Милан Гајић: Љубав

Милан Гајић
Пише: Милан Гајић
Заволех ту наду што видех у теби
Ту локвицу среће што тиња до сада
Зарекох се тада дубоко у себи
Поред мене бићеш, душо, вечно млада
И газићеш смело – кроз облаке, сенке
И љубићеш земљу што споји нам стопе
Обавићеш кожу у топлоту бенке
Док капке ти меке пољупци не склопе
И знаћеш да вреди све што се не чека
Јер такав се сусрет не пише нит’ сања
Ка теби све хрли – ти си као река
У теби је извор свих небеских знања
Поред мене рашћеш попут томентосе
И по свом пространству бићеш разасута
Баш свуда ће поља хтети да те просе
И пажњом ћеш вечно бити обасута
Тад схватих шта значи волети у трену
Забљесну ме сила истинске слободе
У теби тад видех, васиону – жену
А сад само желим теби да ме воде
Заволех те одмах, као сунце вино
Као роса јутром што биље обложи
Да не сретох тебе, просто бих умин’о
Док уз тебе душа све вечности множи