Милачић: Гарчевић изнио неистине око референдума о НАТО
Национални координатор за НАТО Веско Гарчевић у јучерашњем иступу изнио је више неистина, које свакоме ко се озбиљно бави овом темом упадају у очи, поручује директор Покрета за неутралност Марко Милачић.
„Гарчевић је, прије свега, казао да су од 28 чланица о чланству у НАТО на референдуму одлучивале само Мађарска и Словенија, подсјећајући да су та изјашњавања организована у завршној фази процеса“, напомиње Милачић.
„Господин Гарчевић или не зна оно чиме се бави или манипулише, али: није тачно да су само те двије земље расписале референдум о приступању НАТО савезу. Референдум је расписала и Словачка, и то не у завршној фази процеса, већ много раније, чак седам година прије пуноправног уласка у НАТО савез. Иако се референдум показао као неуспјешан – због унутрашњих турбулентних политичких дешавања у Словачкој и бојкота опозиције – он је формално одржан. (Узгред: референдум је расписала и Шпанија, али о изласку из НАТО савеза, 1986. године)„, наводи се у сапштењу Милачића.
И не само то, додаје Милачић, Словачка је референдум расписала, дакле могуће је, чак и прије него што је добила позивницу за НАТО. „Редослед је био овај: маја 1997. године одржан је референдум на којем се, између осталога (грађани су питани и да ли желе изградњу страних војних база у својој земљи; Црна Гора и о том веома важном питању треба да буде консултована на референдуму!) одлучивало о чланству у НАТО; након неколико година, новембра 2002. године, Словачка добија званичну позивницу за НАТО; двије године касније, 2004. године, Словачка улази у НАТО“.
Миилачић истиче да није тачно ни то што тврди Гарчевић, да референдум није могуће расписати прије ратификације преговора.
„То је, уз све остало, неопјевана демонстрација сервилности и дух инфериорности, у изведби Гарчевића и његових надређених. Јер: ко може некој истински сувереној држави (Црна Гора Мила Ђукановића то није) забранити да одлучује о било ком питању, било када. Свака суверена земља има пуно право да одлучује о својој судбини, без обзира да ли је неко, па и НАТО, нешто пита или не“, закључује Милачић.
Зима изгледа Бескрајна, чопор умире од глади, вођа чопора, најстарији од свих ишао је напријед и тјешио младе вукове. Стављајући им до знања да се приближава прољеће. Али у једном тренутку један млади Вук (Вучић и Мило) одлучи да стане и рекао је да му је доста зиме и глади и да иде ДА ЖИВИ ЗАЈЕДНО са људима (ЕУ, САД и НАТО) зато што су му важни да би остао ЖИВ (све се плаћа). Млади Вук је дозволио да буде ухваћен, и током времена је заборавио да је некад био Вук. Једног дана послије много година док је био у лову са својим господаром, отрчао је да донесе плијен али је схватио да је плијен био стари вођа чопора (Србија и Црна Гора). Заћутао је у срамоти, али Стари вук му је рекао .. „Умирем срећан јер сам проживио свој живот као вук“, „Ти, међутим, не припадаш ни свијету вукова ни свијету људи“. Глад долази и одлази, али достојанство, Једном кад се изгуби, више се никад не враћа.