(Бесједа на отварању Дана културе у Гучи)
Ово је друга година у којој отварамо Дане културе у Гучи. Дошло је време да се све мора отварати ногом, али ми бирамо да ове године сачувамо врата културе иза којих радимо током целе године, па их поново отварамо речима.
Колико год људи мислили да речи више немају снагу, варају се. Да је ико речи лишио снаге и службе, не би се у ово време људи делили по ономе ко је шта рекао, не би се због изреченог забрањивали уласци у разне државе, нити би се сви тресли када се некоме дода микрофон.
Свака добро измерена реч и оно што она нишани су разлози да се неко обрадује. Ми се овде данас сигурно радујемо што Дани културе у Гучи нису доживели судбину осталих дана културе који су се гасили и пре него што су почели. Ово је друга година, а као и сви двогодишњаци, тако и ова манифестација тек почиње да проговара, запиткује и размишља о томе где је култура у Србији?
Да ли је српска култура махање задњицом по телевизији или махање дипломом факултета? Да ли је култура гомила смећа након поплаве или свака нова канта која се негде постави? Да ли је култура инцидент или је култура добро планирано, увежбано и емотивно стварање и извођење лепих уметности?
Почели смо да мешамо друштво и друштвене мреже, реалност и ријалитије, културу и некултуру. Докле нас је то довело?
Довело нас је до тога да мерило нашег образовања буде што мањи фонд речи, да нашу начитаност мере ишчитаним статусима по Фејсбуку уместо томовима књига, да наше напредовање у правцу идеала демократије исказујемо тиме ко ће боље пљунути на своју државу. Довело нас је до тога да се наш културни живот сведе на оживљене телевизијске формате у извођењу лоших уметника са добром политичком позадином. Довело нас је до тога да овде уметност није живот, већ је уметност преживети.
Међутим, да се култура не протерује као што се протерује, верујем да не би било ни жеље ових младих људи да организују фестивал на којем смо сада и којим пркосимо некултури, тропским врућинама и годишњим одморима.
Дани културе у Гучи нису измишљотина доконих људи, већ неопходност и жеља за обогаћивањем културом сиромашне средине коју ови млади људи покушавају да отму од политичког воајеризма и утапања у воде некултуре.
Они су рекли да културу стављају на прво место са чим се ја слажем, али бих морао да их исправим. Култура нас ставља на прво, друго, треће и свако следеће место. Ако немамо културу, онда не постојимо. Ниједан народ није упамћен по добром вођењу државе, по сили коју је имао, већ по ономе шта је свету оставио у наследство. Уколико себе меримо овим параметрима, ми смо европска, па чак и светска сила.
Рекли су да су ови дани посвећени људима од дела. Замислите колика је ствар и колика вам је потребна храброст што у време људи од недела неко велича оне који иза себе имају дело. Овде се управо то чини. Уздижу се људи који стварају, који обећавају и који чувају оно што је вековима круњено и разбијано.
Док ја овде вас презнојавам и одузимам вам време, тамо негде у некој соби неко дете је већ ухватило гитару као да му живот од ње зависи. Негде на некој ливади неко је отворио књигу, а са њом и врата ка бољем себи.
Испод неке стрехе кисне неки будући писац размишљајући о свету. У неком запуштеном дому своју лажу већ у уста ставља неки будући глумац. У овом тренутку на море је отишао неко ко ће од цртања у песку прећи на сликање по платну.
Та деца су они који ће показати колико вреди ова земља, а колико су безвредни би-ди-пи, џи-ди-пи, суфицити, максимуми, минимуми савремене српске историје, избори, реизбори, намештења и фотеље.
Од нечијег гласа, речи, камере, оловке, платна, рекета, зависи наша будућност у историји великих народа.
Мени је ово други пут да отварам ове дане културе и увиђам да култура у Србији и не траје дуже од два дана колико траје овај фестивал. Онда нам остаје да га више ниједне године не отварамо, већ да његова врата данас оставимо одшкринутим, или да организатори организују годину културе.
С обзиром на то да сам позван да отворим фестивал, а не да мудрујем, у време када су људи затворени у екране својих мобилних телефона и ухваћени у раље простаклука, отварам овај фестивал као живу рану некултуре коју она неће лако преболети.
Извор: Искра
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Заправо, уништавање морала, кварење омладине форсирањем тзв. „слободне љубави“ међу извесним студентима, који су били захваћени србофабичним и развратним комунистичким вирусом на Београдском универзитету, плански се спроводило под строгом контролом Комунистичке Партије Југославије и СКОЈ-а уочи Другог светског рата (Види: Милица Дамјановић, Напредни покрет студената Београдског универзитета од 1919-1929, књ. I-II, Београд, 1966/1974; Редакциони Одбор, Црвени Универзитет 1919 – 1941 – Зборник радова, Београд, 1966, Даница Баста, Револуционарни покрет у Београду 1918-1921 године, Београд, 1969; Уређивачки Одбор, Комунизам на Београдском универзитету 1929-1940, Београд, 1940); …).
Међу извесним списима једног политичког емигранта, које је он дао на чување своме млађем пријатељу у позним годинама, јер је предосећао да му се ближи крај овоземаљског, трошног и кратког живота, пронађен је интересантан текст, који гласи…
Одломак из дневника Слободана Тузлића „Бутума“
Слободан студент права и Смиља, студенткиња филозофије били су деца познатог и имућног београдског трговца Тузлића, који је имао велику трговину дрвима и угљем у Хрецеговачкој улици у Београду, иначе херцеговца пореклом.
Као студенти били су са већином размажене и побеснеле богаташке деце из Београда обухваћени комунистичком пропагандом и припадали су прво СКОЈУ а затим су по истеку обавезнога стажа и проверавања превођени и у партију. Слободан је као високи партизански функционер погинуо у току рата близу Купреса у Босни док се је Смиља налазила после рата који је преживела као високи комунистички партиски и политички функционер у Београду.
На комунистичкој пропаганди радили су кроз многа спортска, културна и стручна студентска удручења основана пре Другог св. рата на беградском Универзитету, поглавито ради тога да би се кроз њих спроводила комунистичка пропаганда међу студенском и средњешколском омладином. Они су били од стране партије задужени за рад у првом реду кроз удружење студената планинара и кроз студентски феријални савез. Ова удружења су преко лета организовала своје колоније поред јадранске обале и на неколико наших познатих планина. Приликом ових летовања ђацима и студентима су држани специјални политички курсеви преко којих су увођени у марксизам а затим кроз исти и у комунизам односно у партију. Да би се ђаци и студенти нарочито они из конзервативнијих и боље очуваних породица што лакше придобијали и индоктринирали, за њих су приликом ових летовања комунистички агитатори приређивали и организовали разне привлачне разоноде и атракције. У првом реду т. зв. курсеве слободне љубави са теоријским предавањима а после истих и практичном применом. Тако је удружење студената планинара у току лета 1937 године било организовало свој логор на планини Гочу повише Врњачке Бање. Том су приликом комунистички руководиоци и агитатори на овоме летовању са Слободаном Тузлићем “Бутумом” на челу били организовали т. зв. вечери слободне љубави. Оне су се састојале у томе што би сваке среде у специјални и изоловани а иначе колективни повећи шатор издвајали све оне девојке које још нису имале свога сталног друга и драгана и подводили их оним младићима, који су такође били без својих девојака а осећали су извесни стид и били невини у односу на бестидну, плотску и скоро животињску слободну љубав, коју су практиковали и према којој су скоро осећајно били сасвим отупели већ изграђени комунисти и комунистички омладинци т. зв. скојевци.
Слободанова сестра Смиља васпитавана је до тада у прилично патријархалној, конзервативној и религиозној херцеговачкој породици и дуго није могла да се помири са оваквим начином пропаганде и са губитком свога девојаштва и своје невиности, те да уместо сама изабере вољеног младића мора се подати једном од партијског руководства одређеном другу према коме је била осећајно сасвим индиферентна и који јој је могао бити чак и одвратан. Ради тога је стално одбијала налоге руководства летовалишта у коме се је као главни комунистички функционер налазио њен брат Слободан, ипак је на крају морала да попусти и да оде на свођење у т. зв. колетивни ш шатор на тако зване вечери слободне љубави, које су се организовале сваке среде за време летовања. Но када је најзад под вликим притиском и претњом да ће бити искључена из партије односно СКОЈ-а и да ће бити изобличена и протерана из логора ипак пристала и једне вечери отишла да спава са неким за њу непознатим другом, од којегје сазнала да му је име Махмут Бушатлија и да је пореклом из Босне, њен брат Слободан је то сматрао као свој велики успех и том приликом је под датумом од 23 јула 1937 године забележио у своме дневнику, који је касније пронађен у одломцима у његовом стану у Београду, приликом једног полицијског претреса, следеће:
“Сада сам најзад миран и срећан. Успео сам да после дугих напора и перипетија разбијем Смиљину упорност и тврдоглавост, пошто је она пристала и већ синоћ учествовала у првој вечери слободне љубави. Тако смо и код ње истрајним и напорним радом и убеђивањем успели да отклонимо и последњу буржоаску предрасуду лажни стид и сексуално уздржавање, те сам уверен да ће после овога она с обзиром на своју интелигенцију, вредноћу и упорност бити врло користан и одличан члан партије. Пошто је прегорела и прежалила и ту једину буржоаску и малограђанску предрасуду која је била код ње још преостала, лажни стид и привремену и извештачену невиност.”
Овоме истинитом и конкретном случају између многих сличних, о којима су својевремено опширно писале предрартне националне Студентске Новине, сматрамо нису потребни никакви нарочити коментари.