta. Tako svršeni studenti koji su se zapošljavali u Telekomu i sličnim firmama su išli na tromjesečne kurseve u inostranstvo iz elektronike iako imamo dvije akademije nauka. Mogao bih još dosta toga nabrajati ali ovo je ugrubo slika školstva u Crnoj Gori u poslednjih 30 godina. Šta ste vi dolaskom na tu važnu funkciju promijenili ministre prosvete? Vi nijeste ništa promijenili, jer ste vi sluga koji se  ili ništa ne pita ili o prosveti ne zna ništa. Iz svega ovoga se vidi i odgovor na pitanje kakvo je obrazovanje prije i posle uvođenja bolonjske deklaracije što građani često komentarišu, a većinom zaključuju pogrešno .

Ja tvrdim da je obrazovanje isto u tehnici, ranije nekvalitetna predavanja, prisutan nedostatak literature koji se danas može nadomjestiti ako učenik umije da čita literaturu na stranom jeziku. Obim gradiva danas skraćen, a kvalitet ostao isti.