Мијалковски: Лицемерна америчка забринутост због руског утицаја на Балкану
1 min read
Пише: Милан Мијалковски
Лицемеран однос и двоструки аршини Сједињених Америчких Држава и њиховог поузданог вазала Европске уније су узрок и генератор кризе на Балкану претходне три деценије. Њихово усклађено субверзивно подривање мира и стабилности на Балкану је појачано претходних неколико месеци, првенствено кроз толерисање агресивне најаве пројекта „велика Албанија“, чији је кључни актер једна чланица НАТО-а (Албанија).
Међутим, очевидно је да су, да би прикрили своју аморалност и подмуклост према Балкану, а посебно своју немоћ да империјално креирају балканску безбедносну архитектуру, лансирали измишљотине о руској опасности по безбедност Балкана, која им се привиђа кроз руско субверзивно деловање, малигни утицај, шпијунски центар у Нишу и слично. Очекивано, САД су се поново лицемерно легитимисале у смислу какав је Јован Ћирић констатовао у својој књизи „НАТО агресија на Југославију“, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 1999, стр. 39.: „У тези о руској опасности и милитантности скрива се, изгледа, грижа сопствене савести, тако да извртање истине о другима (у овом случају Русима) представља класичан пример пројекције сопствене слике на друге“.
Врхунац њихове подлости у вези са наводном руском опасношћу регистрована је почетком јуна (2017) од стране америчке амбасаде у Србији, а оснажена средином јуна, „препоруком“ високог функционера америчког Стејт департмента Брајан Хојт Јиа да Балкан треба заштитити од „малигног руског утицаја“. Подударна хорска „забринутост“ да земље „Западног Балкана“случајно не скрену са „европског (бриселског) пута“ је испољена и од многих других западних „балканолога“.
О чему је реч? Реч је о покренутом решавању статуса Руско-српског центра за ванредне ситуације у Нишу између Русије и Србије и агресивном противљењу Американаца с тим у вези. На питање београдског дневника „Политика“ с којим аргументима Вашингтон инсистира да Београд не потписује споразум с Москвом, у америчкој амбасади су одговорили „како верују да све земље овог региона треба да буду опрезне и покушају да разумеју шта Русија покушава да уради. Русија активно покушава да спречи земље да спроводе своје националне стратегије, посебно у односу на интеграцију с европским или евроатланским институцијама“ (Церовина Јелена, „Политика“, Београд, 5. јун 2017, стр. 6.). Брајан Хојт Ји је оцењујући ситуацију у Југоисточној Европи најпре објаснио да је од виталног значаја за САД да Србија иде ка ЕУ, иако има културолошке и историјске везе са Русијом и потом упутио типичну провокативну поруку: „Брине ме такозвани хуманитарни центар, не због онога што је сада, него због онога што би могао да постане. Поготово ако Србија испуни оно што је Русија тражила: специјални статус и имунитет за своје особље. Не верујемо да Русија има добре намере да помогне Балкану да иде ка ЕУ. Центар у Нишу је близу границе са Косовом, где САД имају око 600 војника и 4.000 припадника НАТО мировних снага. Важно је, и то уверење делимо са Владом Србије, да Србија има потпуну контролу над својом територијом и свега што је на њој. Ако дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће конролу над делом своје територије…“ (НН, Хојт Ји: САД брину због руског центра у Нишу, „Политика“, Београд, 16. јун 2017, стр. 6).
Упоређењем агресорског ангажовања САД на Балкану у послехладноратовском периоду и актуелних сугестивно-ултимативних порука, пре свега, упућених Србији, лако је уочити малигну нервозу Вашингтона и Брисела због спорог освајања Балкана, коју покушавају да излече погрешним лековима. Наиме, у недавној прошлости, они су своју опседнутост за брзо освајање Балкана, поред осталог, показали и употребом силе, наравно грубим кршењем Повеље ОУН и међународног права. Последице тога су катаклизмичне а својеврсна полу-решења (нпр. протеривање Срба из Хрватске, успостављање нефункционалне БиХ, лажна држава „Косово“…), несумњиво заснована на процени да ће тадашњи њихов униполарни светски поредак вечно трајати и да ће српски народ прихватити наметнута решења, супротна сопственим националним интересима. Актуелне „сугестије“ Вашингтона одражавају његову опседнутост за поновно освајање Балкана, наравно у мултиполарном свету. Међутим, довољан је само обичан преглед (не анализа) поменутих упућених порука, па закључити да одишу тенденциозношћу и далеко су од реалности. Њихова суштина првенствено се своди на омаловажавање патриотизма и способности врховног менаџмента Србије да самостално процењује, оцењује и остварује националне циљеве и интересе и на неосновано регистровање „малигног руског утицаја“ као препреку њиховом походу за поновно освајање Балкана.
С тим у вези, карактеристична (провидна) провокација представља Хојт Јиова оцена да се Центар у Нишу налази „близу границе са Косовом“ и „ако Србија дозволи Русији да оформи центар за шпијунажу, изгубиће контролу над делом своје територије“. Евидентно је да дотични амерички „специјалац“ за Балкан не уважава Устав Србије, јер, у том случају би знао да између административних целина у Србији постоји административна линија, а не граница, коју упорно покушава да направи Вашингтон и његови сателити, награђивањем тероризма албанских сепаратиста лажном државом „Косово“. Посебно је неозбиљна Хојт Јиова суманута тврдња о перспективном руском „шпијунском“ центру у Нишу који би угрожавао америчку базу Бондстил код Урошевца на Косову и Метохији и да би Србија изгубила контролу над делом своје територије. Уколико стварно мисли оно што је изјавио, он и амерички спољнополитички менаџмент чији је припадник, очигледно имају веома скромно знање из области шпијунаже. Без намере да констатовано поткрепимо чињеницом о томе да ни после пола године Вашингтон не може установити обим и карактер „руског утицаја“ на резултат америчких председничких избора, сматрамо да је важно истаћи следеће: бивши амерички председник (Обама) је пред Вест поинт академијом (2014) рекао: „Ја верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића“. Не сумњамо да је при томе имао у виду „америчку изузетност са 662 војне базе у 153 земље света“(Социолог са Харварда Данило Мандић, Изузетни и још изузетнији, „Политика“, Београд, 12. Фебруар 2015, стр. 11.). Имајући на уму да војна база Бондстил представља само једну од 662, упутно је запитати се, с једне стране, да ли је Вашингтон превентивно онемогућио успостављање шпијунских центара неке(-их) земље(-аља) у близини својих војних база како сада инсинуира на рачун Русије и Србије, и са друге стране, ако задејствовањем иностраног шпијунског центра на територији неке земље дотична земља губи контролу над делом своје територије, шта рећи о изгубљеној контроли сопствене суверености успостављеном неком страном војном базом, посебно могућношћу да је реч и о шпијунској бази.
