Milica Kralj: 640 godina od rođenja i 590 od smrti despota Stefana Lazarevića

Piše: Milica Kralj

„Ako i bagrenicom odeven i o oruženoštvu se starajući, veliki samodržac srpski despot Stefan, veoma brižljivo i pažljivo, kao da bi o tome jedino imao da se stara, i kako se sladošću toga opila duša toga, nezasitu želju za posedovanje ovih ulaže, ne kao drevni Ptolomej, koje je mnogočislenije knjižno napisao na udivljenje samo i za ljudsku hvalu, a ne na korist duševnu, da se premudrošću tih ukrase običaji i reči, i blagodaću tih duša da se presveti i k bogopozvanju privlači…“ zapis Grigorija Hilandarca godine 1407/8. upućen blagočestivom i hristoljubivom i Bogom čuvanoga despotu Stefanu.

Vitez, knjigoljubac i pesnik, Stefan Lazarević, veličanstveni vladar čije književno delo i danas predstavlja uzorni otpevatelni venac u svetlosti kosovskih mučenika: «beše izvanredan još kao mlad, i bio je rukovođen od blagočastivih i iz dana u dan javljaše se da će u svemu biti napredan, u govoru i u delu, čime se isticao. Bilo u stvarima ratovanja i borbe i umetnosti, koja mnogima nije laka, u svemu ovome bio je prvi i drugima pokazivaše. U svemu ovome bio je savršen. I po lepoti tela i snage bio je među vršnjacima kao sunce posred zvezda, a besedama izvanredan, kao niko dotle, i beše kao Solomon.»

Plav, otmen, visok, lep, u raskošnoj odeždi, pod krunom koju mu prinose raspevani anđeli, despot zagonetnih očiju, na ktitorskoj kompoziciji Manasije, svoje zadužbine, zagledan u budućnost, kao da stolećima opominje potomstvo, stihovima epske pesme „Visoki Stevan i car Bajazit“,

Kada topuz iz mora izaš`o,

Onda Turčin preko mora preš`o

I Kruševca moga osvojio,

Opet srpsko carstvo zadobio./(…)

Naši stari vrlo plahi bili,

Kod miloga Boga zgriješili,

Bog nam dao tursku krvopiju,

Ne bi l` smo se opet povratili

I milome Bogu ugodili,

Jeda bi nam gr`jehe oprostio,

Pak nam srpsko carstvo poklonio.

Visoki Stevan, zmajeviti junak, onaj koji je rođen iz veze zmaja sa knjeginjom Milicom; on je, kako dalje kazuje narodno predanje i, ono božanstvo prerušeno u prosjaka, koje putevima po svetu susreće dobre ljude i nagrađuje ih a kažnjava zle. Njegovi potomci su blizanci Janko (Sibinjanin) i Janja (majka Banović Sekule).

Despot zagonetnih očiju

Stefan Lazarević je rođen 1377. u Kruševcu. Posle Kosovske bitke i pogibije oca Lazara, iako maloletan postaje knez a do njegovog punoletstva državom vlada njegova majka, knjeginja Milica.

Stefan prima vlast 1393.godine, a o tom velikom događaju biografi kazuju ovo:

A posle ovoga dostohvalni Stefan,

muža savršenoga uzrast dostigavši,

sa visina Bogom ukazuje se,

roditelja skiptri uručuju mu se,

molitvom sveosvećenoga patrijarha

rukopoloženjem blagosiljava se,

otačaskim sanom ukrašava se,

Veliki Knez Stefan imenuje se,

samodržac i vladalac Srbljem naziva se.

Presudan uticaj na mladog Stefana imale su njegova majka, knjeginja Milica, potomak drevne loze Nemanjića, srpskih kraljeva, državotvoraca i reformatora, i monahinja Jefimija, velika pesnikinja, udovica moćnog i visokopoštovanog gospodara Sera, despota Jovana Uglješe Mrnjavčevića.

Posle Kosovskog boja Srbija se našla u izuzetno teškom položaju, porušena, prepuna nejači, udovica, pod stalnim udarima Turaka i Ugara.

Mladi Stefan je primoran da se okrene Bajazitu, mužu najmlađe sestre Olivere koja je žrtvovana za spas Srbije, za spas pravoslavlja.

Od sultana Bajazita, čiju je vrhovnu vlast priznao, naučio je kako da upravlja državom i, vojevanjem na Rovinama 1395, Nikopolju, 1398, u Bosni 1399. i Angori 1402. pomogao mu je.

Angorska bitka bila je istorijska prekretnica i za Stefana i za teško postradalu Srbiju. U ovoj bici sa tatarskim svirepim kanom Tamerlanom, turska vojska je doživela poraz, a Bajzit je zarobljen. Stefan posle bitke uspeva da stigne u Carigrad gde od cara Jovana VII Paleologa dobija titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, i ruku njegove svastike Jelene, Đenovljanke, ćerke gospodara Mitilene, Frančeska II Gatizulija.

Jelena i Stefan nisu imali dece, a ona se u kasnijim izvorima nigde ne spominje a nema je ni na ktitorskim kompozicijama Stefanovih zadužbina.

Despot se nakon ovih borbi okreće Mađarima, postaje izuzetno državnički prisan sa svojim dojučerašnjim neprijateljem, ugarskim kraljem Sigismundom, koji mu poklanja brojne posede i današnjoj Mađarskoj, Vojvodini, Hrvatskoj i Bosni, ali i grad Beograd, u kome će despot smestiti svoju novu prestonicu.

Mudrošću i diplomatski vešto, bez prolivanja krvi, despot je teritorijalno proširio Srbiju od Dunava do Jadranskog mora.

Despot je obnovio zemlju gradeći crkve, palate i škole, reformišući vojsku i zakone o rudarstvu (rudnici u novom Brdu i Srebrenici), povoljnim ugovorima sa dubrovačkim trgovcima, diplomatskom veštinom sa Ugrima i Venecijoma, ali i sa oslabljenom Vizantijom i Bajazitovim naslednicima.

Još pre 1935. despot uvodi novi porez – danak gospodski, tzv. unče, koji se prikupljao dva puta godišnje, pa se u izvorima javlja kao zimske (danak gospodstva mi) i letnje unče (vojnica, vojštak). Ovaj porez Stefan je uveo i Dubrovčanima koji su živeli u Srbiji, već 1414, a definitivno do kraja 1418, a kasnije i u Zeti.

Dinastičke borbe oko prestola, pobuna mlađeg brata Vuka, oko 1408. i savez sa Brankovićima, kao i neprestani nasrtaji sa raznih strana potresaju despotovu zemlju. Posle velike bitke između Bajazitovih sinova Muse i Sulejmana ( između kojih su se našla oba brata Lazarevića) despot Stefan sa svojom vojskom odstupa prema Carigradu, pri čemu mu pomaže vizantijski car Manojlo.

Venac gospodskog dostojanstva

U Carigradu je Stefanu priređen svečani doček i potvrđena titula despota i ponovo mu je predat venac despotskoga dostojanstva.

Posebnu ljubav i interesovanje despot je pokazao prema književnosti, obrazovanju, lepim umetnostima. U svojoj zadužbini, crkvi Svete Trojice u Resavi – Manasiji osnovao je jedinstvenu prepisivačko – prevodilačku resavsku školu. Sam je prevodio sa grčkog i latinskog jezika, svom biografu Konstantinu Filozofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatu kao «Skazanije o pismenah» (Povest o slovima). To je pravopisno-gramatički traktat, koji je neka vrsta pravog značajnog pokušaja formulisanja i sređivanja pa i normiranja već konstituisanog resavskog pravopisa. U resavsko- prepisivačkoj školi prevođene su i prepisivane knjige ne samo za potrebe crkve i vlastele, već i za despota koji je imao najlepšu i najpotpuniju biblioteku. Tako su se u Resavi našli monasi- prepisivači: Inok iz Dalše( došao sa Svete Gore), koji je za Stefana prepisao 8 knjiga, Grigorije Hilandarac (preveo »Hroniku» Jovana Zonare) monah Dositej (prepisivač knjige o carevima iz Starog Zaveta).

U periodu Stefanove vladavine Srbijom nastavljen je i razvoj arhitekture u moravskom stilu, koje je započeo knez Lazar; pored Manasije podignut je i manastir Kalenić,čija crkva spada u najleše primere moravskog stila.

Najstariji portret despota Stefana nalazi se u Ravanici, zadužbini kneza Lazara. U ktitorskoj kompoziciji na fresci su predstavljeni Lazar i Milica, a između njih – Stefan i Vuk. U manstirima Ljubostinji, Rudenici, Nauparima, Koporinu- na čelnom mestu su freske sa despotovim likom. U Kaleniću je njegov lik naslikan uz protovestijara Bogdana, manastirskog ktitora; jedan njegov portret se nalazi i u crkvi Svete Trojice u Ptujskoj Gori u Sloveniji.

„Nijedan srpski vladar nije na portretu toliko istakao sveto poreklo svoje vlasti kao Stefan Visoki u Manasiji“ zaključak je Svetozara Radojčića, istoričra umetnosti.

U svečanoj pozi i raskošnoj odeći izvezenoj zlatnim nitima – medaljonima sa dvoglavim orlovima, pri obodu izvezeni su grifoni, visok, lep, dostojanstven, 25-godišnji despot u desnoj ruci drži krstasti skiptar , a levom prilaže crkvu Svetoj Trojici(trima anđelima). Nad glavom despotovom plavi se deo neba, iz koga izranja lik Boga, dok mu na glavu stavlja krunu; anđeo s desne strane mu predaje Bogom darovano koplje, a drugi s leve, dodaje mu mač.

Slične freskomopozcije nalaze se i u Rudenici, Koporinu, Ljubostinji, Kaleniću, u Koporinu u desnoj ruci depsotovoj je skiptar optočen i ukrašen biserima, a u levoj crkva.

Srbija tog doba nalazi u ekonomskom usponu, razvija se rudarstvo, trgovina, razvoj gradova, trgovačkih središta. Srbija izvozi srebro, vosak, živu stoku, uvozi: so, svilu, bisere, ali i druge skupocenosti…

Čoveče koji Srpskom zemljom stupaš

Zapis na mramornom stubu na Kosovu, Slovo ljubve, Nadgrobno ridanje za knezom Lazarom – pesničko-metafizički i mistička dela despota Stefana, a potom i povelje: Povelja manastiru Hilandaru, Povelja manstiru Mileševi, Povelja gradu Beogradu, Povelja manstirima Tismani i Vodici, i Predgovor Zakonu o rudnicima.

U vreme bitke na Kosovu Stefan je bio vrlo mlad, mogao je imati dvanaest godina i sa divljenjem je gledao junake koji su dolazili u boj. On ih vidi kao muževe dobre i muževe hrabre, oni su « muževi zaista u reči i na delu». Oni « kao zvede svetle zaista blistaju , kao zemlja cvetićima preišarani, odeveni zlatom i kamenjem dragim ukrašeni. «

Slovo ljubve je ispevano po svim zahtevima poetike viznatijskog hrišćanskog i ljubavnog pojanja. Arhetipski to je obrazac Davidovih psalama i Solomonove Pesme nad pesmama.

U Slovu ljubve sve je metafizično i duhovno. Ljubav sve prevashodi. Čak i sva Božja čudna dela pri stvaranju sveta. Pesnik to dva puta naglašava:

Ipak sva ova o druga

čudna dela Božija,

koja i oštrovidni um

razmotriti nije u stanju,

Ljubav prevashodi;(…)

Oštro nekako i brzotočno delo Ljubavi

koje svaku vrlinu prevazići može.

I zagonetnu posvetu pesme: «ime rekav», prevazilazi čista i čedna Ljubav koja « sve prevashodi», bez laži i zazornosti, bez povrede « junoštva» i « devstva» da « Božanstvo ne negoduje» da je nebitno da li su oni koji su razdvojeni braća, brat i sestra, ili zaljubljeni verenici.

Jer, Slovo ljubve peva o metafizičkoj ljubavi («ljubavi iz memorije») za koju nije važno kojim putevima ide do sabornosti u Logosu. I onda je sasvim nebitno da li je pesma posvećena nesrećnj sestri Oliveri koja je surovo žrtvovana odvođenjem u Bajazitov harem kao zalog za mir i spasenje nesrećne otadžbine, ili bratu Vuku koga su besovi slave i moći okrenuli protiv brata, kao Kaina protiv Avelja, ili verenici, knjeginji grčkoj, koju su zlosrećni ratovi i tursko ropstvo zanavek odvojili od svog verenika, srpskog despota Stefana Lazarevića.

Prva slova tvore akrostih, po svemu sudeći, posvećen mlađem bratu Vuku, neprebolnoj rani despotovoj, njegovoj krvi sa njim zavađenoj do otvorene borbe u građanskom ratu i tužnog stradanja bratovljevog. Vuka su Turci pogubili 1410. a kao i Stefan nije imao potomstvo. Neki istoričari književnosti smatraju da je ovo delo despot pisao na carskom dvoru u Kruševcu.

Zapis na mramornom stubu na Kosovu – delo koje predstavlja opomenu srpskom nacionu, opomena kolektivu kroz svevreme, ali i zavet namenjene budućim naraštajima:

Ove reči pisane biše na stubu mramornomu na Kosovu

Čoveče koji na srpsku zemlju stupaš…//

i približći se k meni , o ljubimi,

i razmotri reči koje prinosim ti…

Prvo, sam mramorni stub, na kome je zapis – pesma uklesana, personificiran i simbolizovan je obličjem krsta. Drugo, vizionarsko apostrofiranje budućih «proidošlica» ili «koji su tu» i« opomena da su na srpsku zemlju stupili. Treće, autoritativan zahtev da zastanu pred njim «uspravnim« na Kosovu polju i odaju pomen «kostima mrtvih. «Pesnik ne kaže « kostima mrtvim» već « kostima mrtvih» i tako distancira neporadljivo i večno od «brzotečnog« i vremenog. Kost simbolizuje trajanje, neuništivost i tragove u potomstvu. Kosti brane od krivotvorstva zemlje, kulture i nacije. To znaju svi osvajači, i stari i novi, i zato zatiru « kosti mrtvih» koji još žive u mitu, istoriji, u potomcima, naročito u poeziji.

I Kost, i Reč i Mramor metafizički su pojmovi, reč transformiše večnost: mrtve i njihva dela u živim i njihovim delima; Mramor – stalnost, postojanje i dokument o minulim događajima i vremenima:

Sve ovo rečeno završi se 6897. godine, dvanaestog indikta, petnaestog dana meseca juna u utorak,

bio je šesti ili sedmi čas.

Ne znam. Bog zna.

(U ovovremenom čitanju svaki despotov stih nosi olovnu težinu kosovskog zlodoba u čijem središtu pulsira bilo srpskog tragizma.)

A leto tada proticaše 6935-to, indiktion peti

Despot Stefan je izdahnuo 19. jula 1427. godine, u prisustvu svog naslednika, sestrića Đurđa Brankovića, koga je u duhu nemanjićkih tradicija na crkveno – svetovnom saboru u Srebrenici ( ispod Rudnika), najverovatnije oko 1426. i pred patrijarhom Nikonom i vlastelom, proglasio za naslednika.

Tokom lova na mestu Glavica, u blizini današnjeg Mladenovca, despot se oprostio od ovoga sveta. U jednom trenutku pustio je sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kad je na nju sleteo maleni kraguj. Despot je na tren nešto prošaputao ptičici, a onda se zaneo i pao. Pogodio ga je iznenadni moždani udar.

Neutešna Srbija zaplakala je za svojim vladarom, Stefanom Visokim, despotom čija se duša preselila pod krunom raspevanih anđela:

„Car slave, Isus Hristos. Pobeditelj.

Ja, despot Stefan, sin Svetoga kneza Lazara i po njegovom predstavljenju, milošću božjom, bih gospodinom svim Srbljima i Poduvalju i Posavlju i delu ugarske zemlje i bosanske, a uz to i pomorju zetskome.

I u bogomdanoj mi vlasti provodih života svojega vreme koliko blagome izvoli se bogu – leta trideset osam. I tako dođe mi zapovest ošta od cara svih i od Boga i reče mi poslati anđeo:idi. I tako duša moja od uboga mi se razluči tela na mestu nazvanom Glave, a leto tada proticaše 6935 – to, indiktion peti, sunca kruga devetnaesti, i lune krug devetnaesti, meseca jula devetnaesti dan.

Blagočestivi gospodin Stefan, dobri gospodin, mili i slatki gospodin despot! O žalosti ko ga vide na ovom mestu mrtva!

Ja Grgur Zubrović, grešni rab božiji ostavih ovaj kamen.

Prosti Bože, popa Vlkšu!“

Posmrtni zapis povodom despotove smrti.

U stihovima Smrt despota Setfana Lazarevića, Konstantin Filozof, despotov biograf, pita se kuda nestade životna svetlost:

Gde, uistinu, iznenada ode

sve svetlo i krasno

što je unutra i napolju?(…)

Gde su zborovi igrača,

gde crkvena sabranja?

Gde saborne svetkovine

i molitvena obilaženja po okolini?//

najedanput sve bi mrzost zapuštenja

/ sve se preobrazi, sve se u nebiće dede,

sve se nevoljom ispuni.//

Humke se razarahu i sažižahu.»

Despota Stefana Lazarevića je kanonizovala Srpska pravoslavna crkva, kao Svetog Stefana despota Srpskog, na petstogodišnjicu njegove smrti 19. jula 1927.godine. Slavi se, na dan svoje smrti 1. avgusta ( 19. jula po starom kalendaru), zajedno sa svojom majkom Milicom, u monaštvu prepodobnom Evgenijom ( Lazarević).

Ćivot u manastiru Koporin,u kome se, veruje se, nalaze njegove mošti, otvara se dva puta godišnje: 1. avgusta na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira.

LOV LOVILA

Lov lovila

Braća blizanci

Dmitar i Radul

Pribil i Hradomil

Hrelja i Vojša

Stefan i Vuk

Marko i Momčilo

Sava i Lazar

Predrag i Nenad

Kaloper o šajkači

Vitoperi sokoli i hrti

Divlji dorati i vitonogi vranci

Od Vidina i Borača

Prestolnog Kruševca

Do zidina Stalaća

Bubnjevi defovi i zurle

Uhode žbiri hajkači

Ugri Ismailćani i Arbanasi

Nevino skoliše lane

Srblja

Dva brata blizanca

Tugomira i Tihomira

Bojšu i Nebojšu

Olivera i Bogoja

Milana i Miroslava

Vlkoja i Vidana

Dušana i Danila

Razojava i Bogdana

U jednorodnoj smrti

Preseklo istorodno tane.

(Iskra)