Мимо песме и владичанства

Пише: Илија Петровић

Пишем ово подстакнут текстом Марка Ковачевића, објављеном 16. септембра 2020. године на порталу ИН4С – “Ђеца испод капелице” протестују САМО против владика и Његошеве завјетне капеле.

Пажљивијим читаоцима није могло промаћи да се владика Раде, Петар Други, више пута помиње као наручилац појединих злодела, а Марко Миљанов пи­ше да се “у народу рачуна да је владика Раде… без разло­га и на гро­зан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Бр­ђана, Црного­раца и При­мо­раца. Најприје се Кучима представ­ља­ло да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цети­њ­ски) проклињао…, јер у то је вријеме народ и калу­ђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи ви­дјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове (Вукића Попова Петровића и Ђорђије-Џуџа Радоњина Прелевића – ИП), увјерише се да није Богу угодно све оно што владика ре­че. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије вој­во­да Томо Петров Поповић, чије су јунаштво опје­ва­ле гусле српске и пјесме арбанашке и многи други” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 240), јер после погибије Ву­кићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика на­ћи којега Куча да му некога убије за паре” (Исто, 374)

О владици Раду може се понешто прочитати и код Бранка Павићевића, у студији о књазу Данилу, у одељку који се бави другим дола­ском Јегора Петровича Коваљевског (1809-1868, дипломате, члан петербуршке Ака­демије наука) у Црну Го­ру, крајем марта/по­четком априла 1854. године.

Коваљевски се са Црногорцима први пут срео с пролећа 1838. године. Најпре, он је за посматраче био “руски неки офи­цир чијем се труду при­писивала наставша тишина и мир по гра­ницама, а особито око Грахова” (Новине србске, Београд 1838, број 31. од 5. августа), при чему “доста упада у очи… што се много труди… да земљу ову у свим де­ловима упозна, да о про­изводњи и снази њеној, особито пак о не­до­стацима њеним извести се, и што Владику саветима својим пот­помаже… као агент руске владе… и да је он повод био, што су новије ове помоћи руске послане, а пре неки дан и лађа из Одесе са 25.000 стоја жита” (Исто, број 34. од 27. августа), потом је нападнут да је “под преварљивим и лажним именом и обећањем руског по­кровитељства народ узму­тио” (Исто, број 39. од 5. септембра), да би се, на крају, “открило” да је “о трошку руске владе пут у Црну Гору предузео био, да земљу ову у погледу рудокопа извиди”, те да се, “због тога што се неупутно у црногорску распру због граница ме­шао”, у Венецији морао правда­ти пред руским послаником Тати­шчевим, који му је за све оно што је чињено у Црној Гори “пуно пове­рење поклонио”, тако да је Кова­љев­ски “већ с особитим налози­ма од стране Русије к владици натраг послан” (Исто, број 43. од 29. октобра).

Коваљевски је, дакле, за време свог бо­равка на Цетињу “има­о прилике да чује мишљење ис­такнутих пр­в­а­ка Црне Горе о Његошу, њего­вој нарави и склоностима, његовим методама управља­ња и начи­ну обрачуна са онима који нијесу по­штовали његову во­љу. Влади­ку су опту­жи­вали неки његови сара­д­ници за пријеку на­рав, за же­стоке обра­чу­не са свим лицима која се нијесу покоравала ње­говој вољи и схва­тањима. Дешавало се… да су за Владичине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због то­га) што се у њих по­сум­њало да би могли на­правити нешто што није било у складу са његовом вољом. За ври­јеме његове ‘строге владе’ по­бјегло је мно­го лица из Црне Горе на турску територију, гдје су, по правилу, наилазили на добар при­јем код турских власти, спрем­них да од црногорских избјеглица стварају личне неприја­те­ље Влади­чине и велике противнике ње­го­ве политике. Да би на не­ки начин сприје­чио оваква настојања тур­ских власти, Владика је при­бјегао ‘завје­ре­ничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тр­а­жио лица да организују убиства таквих противника, не жале­ћи сред­ства за такве сврхе. Тако је у Црној Гори било ство­ре­но ‘суверено увје­ре­ње да се од казне Владичине не може сакри­ти’, па се стога сва­ко без роптања покора­вао” (Бранко Павићевић, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 54).

Коваљевском, свакако, није било те­шко уочити да је иза многих прича које је чуо о Петру Другом било не само сујете оних који су о ње­му “знали све или понешто”, очекујући да би им руски посла­ни­к могао помоћи да напредују у некаквој племе­н­ској или црногор­ској хијерархији, већ и злурадости (Исто, 54). Исто тако, он је могао з­а­кључити да је у свему морало бити и неке ис­тине, утолико пре што је и њему са­мо­м било јасно да Владичини песнички “послови” нису узимали то­лико времена да би државне послове препустио стихији, и што је врло лако запазио да је цркве­ни живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно за­пуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две ико­не и да се цетињска митрополија “налази у жалосном стању” (Исто, 55).

Уз ово последње могло би се додати, с великом сигу­р­ношћу, да су на недовољну Владичину заинтересованост за сопствену “основну делатност” утицала и нека лица из масонских кругова: најранији утицај “у том смислу” остварио је Симо Милутиновић Сарај­лија, масон од 1826, Његошев учитељ од 1827. до 1830. године и, истовремено, секретар владике Петра Првог; Његош је међу масонима из Котора имао много присних пријатеља, а било је масона и међу пријатељима које је имао у Трсту; загонетни и тајанствени Њего­шев учитељ француског језика Антиб Жом, масон, толико је ути­цао на свог ученика (1838-1839) да аустријски полицијски доку­мен­ти описују Жома “као демона који инспирише Његошеве по­сту­пке и одвраћа га од вере и званичног православља”; на Жомов избор одлучујуће је утицао Андре Левасер, француски конзул у Трсту, масон, с којим се Његош позн­а­вао одраније, и који је, на вест да је премештен на сличну дужност у Бразилу, похитао у Париз да протестује код надлежних државних власти, не би ли и даље задржао своје позиције код цетињског го­сподара; године 184­7. упознао се и спријатељио с италијанским књи­жевником Ни­колом Томазеом, масоном; за Луја Волфа, Ње­го­шевог францу­ског при­ја­теља из Трста, тамошњег водећег масо­на, једна аустри­ј­ска поли­цијска белешка од 1. априла 1850. године казује да се ра­ди о “ко­му­нистичком шефу социјалистичке, демо­кра­т­ске и репу­бликанске уније која је недавно основана у Амери­ци” (Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији 1764-1999, кwига прва, Београд 1999, 202-204); и тако да­ље.

Сви они, од реда масони, “узиђивали” су, неко мање а неко више, у Његошево ду­ховно биће понешто од деизма (учења по коме Бог јесте ство­рио свет, али у даљем постојању нема са светом ни­какве везе, по­што се све дешава по законима природе), антиклери­кализма (за­ла­га­ња да се свештенство истисне из јавног живо­та), теорије при­родног права (учења по коме је сваки човек сло­бодан да за очу­вање при­роде и живота употреби своју снагу по својој во­љи, да чо­век има не­ограничено право на све што може постићи, те да је чо­векова сло­бода ограничена једино снагом) и рациона­ли­стичког просуђи­ва­ња живота (философијског правца који све теоријске и прак­ти­ч­не проблеме решава са гледишта разума и ми­шљења, а занема­ру­је све оно што је искуствено и историјски већ оства­рено, као и све што је изнад и изван разума)…

Знајући (или не знајући) све то, митрополит црногорско-приморски и скендеријски Амфилохије (Ра­довић, 1939) при­мећује да “ни­је чудо што је било тумача Његоша чак као атеисте или пан­те­исте, космичког револуционара и сл.”, а све због тога што “његову упитаност и крик пред тајном, као и скамењеност пред ‘грдним судилиштем’ овога свијета, његову слобо­ду у трагању за истином – многи претварају у потврду својим схва­тањима, други опет, у ко­начну истину његове философије живо­та” (Митрополит Амфилохије Радовић, Учешће светородне лозе Пет­ровића у животу Цркве и народа : Богословље епохе Петровића, Збор­ник радова “Династија Петровић Његош, том први, Подгорица 2002, 215).

Он сам, митрополит Амфилохије, све то протумачио је као потребу да владику Рада, Петра Другог, прогласи за светитеља цетињске Митрополије.

Прочитајте још:

Српска Спарта и Велика Албанија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: