Из Кикинде је у Београд долазио два пута: једном на студије политичких наука, други пут да уплови у позоришне воде као директор Битеф театра и истоименог фестивала. Миран и војвођански одмерен, Милош Латиновић успео је брзо да стекне поверење сарадника и да између обавеза пронађе свој „чамац на Тиси“ – писање.

Аутор је шест збирки прича, седам романа, две књиге есеја, две монографије, десетак драмских текстова и више од сто књижевних прилога. Дани изолације довели су га у позицију „подвојене личности“: писцу је пријала усамљеничка тишина, док је позоришник зебао шта ће од сезоне и фестивала на крају бити…

– Битеф фестивал биће одржан у септембру као што смо и навикли, наравно, уколико се не догоди нешто, како кажу Банаћани, наопако, на шта не можемо да утичемо – каже Милош Латиновић у разговору за „Новости“. – Иза нас је изгубљена позоришна сезона, а пред нама простор који је деловао изгубљен. Епидемија је слична револуцији: разара и уништава. Ипак, после непогоде треба наставити живот. Фестивал припремамо студиозно и темељно, као да је све уобичајено. Надамо се да ће јесен унети дозу оптимизма, па и свести да ништа више није исто. А да то друго, ново, непознато – ми треба да креирамо.

Имате ли „резервну“ варијанту за случај да у септембру не могу да дођу гости из иностранства?

– Разрађивали смо сто и једну опцију. Сада, када је репертоар усвојен, остаје да верујемо у „лепо време“ и поштовање постигнутих договора. Спремност позваних трупа да што пре изађу пред публику је охрабрујућа. Наравно, није једноставно. Од нас се, пре свега, траже услови путовања. Позориште је немоћно као никада у својој историји, али није спремно за предају. Долази Тесписово време, ипак, невоља те научи опрезу, па тако и фестивал има одређену алтернативу ако трупе из Белгије, Француске, Немачке и Словеније не буду могле да дођу до Београда и Србије. Но, о томе ћемо размишљати, како би рекла Скарлет О`Хара, сутра. Ако буде потребно.

Битеф театар осмишљен је као авангардно позориште, корак испред друштвене стварности. Да ли ће ово што нам се дешава, оставити свој печат у времену?

– Приказали смо како изгледа „свет без људи“ и апеловали да почнемо „љубав из почетка“. Јер, наш свет је дошао до руба: пожари у Амазону и Аустралији, брзо отапање леда на Гренланду, поплаве у Америци. Делује да уметност само региструје, нажалост, ми смо антиципирали и упозоравали, опомињали. Страшна је дуговечност кратке памети човека садашњости. И у представама Битеф театра наглашавали смо потребу поштовања природе, уважавање људи другачијих ставова, супротне политике. Шта нас чека? За одговором још трагамо. У једној анкети италијанских театролога постављено је питање: „Који је свемир позоришне будућности“? Мноштво је занимљивих одговора… Јасно је да нико неће одустати – од оних који верују у необоривост класичне форме, до оних који се „куну“ у позориште технологије. Надам се да ћемо у децембру понудити могућу алтернативу кроз рад Маје Пелевић и Николе Завишића.

Какве промене очекујете на глобалном нивоу после ове пошасти?

– Већ су видљиве. Помоћ и брига за друге током пандемије, коначно, подсетиле су на лице људскости. Мислим да ће нас сати страха у време короне стално опомињати колико је човек немоћан пред непознатим, пред силом природе. Нужно је разгрнути мрак, незнање, арогантност, саможивост.

Да ли ће нас ово искуство опаметити или ће све бити, што би рекао Селимовић, као ударац у лакат – кратко и интензивно?

– Селимовићева проза могла би да буде лектира за „поправку“ људи, али како да обавежемо на читање, на размишљање, на промену човека чији је живот испразан и јадан? Логично да ударце, понижења, немоћ и патњу жели брзо да заборави… Пред технолошким новинама човек губи значај. И то ће бити тема Битеф фестивала. Објективно, епидемија је била кратка и интензивна опомена, али њено дејство морало би да буде на дуге стазе. Нисам сигуран да је опомена довољна, уочавам и даље бахатост човека. Није случајно да је Меша и ово рекао: „Живи што лепше, али тако да те није стид.“ То је питање равнотеже.

Колико су дани изолације били изазовни за вас као писца да започнете (или завршите) неко ново дело?

– Изолација је природно окружење писца. Такав је занат, усамљенички. Он егзистира опседнут идејама као духовима, траје сањарећи, троши време трагајући за речју. Јер, његово није, како каже Рилке, да каже: крчаг, воћка, демократија. Него да каже – разуми. Није то лак задатак у окружењу агресивне свакодневице, зато је изолација нужна. Стање у којем смо се нашли због епидемије делује као природни простор књижевника, али он не може да се одвоји од свог времена због тога што у дело жели да утка и комадиће визуелних сензација, делове разговора, мисли о којима је дискутовао са пријатељима. Све то сам искусио бирајући књижевност за свој позив. Бежао сам у изолацију, сада сам искусио и њен принудни оквир. Било је идентично тегобно, самотнички, лепо, заносно, мучно и весело. Време сам испуњавао стварајући. Нови роман није о епидемији, али захваљујући пошасти успео сам готово да завршим једну сентименталну причу о обичним људима.

Међу признањима имате и награду Друштва књижевника Војводине за књигу године, за роман „Џелат у рају“. И ваши јунаци, као и ви, често припадају том простору?

– Банат, то је митска земља. Делује ми као Патагонија. Егзотична, лепа, привлачна, мада заборављена. То је простор у којем живе духови и тињају страсти, где ћеш затећи наталожена сећања и пронаћи море прича. У својим дугим шетњама Београдом, често са Калемегдана гледам преко Дунава на другу обалу, одакле почиње „равна земља међ` реками“. Многи су из тих магли дошли до Београда трагајући за собом и мирисима среће. Један од њих је Душан Васиљев, којем је читав живот протекао на погрешној страни реке. Милош Црњански из Иланче је стигао до овог гребена. И сто, хиљаде других. Београд је диван град али сам, чини ми се, постао стар за његов ритам. То је град за младе људе. Као и сваки велеград дочекује раширених руку амбициозне, храбре, вредне, пуне идеја, спремне на грешке и њихово исправљање. Нисам више такав и некако ми се чини да се све мање осећам комотно у београдском шињелу. Време је за салаш крај реке, да не бих остао на погрешној страни.

Време камерних комада

Хоћемо ли неку драму ускоро видети на позоришној сцени?

– Народно позориште из Ниша извело је на крају прошле године комад „Крв црвеног петла“ у режији Јоване Томић, а његову београдску премијеру крајем марта „забранила“ је епидемија. То је драма о љубави и политици, чијом инсценацијом и глумачким креацијама сам веома задовољан. Надам се да ће драматична прича о Чехињи Лиди Баровој, великој филмској уметници у нацистичкој Немачкој и љубавници Гебелса, или можда драме „А као Ахматова“ и о филмској икони Брижит Бардо, ускоро угледати светлост дана. Долази време камернијих комада, па се надам да ће за моје драме бити више интересовања.

Новости

Прочитајте ЈОШ:

Зоран Симјановић: Поново је замирисао “Мирис пољског цвећа”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: