• Насловна
• Поглед

Мимо песме и владичанства

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Пишем ово подстакнут текстом Марка Ковачевића, објављеном 16. септембра 2020. године на порталу ИН4С - “Ђеца испод капелице” протестују САМО против владика и Његошеве завјетне капеле.

Његошева капела на Ловћену

Коваљевски се са Црногорцима први пут срео с пролећа 1838. године. Најпре, он је за посматраче био “руски неки офи­цир чијем се труду при­писивала наставша тишина и мир по гра­ницама, а особито око Грахова” (Новине србске, Београд 1838, број 31. од 5. августа), при чему “доста упада у очи… што се много труди… да земљу ову у свим де­ловима упозна, да о про­изводњи и снази њеној, особито пак о не­до­стацима њеним извести се, и што Владику саветима својим пот­помаже… као агент руске владе… и да је он повод био, што су новије ове помоћи руске послане, а пре неки дан и лађа из Одесе са 25.000 стоја жита” (Исто, број 34. од 27. августа), потом је нападнут да је “под преварљивим и лажним именом и обећањем руског по­кровитељства народ узму­тио” (Исто, број 39. од 5. септембра), да би се, на крају, “открило” да је “о трошку руске владе пут у Црну Гору предузео био, да земљу ову у погледу рудокопа извиди”, те да се, “због тога што се неупутно у црногорску распру због граница ме­шао”, у Венецији морао правда­ти пред руским послаником Тати­шчевим, који му је за све оно што је чињено у Црној Гори “пуно пове­рење поклонио”, тако да је Кова­љев­ски “већ с особитим налози­ма од стране Русије к владици натраг послан” (Исто, број 43. од 29. октобра).

Коваљевски је, дакле, за време свог бо­равка на Цетињу “има­о прилике да чује мишљење ис­такнутих пр­в­а­ка Црне Горе о Његошу, њего­вој нарави и склоностима, његовим методама управља­ња и начи­ну обрачуна са онима који нијесу по­штовали његову во­љу. Влади­ку су опту­жи­вали неки његови сара­д­ници за пријеку на­рав, за же­стоке обра­чу­не са свим лицима која се нијесу покоравала ње­говој вољи и схва­тањима. Дешавало се… да су за Владичине владавине многи људи кажњени најстрожим казнама само (због то­га) што се у њих по­сум­њало да би могли на­правити нешто што није било у складу са његовом вољом. За ври­јеме његове ‘строге владе’ по­бјегло је мно­го лица из Црне Горе на турску територију, гдје су, по правилу, наилазили на добар при­јем код турских власти, спрем­них да од црногорских избјеглица стварају личне неприја­те­ље Влади­чине и велике противнике ње­го­ве политике. Да би на не­ки начин сприје­чио оваква настојања тур­ских власти, Владика је при­бјегао ‘завје­ре­ничком методама’, па је по Црној Гори и другдје тр­а­жио лица да организују убиства таквих противника, не жале­ћи сред­ства за такве сврхе. Тако је у Црној Гори било ство­ре­но ‘суверено увје­ре­ње да се од казне Владичине не може сакри­ти’, па се стога сва­ко без роптања покора­вао” (Бранко Павићевић, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црн­о­горски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 54).

Коваљевском, свакако, није било те­шко уочити да је иза многих прича које је чуо о Петру Другом било не само сујете оних који су о ње­му “знали све или понешто”, очекујући да би им руски посла­ни­к могао помоћи да напредују у некаквој племе­н­ској или црногор­ској хијерархији, већ и злурадости (Исто, 54). Исто тако, он је могао з­а­кључити да је у свему морало бити и неке ис­тине, утолико пре што је и њему са­мо­м било јасно да Владичини песнички “послови” нису узимали то­лико времена да би државне послове препустио стихији, и што је врло лако запазио да је цркве­ни живот у Црној Гори био скоро замро, да су цркве потпуно за­пуштене, да у неким црквама једва да постоји по једна или две ико­не и да се цетињска митрополија “налази у жалосном стању” (Исто, 55).