Milkić o stradanju Srba: Sve mi je na Kazanima ostalo

Apelaciono veće Vrhovnog suda Federacije BiH potvrdilo je presudu Kantonalnog suda u Sarajevu kojom je Samir Bejtić oslobođen optužbi za ratni zločin nad Srbima na Kazanima. To je povod zbog kog smo kontaktirali Nenada Milkića, književnika koji piše o nezaboravu.

„Po drugi put ubijaju mučenike sa sarajevskih podtrebevićkih Kazana. Kada one koji su činili zločine pod izgovorom da „nema dovoljno dokaza“ puštaju na slobodu. Kada gradonačelnica tog grada postavlja tablu na mestu srpskog stradalništva, a na tabli napisano „građani Sarajeva“. U dane kada ih mnogi Srbi, sabraća i saplemenici, zaboravljaju… Gladna je trebevićka jama, gladna. Još se nije Srba zasitila“, kaže za portal IN4S Nenad Milkić, srpski književnik i pisac koji piše o golgoti srpskog naroda. 

„Listam fotografije, a duša me podseća na svaki korak koji sam prošao, na svaku granu za koju sam se uhvatio, na kamen koji sam poljubio, na braću i sestre sa kojima sam na hodočašće krenuo… na duše koje su nas dozivale, na jauke koje sam čuo, na žive slike kolona mučenika koji se penju uz planinu putem bez povratka. Čudan je osećaj kada znaš da si jedan od retkih Srba koji se sa ovog puta smrti vratio.

Godinama nije bilo „svežih“ slika sa tog mesta. Ne bi ih bilo još ko zna koliko dugo. Srbi tamo ne idu. Ne smeju, neće ili ne znaju, sasvim je svejedno. Bošnjaci ga skrivaju sa namerom, sa razlogom. Dok god je Kazana uklesanog među stenama sa njihove strane Trebevića dotle je i sramote za sve što su uradili svojim srpskim sugrađanima. Dok god je huka vetra sa zloslutne planine, dotle je razdiruće tišine onih koji su iz obližnjih kuća Bistrika i Širokače mogli videti i čuti šta se na Kazanima dešava.

Srce se još uvek nije smirilo. Lupalo je kao ludo dok sam zalazio sve dublje u mračni lavirint uskih ulica Bistrika. Htelo je napolje kada smo zaustavili kola, a na susednom brdu ugledali Kazane. Vuklo me je brže nego što su noge mogle ispratiti. Godinama krećem na ovo mesto i nisam želeo da mi sada, kada sam tako blizu, nešto stane na naš put.

Gospod, slava mu i hvala, učini da između kišnih dana baš na dan našeg hodočašća zasija Sunce i podigne maglu, tako da nam se celo Sarajevo ukazalo kao na dlanu. Rastera zmije iz kamenjara da možemo proći. Što je do prirode i zveri, učinio je, što je do ljudi nije mogao. Jer ljudi, ti koji su živeli i žive na pogled od Kazana, kao živi svedoci neljudskosti, odavno nisu pod njegovim skutom. Taman pripadaju sotoni, koliko i vrata pakla koja se baš na padinama Trebevića otvaraju. Jer šta drugo moraju biti oni koji na početku staze, naše i pobijenih mučenika, podigoše spomenik „slavnoj“ Desetoj brdskoj brigadi. Istoj onoj koja je na Kazanima ubijala. Istoj onoj čijoj su srce i snaga i dan danas na Bistriku, kroz koji je valjalo proći.

Znali smo da moramo i znali smo da želimo. Znali smo da nas čuvaju senke onih koji i danas počivaju tamo. Nakon nepunih 30 godina krenuli smo njihovim tragom. Da im sveće zapalimo. Da se Bogu pomolimo za njihove duše. Da za oproštaj zamolimo jer tolike godine ih niko nije posetio. A i da one koji sa čuđenjem našu malu kolonu posmatraju podsetimo da posao nisu završili. Da ima još nas koji pamtimo i prenosimo dalje.

Oprostite, rođeni moji, nemam ja snage za ovo. Ni dovoljno suza, a ni dovoljno reči. Naposletku, ni dovoljno duše. Sve mi je to ostalo na Kazanima.
Sa posetom jami završilo se i moje stvaranje Kostiju. Ja sam svoju „Jasminu“ pronašao. Sveću sam joj za dušu zapalio. Molitvu očitao. Znam da su i ostali na ovom hodočašću, pronašli svoj mir. A vi, šta ćete vi ako ne pronađete svoje „Jasmine“?

Znam da će mnogi reći da se „ne treba vraćati u prošlost“ i da se mora raditi na „pomirenju“. Možda. Sigurno bih i ja tako mislio da nisam video sve što sam video dok sam radio Kosti. Verovatno bih bio nesiguran u svoje mišljenje da nisam posetio Kazane. A kad vas put nanese u Sarajevo (na žalost mnoge prečesto nanosi) znajte da baš tamo morate naučiti o prošlosti, kako vam prošlost ne bi u budućnosti na vrata pokucala. Jer nisu daleko Kazani od vaših kuća. Velika je to jama, velika i gladna, još se nije srpstva zasitila. Ja sam svoju lekciju naučio, a veru utvrdio. Na Kazanima i stotinama drugih stratišta po Sarajevu.

Tekst bih završio citatom brata i sabrata u hodočašću Mihaila Medenice: „… sa Kazana je najlepši pogled na Sarajevo, najružniji pogled na Sarajevo, poslednji pogled na Sarajevo… Grad koji bez Srba nema prava da se zove gradom. Nikada više!“

Milkić je autor mnogih romana.

„Mi smo branili Košare“ trilogija je koju je posvetio junacima sa Košara koji su životom branili ognjište. Knjige su zasnovane na istinitim događajima ispričanim od strane preživelih heroja i nastale u znak sećanja na one koji se sa Košara nisu vratili.

Nakon trilogije, sledi nova. Prva knjiga trilogije“Pogrom“ zove se „Kosti„. U koštac se Milkić uhvatio i sa stradanjima Srba u Sarajevu, pokušavajući da i taj deo istine otrgne od zaborava, stapajući se sa sudbinama, patnjama i borbama tih junaka, diskretnih heroja koji su pisali istoriju stoički, čuvajući svoj dom, obraz, zemlju, znajući da je život u tim ratnim trenucima ništa drugo do kocka…

Ove godine, i drugi deo trilogije pod nazivom „Pogrom“ ugledao je svetlost dana. Knjiga „Kolona“ govori o novijoj istoriji Krajine opisanoj u priči koja prati kretanje dve naizgled odvojene, ali u mnogim tačkama slične kolone…