Мило у акцији: Све за власт

Пише: Лука Тапушковић, активиста ДФ-а

Предсједник Црне Горе,када му је била потребна подршка Српске Православне Цркве, није се либио око тога да јој се обрати за помоћ за побједу на изборима. Тако се појединци сјећају касних 90-их година када Мило Ђукановић иде по црквама и манастирима, цјеливајући Часни Крст, налажући бадњак (наопако), па чак иде и до патријарха Павла да тражи подршку, само да би освојио власт на изборима.

Тад је опција Мила Ђукановића изгледала као слом комунизма, као пад једног система, једног режима, једне Богоборачке идеологије. Народ је мислио да ће тиме бити коначно ослобођен тог насљеђа. Преварио се.

Демократска Партија Социјалиста је била и остала комунистичка странка. Само препакована, пресавијена у обланде. Обећањима европске будућности, пунили су уши грађанима да су они баш ти који ће Црну Гору извести из амбиса у који је запала. Све то вријеме су Мило Ђукановић и његова клика пунили своје џепове од новца грађана, а скоро смо се увјерили, и новцем са црних тржишта.

Није му био проблем да преокрене своју идеологију за 180 степени, када постаје жестоки заступник идеологије Славка Перовића, и гура Црну Гору у независност. Покраденим референдумом, огријешио се о народ Црне Горе и створио државу која никада није била држава свих њених грађана. Паметно је и чекао тај моменат, да та идеологија заживи, обећавајући државу која коначно неће бити вазал Београду. А десило се управо супротно. Добили смо државу која је служила (и служи) само као параван Мила Ђукановића, државу која ће штитити његово богатство.

Наравно, само је било питање времена када ће се Мило Ђукановић окренути пут Цркве која га је на неки начин и довела на власт. Сјетимо се колико је блаженопочивши митрополит Афмилохије позивао Мила и његове присталице да се крсте у јединој канонској Цркви у Црној Гори, а колико је то било залуду. Већа је шанса постојала да се Јосип Броз Тито крсти, него Мило Ђукановић. Тог момента, кад се окренуо ка Цркви и напао је, желећи да присвоји њену имовину, гдје он наравно види само профит, ту је озваничио свој крај.

Тешко је са Богом ратовати.

Народ којем је свега већ било доста, није више имао жеље за било каквим протестима против Ђукановића. Уморили су се од свакодневне борбе за живот и опстанак. А опет, десиле су се литије, највећи протести које је Црна Гора икад видјела, а сложићете се, и наљепши. То је тај народ који је био дужан историји. Ништа друго се није могло ни десити. Мило Ђукановић је пао.

Сад Црква поново њему служи само као терен који ће да напада. Константна, огавна, политичка реторика која излази из његове партије и од њега самог, само је проста маска која прикрива страх од губитка власти. Зато не чуди и његово шлихтање са комитским покретом. Мора да постоји једна радикална струја која ће учинити све да одбрани створитеља државе од руке правде и закона управо ове државе. Овако је Мило Ђукановић створио своју одбрамбену војску која ће учинити све само да би сачувала свога шефа.

Цијела прича око Закона о слободи вјероисповјести никад није ни била прича о утемељењу једне секте као Православне заједнице у Црној Гори. Само једном кратком размјеном чињеница, сваком ће бити јасно ко је прави насљедник цркава и манастира у Црној Гори, ко је власник, и која је једина канонска Црква у Црној Гори. Овдје је било питање имовине. Присвајањем имовине Српске Православне Цркве, отвара се простор за њену “валоризацију” од стране сумњивих и корумпираних инвеститора, који би направили хотелске комплексе, угоститељске објекте, нова насеља, преко којих би могли да перу новац, на шта су већ навикли у Црној Гори. Али спријечила их је историјска дужност. Спријечио их је народ.

Ђукановић је свјестан да је ово био јак политички ударац и за њега, и за његову странку. И за његов бизнис, наравно. Такође је свјестан да подршку Цркве никад више неће добити, макар не овакав какав је. Логичан политички слијед догађаја је улизивање комитском покрету, који су још увијек залуђени тим човјеком, а који се правдају историјом. Чудно је што само бирају дјелове историје овог народа, а оно што им се не свиђа одбацују. Све у свему, историја је таква каква јесте, и не може се преправљати. Али ако ће комите 2021 ући у историју само као брана Мила Ђукановића, онда нека им је то на образ и њима и њиховим потомцима.

Мило Ђукановић је камелеон. Увијек ће искалкулисати шта је најповољнија политичка ситуација по њега, и тако ће се и опходити. Овај терен је нов за њега, и очигледно је да се на њему слабо сналази. Само још новој власти треба да кликне да је он прошлост.

Сад или никад.

Извор: Борба

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: