Знаменити српски научник Милутин Миланковић (Даљ, Славонија, 1879 – Београд, 1958) дао је низ капиталних научних радова у многим областима од трајног значаја. Главна област његовог истраживачког рада представља проучавање утицаја Сунчевог загријавања Земље и његовог непрекидног дјеловања на климатске услове и промјене током великих временских интервала.
Милутин Миланковић
Пише: Војислав Гледић
У знак обиљежавања 140 година од рођења једног од најзначајнијих и најпознатијих
српских истраживача
Знаменити српски научник Милутин Миланковић (Даљ, Славонија, 1879 – Београд, 1958) дао је низ капиталних научних радова у многим областима од трајног значаја. Главна област његовог истраживачког рада представља проучавање утицаја Сунчевог загријавања Земље и његовог непрекидног дјеловања на климатске услове и промјене током великих временских интервала.
Посебно је ријешио проблем настајања и промјене ледених доба која су имали битан утицај не само на климатске варијације, већ и на еволуционе токове живог свијета. Користећи средства рационалне и небеске механике поставио је оригиналну теорију помјерања Земљиних полова што је, заправо, представљало основу за касније дубље и свестраније разматрање проблема састава и развоја Земљине коре.
Изградио је најпрецизнији календар
Најзад, изградио је најпрецизнији календар који је требало да буде примјењиван у неким православним црквама (посебно Српској) умјесто садашњег јулијанског календара.
Миланковићево дјело настајало је током више деценија у првој половини 20. вијека и имало велики свјетски научни значај. Својим бриљантним климатолошким проучавањима и у космичком (међупланетарном) окружењу умногоме је утицао на уздизање угледа и значаја београдске математичке школе. Миланковић је био веома разноврстан и плодан научник чија се истраживачка активност протезала на многа подручја, а посебно на примјену егзактних математичких, механичких и астрономских метода на укупност климатских промјена Земље и сусједних небеских тијела. И као дугогодишњи професор на Београдском универзитету, овај великан је утицао и допринио подизању наставе на свјетски ниво. Као писац, посебно као популаризатор науке, умногоме је допринио не само ширење науке међу најширим круговима читалаца, већ је подстицао и поједине младе талентоване људе да усмјере своју пажњу и интересовање за науку и да се опредијеле за ту област као животни позив.
Миланковић је рођен у малом мјесту Даљу у Славонији, на десној обали Дунава. Потиче из старе и угледне српске породице која се крајем 17. вијека доселила са Косова у великој сеоби Срба под вођством Арсенија III Чарнојевића (Бајице, Цетиње, 1633 – Беч, 1706) . Његов далеки предак Миланко је потом постао родоначелник породице која је дала велики број познатих и факултетски образованих људи међу којима, наравно, најзаначајније мјесто заузима Милутин захваљујући свом великом доприносу савременој науци. Његов отац Милан је умро веома рано, када је Милутину било непуних осам година, па је бригу о њему и његовој браћи и сестрама водила мајка Јелисавета и њена породица, посебно њен брат (Милутинов ујак) Василије Васа Муачевић из Осијека.
Породица је, иначе, била прилично имућна, посједовала је око 58 хектара земље; поред пољопривреде, чланови поридице су се бавили трговином и виноградарством. Како Дунав протиче уз саму Миланковићеву дворишну башту, то је ова велика ријека имала посебан значај у дјетињству, а и каснијем животу тог истакнутог научника.
Како је припадао имућној породици, то је Милутин основну школу изучио приватно, при чему му је гувернанта била једна образована Њемица. Од ране младости је показивао бистрину и знатижаљу, али и посебну надареност према математици и природним наукама.
Живот га је одвео у другом смјеру
Завршио је седморазредну Реалну гимназију у Осијеку у којој је увијек био одличан ученик и стално се посебно истицао у математици и физици. У тој школи је на њега нарочито велики и трајан утицај извршио професор математике Владимир Варићак (Оточац, Лика, 1865 – Загреб, 1942), који је касније постао професор Загребачког свеучилишта и познати академик и научник. Породица је жељела да млади Милутин настави студије пољопривреде како би одржавао наслијеђено имање, али га је живот одвео у другом смјеру. Иначе, у средној школи у Осијеку је имао веома широко поље интересовања и није се могао опредијелити за неко конкретно будуће занимање.
,,Нисам био начисто у избору свог будућег позива, па сам почињао много што шта зашто нисам био ни створен, ни дорастао“ – записао је касније Миланковић.
По образовању Милутин Миланковић је био грађевински инжењер. Завршио је Високу техничку школу у Бечу као одличан студент и стручњак, али и као изванредно и широко образовани млади човјек који је добро познавао, поред своје уске специјалности, многе теоријске области, нарочито математику и механику. Постигао је завидну репутацију и највеће академско звање: постао је и доктор (1904), први Србин са том титулом у области техничких дисциплина.
Међутим, највећи дио живота и активне службе је провео далеко од инжењерске праксе. Ипак, и као инжењер је, не само на почетку каријере, дао велики допринос од трајног значаја. Био је специјалиста за примјену армираног бетона који је баш у његово вријеме почео да се примјењује приликом конструкције и изградње разних објеката.
Много је стварао и писао
Миланковићево подручје научне дјелатности представља, прије свега, рјешавање сложених и интердисциплинарних проблема егзактних и дескриптивних области везаних за утицај Сунчеве топлотне енергије на Земљу и сусједне планете. У том погледу је он развио потпуно нову теорију која представља конзистентну и компактну цјелину у којој главну улогу игра разрађивање и примјена основних физичких закона зрачења. Био је вишегодишњи професор примењене математике (рационалне и небеске механике и теоријске физике) Београдског универзитета као и члан Српске академије наука. Један је од првих научника у свијету који је почео систематски да примјењује векторску методу приликом рјешавања разних конкретних проблема. Много је стварао и писао, па је и као популаризатор науке дао изванредан допринос. Његова дјела, и то не само она научног карактера, била су позната и призната далеко ван граница наше земље.
дјело Војислава Гледића
У основи Миланковићевог фундаменталног научноистраживачког рада била је изградња једне досљедне, оригиналне математичко-физички повезане теорије. Настојао је да створи математички модел којим је требало ријешити вјековни проблем дјеловања осунчавања на Земљу и друга небеска тијела у простору и времену.
<
Досљедно се користио методама математике и одговарајућих физичких закона
При томе је требало, истовремено, ријешити читав низ сложених и међусобно повезаних питања на теоријском и нумеричком плану. То није било фундирање нових законитости природе и њених испољавања, већ детаљна и осмишљена примјена већ откривених закона. Досљедно се користио методама математике и одговарајућих физичких закона. Међутим, у примјени и коришћењу математичког апарата, никада није претјеривао, већ је настојао да игради једну складну и рационалну теорију у којој је сваки дио добио одговарајућу мјеру. У свакој фази свог рада је теорију упоређвао и сравњивао са објективним стањем у природи. Стога је његов приступ рјешавању конкретних актуелних проблема добио трајан значај, који се може провјеравати само дуготрајним и непрекидним испитивањем конкретних емпиријских чињеница.
Миланковић је завршио грађевину на Високој техничкој школи почетком 20. вијека у Бечу, затим у том граду започео своју успјешну инжењерску дјелатност, али је од 1909. године прешао у Београд. Као професор примијењене математике (пуних 10 година је био ванредни, а тек од 1919. г. постаје редовни професор Београдског универзитета), дао је неизбрисив допринос развоју високошколске наставе у бившој Југославији. Био је омиљен и поштован учитељ многих генерација студената, али је увијек тражио знање и настојао да своје слушаоце упути у најзначајније области савременог научног истраживања.
У почетку је држао предавања из разних области и имао велики број часова предавања и вјежбања. Касније је, упоредо са ширењем катедре за примијењену математику, сужавао обим и садржај своје наставне праксе. После Другог свјетског рата је ограничио свој наставни рад на два предмета: небеску механику и историју астрононмске науке. Интересовао се и бавио питањима дидактике и методике наставе математике у средњој школи, посебно као дугогодишњи предсједник Комисије за полагање државног професорског испита из математике. У пензију је отишао тек 1955. године, након вишедеценијског наставног рада, и то само три године прије смрти.
Своју научну каријеру Миланковић је започео још као докторант, али је прве значајније радове почео да објављује од 1912. године у Београду и Загребу. Писао је и штампао многе расправе на српском, њемачком и француском језику и тако своја достигнућа стављао на увид свјетској науци. Од двадесетих година 20. вијека његово име постаје познато у европским и свјетским научним круговима као истраживача чије је дјело представљало велики допринос у многим областима значајним за дубље, свестраније и поузданије разумијевање промјена Земљине климе, објашњавању раздобља глацијација, смјени посљедњих ледених доба, праћењу климатских промјена на нашој планети током више стотина хиљада година, као и могућност предвиђања будућих колебања глобалне промјене климе. Посебно треба издвојити његов научни рад на математичком третирању питања „шетања“ Земљиних полова које је, у ранијој геолошкој прошлости, осјетно утицало на промјене климе и смјену ледених доба.
Миланковићу је дуготрајна промена климе, са гледишта небеске механике, постала доминатно актуелно питање које је тражило одговарајуће егзактно рјешење. Одличан познавалац свих подручја небеске механике, посебно теорије поремећаја, увидио је да је читава једна област науке остала по страни и да ју је требало обрадити користећи одговарајуће математичке и физичке методе. Наиме, кретање небеских тијела, које има бесконачан број начина испољавања у космичким условима, било је објашњено и обрађено са изванредном тачношћу у свим појединостима. То подручје су обрађивали најзначајнији свјетски теоретичари од Њутна и Ојлера, преко Лапласа и Гауса, до Леверијеа, Стоквела и великог броја других знаменитих научника. Све је то било, у крајњем случају, сведено на основни Њутнов закон гравитације. Из тог простог и једноставног природног закона, међутим, произилазио је безброј посљедица.
Миланковић се запитао зашто на исти начин није обрађен и проблем преношења топлоте (енергије) са Сунца (и уопште звијезда) како би се објасниле све посљедице које произиле из основих закона зрачења и преношења топлоте.
Створио нова научна подручја
Проблем глобалне промјене климе веома је сложен, комплексан и увијек отворен, тако да захтијева дуготрајна истраживања на теоријском и још више на практичном плану. Миланковић је узео у обзир само главне, темељне узроке који одређују климу на основу астрономских елемената. Међутим, на климу, чак и у великим, космичким размјерама, утичу и неки другио фактори. У посљедење вријеме је питање климе, у дуговременским распонима, постало и веома актуелно међународно политичко питање. У данашње вријеме је, на примјер, постало веома акутно питање испуштања разних штетних гасова који стварају ефекат тз. стаклене баште који такође има огроман уплив на климатске промјене наше планете.
Бављење проблематиком општих климатскуих промјена, а касније и променом положаја Земљиних полова, Миланковић је заправо створио нова научна подручја која су касније добијала све већи и шири значај. Показало се да је то подручје од животног значаја и за човјека и његову будућноост, као и питање опстанка биолошких врста читаве наше планете која је, како се то сликовито каже, позамљена од наших потомака. Проблем климе, у почетном облику, појавио се још прије два стољећа, али је интензивиран посљедњих деценија.
Миланковић
Глобална промјена климе је изузетно важна појава која има непроцјењив дуготрајан утицај на све области живота на Земљи, јер свака промјена у том погледу изазива несагледиве посљедице. Стога се овом питању данас поклања велика пажња на глобалном нивоу, укључујући и Организацију уједињених нација. Свака промјена климе, наиме, посебно у негативном смислу, ремети и унижава животну средину, а од еколошке околине непосредно зависи и биолошки опстанак човјека и читавог живог свијета. У склопу таквог глобалног приступа, посебно у дугорочном предвиђању промјена, огроман значај има управо Миланковићева теорија. Она даје математички прецизна рјешења и указује на одговарајуће варијације глобалног карактера.
Миланковић је био скроман и повучан човјек, задубљен у свој дугогодишњи и исцпљујући рад. Ухватио се у коштац са теоријом коју је требало цјеловито и систематски обрадити у свим појединостима, што је, међутим, захтијевало огроман вишегодишњи рад и пожртвовање.
Живио је у средини која је тек почела да се укључује у европске културне и научне токове и ствара сопствено поље духовног сваралаштва. У том погледу он припада нашим пионирима, али и великанима који је нашу науку и њене резултате на велика врата унио у европске и свјетске токове. Сопственим примјером је показао како се изразитим талентом, упорним радом и пожртвовањем могу постизати огромни успјеси и у срединама далеким од великих свјетских научних центара и метропола. Упоредо са својим свакодневним обавезама веома ангажованог професора и практичног дјелатника, Миланковић се удубио у сложена и дуготрасјна испитивања и израчунавања која су резултирала изградњом научног дјела које служи и за понос укупне српске науке.
Поред свог главног научног рада, у домену теоријске примјене општих механизама небеске механике и теоријске физике, Миланковић је оставио и неизбрисив траг и као изванредан историчар научног развоја и популаризације науке. Одлично је познавао историјски ток развоја егзактних природних наука, посебно астрономије, али и технике, и из тих подручја објавио велики број радова, актуелних и вриједних и у наше вријеме. Као популаризатор настојао је да упозна шири круг читалаца са многим питањима из историје науке и технике, са достигнућима и животним путевима најзначајнијих научних стваралаца у историји, посебно из старог вијека, а приближавао је и најсложенија астрономска питања мање образованим и слабије упућеним читаоцима.
Писао је живим, пластичним и литерарним стилом, сликовито и непосредно, тако да се његова популарна дјела читају са великом пажњом и уживањем и у данашње вријеме. То се посебно односи на изванредно лијепо приказане портрете најзначајнијих свјетских стваралаца чије дјело представља степенице развоја научне мисли током протеклих вјекова.
3 thoughts on “Милутин Миланковић најпознатији српски истраживач: Горостас савремене науке”
Neki Gledić je napisao knjigu o Milankoviću. To bi bilo u redu da je u knjizi navedeno nešto novo što do sada nije bilo poznato javnosti, ali sve što je navedeno u toj knjizi već piše u Milankovićevim memoarima i drugim djelima. Tako da je Gledić ono što se danas zove plagijator a knjigu je napisao ne da bi dao nešto novo o Milankoviću već da bi reklamirao sebe kod neukog svijeta koji nije čitao Milankovićeva djela.
Milankovićeva djela su inače veoma zanimljivo štivo koje sadrži činjenice o životu srba u Austriji koje su potpuno suprotne od onoga što prosječan srbin misli o tom periodu. Srbi su npr. imali poslugu švabe, uspio je da se školuje samo zahvaljujući tome što je očev vinograd zbog primjene savremenih agrotehničkih mjera imao veći prinos i ekstra profit koji drugi vinogradari nijesu imali, o tome koliko je volio Beč i život u njemu, o tome kako je za malo izgubio posao na beogradskoj Visokoj školi jer je neki ministar na njegovo mjesto htio da zaposli nesposobnog i neškolovanog rođaka, o tome koliko je štrčao u srpskom društvu jer je u svojoj porodici i Austriji vaspitan kao pošten čovjek, a u Srbiji su svuda oko njega bili prevaranti i lažovi, o tome da je svaki odmor provodio u Austriji. I još stotine i stotine činjenica koje ruše srpsku sliku svijeta i njih samih. Čitajte srbi.
Komlene a kakve su tada prilike bile na Cetinju i u Crnoj Gori ,da li je tu bilo nepotizma, lopova ,prevaranata ,komita itd.
Sto mislis zasto je Marko Miljanov pisao o cojstvu ,zato sto ga je bilo previse ili zato sto ga je falilo .
Prilike u Crnoj Gori su bile takve da se malo ljudi školovalo i završavalo fakultete. Kao i u Srbiji uostalom, jedini školovani srbi su bili oni u Austriji. Prvi i rijetki crnogorci su se školovali u Francuskoj, a malo masovnije počeli su da se školuju kada su otvorene škole u Beogradu. I tada su išli gotovo 100-procentno na pravni fakultet iz banalnog razloga – na pravu nijesi morao da redovno slušaš predavanja a oni nijesu imali novca da plaćaju stan u Beogradu, pa su dolazili samo na ispite a učili kod kuće. Znaš li da je Ford želio da napravi fabriku automobila u Baru i da su ti planovi potpuno stavljeni u stranu posle propasti crnogorske države? Kralj je fabrike otvarao u Šumadiji a ne u Crnoj Gori. Inženjerski kadar je stvaran tek u Titovoj Jugoslaviji kada su otvorene fabrike Radoje Dakić i Aluminijski kombinat. A čojstvo je nepoznat pojam u Srbiji, izgleda da je to ipak nešto samo crnogorsko, ma koliko ka malo ili mnogo bilo.
Neki Gledić je napisao knjigu o Milankoviću. To bi bilo u redu da je u knjizi navedeno nešto novo što do sada nije bilo poznato javnosti, ali sve što je navedeno u toj knjizi već piše u Milankovićevim memoarima i drugim djelima. Tako da je Gledić ono što se danas zove plagijator a knjigu je napisao ne da bi dao nešto novo o Milankoviću već da bi reklamirao sebe kod neukog svijeta koji nije čitao Milankovićeva djela.
Milankovićeva djela su inače veoma zanimljivo štivo koje sadrži činjenice o životu srba u Austriji koje su potpuno suprotne od onoga što prosječan srbin misli o tom periodu. Srbi su npr. imali poslugu švabe, uspio je da se školuje samo zahvaljujući tome što je očev vinograd zbog primjene savremenih agrotehničkih mjera imao veći prinos i ekstra profit koji drugi vinogradari nijesu imali, o tome koliko je volio Beč i život u njemu, o tome kako je za malo izgubio posao na beogradskoj Visokoj školi jer je neki ministar na njegovo mjesto htio da zaposli nesposobnog i neškolovanog rođaka, o tome koliko je štrčao u srpskom društvu jer je u svojoj porodici i Austriji vaspitan kao pošten čovjek, a u Srbiji su svuda oko njega bili prevaranti i lažovi, o tome da je svaki odmor provodio u Austriji. I još stotine i stotine činjenica koje ruše srpsku sliku svijeta i njih samih. Čitajte srbi.
Komlene a kakve su tada prilike bile na Cetinju i u Crnoj Gori ,da li je tu bilo nepotizma, lopova ,prevaranata ,komita itd.
Sto mislis zasto je Marko Miljanov pisao o cojstvu ,zato sto ga je bilo previse ili zato sto ga je falilo .
Prilike u Crnoj Gori su bile takve da se malo ljudi školovalo i završavalo fakultete. Kao i u Srbiji uostalom, jedini školovani srbi su bili oni u Austriji. Prvi i rijetki crnogorci su se školovali u Francuskoj, a malo masovnije počeli su da se školuju kada su otvorene škole u Beogradu. I tada su išli gotovo 100-procentno na pravni fakultet iz banalnog razloga – na pravu nijesi morao da redovno slušaš predavanja a oni nijesu imali novca da plaćaju stan u Beogradu, pa su dolazili samo na ispite a učili kod kuće. Znaš li da je Ford želio da napravi fabriku automobila u Baru i da su ti planovi potpuno stavljeni u stranu posle propasti crnogorske države? Kralj je fabrike otvarao u Šumadiji a ne u Crnoj Gori. Inženjerski kadar je stvaran tek u Titovoj Jugoslaviji kada su otvorene fabrike Radoje Dakić i Aluminijski kombinat. A čojstvo je nepoznat pojam u Srbiji, izgleda da je to ipak nešto samo crnogorsko, ma koliko ka malo ili mnogo bilo.