Милутин Мићовић: Накриво насађени
Милутин Мићовић
Пише: Милутин Мићовић
Има људи који су од рођења накриво насађени, и оних које неко, у неко вријеме –дограби и накриво насади. Знате, има талентованих, високих специјалаца којима иде од руке, чак фантастично, масовно накриво и наопако насађивање. Врло често и вријеме им иде на руку. Јер, некад, и само вријеме је накриво насађено. Па они који су запошљени на његовом сулудом послу, мисле да све раде право, а раде криво. Они кажу: тако је данас вријеме, ко те пита. Није нико луд да исправаља криве Дрине…
У сваком времену има таквих идејних струја, које поспјешују такав насад. (Овдје би пјесник Новица Тадић ставио ријеч – накот.) Насад и накод могу да буду различито, а могу да буду и исто. Накот се најприје веже за животињско потомство, али се често употртебљава и за људско. Метафоре имају јака леђа да животињско царство пренесу у људско, и људско у животињско, без умора. Метафоре одраде послове, што не могу теоријска поимања и високоинтелектуалне спекулације. Оне не спекулишу, него раде оно што раде магарад на великим државним грађевинама. Знате, у надахнућу магарац може хиљаду кила да понесе, и још успут да загледује лијепе ждребице. И од једног погледа, може да му сав терет спадне с леђа. То је тајна његовог мистичног срца. Магарац обично није накриво насађен, али га накриво насађени товаре и претоварају, док магарац својом агоналном риком не позове Бога у помоћ, да му скине крвнички товар с леђа, и побије зле најамнике који га претоварају.
Један Бањанин говорио ми је још у прошлом вијеку: Кад се нађе Бањанин накриво насађен, не улијеже док све Бањане о јаду не забави.
Разликује се накриво насађен и наопако насађен. Наопако насађен је опак и наопак, и то не увија и не укрива. Опакост и наопакост му је природа и правило. Он хоће оно што је горе, да спусти доље. А оно што је доље, да дигне горе. То је, ако нијесте прије чули, као кад шеф бордела хоће још и да оснује цркву за своју клијентелу. Јер зашто би се црква правила важна, ако су потребнији бордели, и приступачнији широким народним масама од те светице, каже наопако насађени шеф.
А један Катуњаним ми прије три деценије рекао: знаш, има нас који кад имамо нешто да кажемо, нимало не кривимо врат, и не колачимо очима, а има међу нама и оних, који кад нешто кажевау, криве и гудале врат, и колаче очима, јер тако хоће да дају до знања, да је то што кажевау важно за опстанак државе и народа. Али људи су их лако читали, иникад им нијесу давали власт, јер би такви све наопако насадили кад би се докопали државне силе!
Знали смо се некад. Чеваљани знали Цуце, Цуце Граовљане и Бањане, Бањани Голијане и Пивљане, Пиљани Дромњаке и Морачане, Морачани Ровчане и Требејшане, Васојевићи Куче, Кучи Петровиће, Скадар Зету. Знало се ко је ко док лаж није добила дуге ноге. Турко Миљанић је говорио: не читам новине, доста лажи чујем и кад сађем на пљацу велимску.
