Милош са Грбавице

Пише: Небојша Јеврић

Ана је била трудна кад јој је погинуо муж Стеван Плесниковић поред Врбања моста.

Дуго га је вребао муслимански снајпериста.

Није у турском адету хићити.

Мују се родио син. Дође код баба Хаса који кује ђезве на чаршији.

Да му радосну вест каже.

„Кад си се ти родио, дао сам Хамду дукат да ти направи колијевку. Нит је прави ево триес година, нит дукат враћа. Нека ти колијевку направи.”

Оде Мујо код Хамда, а Хамдо извади дукат и врати.

„Ево ти дукат. А колијевку, јок. Доста ми је ваше хитње.”

А за снајперисту ти је најважније стрпљење. Тога у Срба нема. Хоће све и одмах.

Не мора да буде добар стрелац, растојања су мала. Само чекај.

Снајпериста гађа у трбух. А онда чека следећег који ће кренути да га вади. Тад гађа другог. Онда оверава обојицу.

Двојица браће Плесниковић страдала су код Врбање.

Ана се породила на Грбавици. Није имала и није хтела никуд са Грбавице да оде.

Сину је дала име Милош.

Напунио је четврту годину кад су морали по Дејтонском споразуму Срби да напусте Грбавицу.

Није се бојао граната.

Кад би пала граната, он је само понављао „пуф, пуф“.

Није се плашио пуцњаве.

Али кад би утихнула (а то се на Грбавици ретко дешавало), није могао да заспи.

Кренула је Грбавица да се сели. Заледио Требевић.

Иде избегличка колона. Најстрашнија коју сам видео.

Напред војвода Славко Алексић који је од Балија годинама бранио Грбавицу са својим четницима. Дуге, већ проседе косе носи велики крст који је донио руски патријарх и поставио да се ту зида црква.

Цркве на Грбавици до рата није било. А онда је поп Војо Жути донио иконостас и иконе пре него што се право и закувало, освештао месну заједницу и у њој направио цркву. Звоно поставио. Била је то необична црква у којој литургија никад није прошла а да црква није била пуна. И никад нико ко би дошао на Грбавицу није пропуштао прилику да свећу упали. Али поп Жути заслужује да се о њему роман напише.

Иза Славка поп Воја Жути, а онда колона. Колона прогнаника који су до последњег дана бранили своје домове да се у њих никад не врате.

Ану је у „фићи“ возио очев друг. Њу и Милоша. На пртљажнику је био мртвачки сандук.

Ископала је Ана мртвог мужа не желећи на почива у балијском Сарајеву.

Колона се отегла. Залеђен Требевић.

На узбрдици недовољно привезан сандук се одвеза, спаде са „фиће“ и поче да клиза и удара у јеле.

Ана је за њим искочила из кола.

Стала је колона.

Сви су изашли из кола. После десет метара сандук се зауставио.

Потрчали су момци и изнели га на пут.

Привезали. Учврстили.

На Ани се ништа није видело. Сузе се скамениле. Заледиле. Није хтела да је дете види уплакану као што је никад није ни видело да плаче. Плакала је увек ноћу, у купатилу без воде.

У даљини паде граната.

“Мама, пуф, пуф”, радовао се Милош.

На Палама прве ноћи Милош доби температуру и поче да кашље.

Ујутро га одведе код лекара.

У чекаоници мали Милош поче да вришти.

Чекаоница је била пуна деце, а Милош никад није видео децу.

Живио је у свету одраслих људи.

И заценио се од плача кад је први пут угледао децу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: