Михаило Пупин добро твори

Пише: Илија Петровић

Уводних тридесетак редова овога текста исти су као и у двама претходним о Пупину – о србским добровољцима 1912-1918. године и о његовим “повеликоратним заслугама” -, што читаоца не би смело навести на помисао да се ради о истој причи са друкчијим насловима.

Пошто прочита понешто од онога што се о Пупину пише по новинама или сајтовима, или чује у телевизионарским ћаскањима, потписник ових редака увек се запита колико писци или причаоци свега тога уопште знају о њему – ако већ не знају ни да му је име Михаило. Највећем броју таквих “аутора” може као оправдање послужити то што само прежвакавају оно што су некада и негде, узгредно и на брзака “позајмили” од оних који “знају”, али се то никако не може односити и на госпођу Александру Нинковић Ташић, даму сјајног причалачког умећа, на сајту “Стање ствари” представљену као “предсједница Образовно-истраживачког друштва ‘Михајло Пупин’, сакупљач најобимније материјалне грађе (еј, бре, преко 15.000 ‘докумената’ – ИП) о овом великом науч-нику, иноватору, мислиоцу и највећем српском филантропу у Новом вијеку”.

Михаило, госпођо Александра, Михаило – није он Михајло!

А кад она тако – иако јој је пре пет-шест година, у Новом Саду, указано на то, а наредног дана послат јој и “материјалнограђевни” доказ у виду преснимљеног записа сачуваног у протоколу крштених идворскога Благовештенског храма – онда и они који је неопрезно опонашају.

Било како било, о Михаилу Пупину пише се и говори свашта, у србској јавности о њему се још увек, упорно, протурају “култне” тезе налик оној коју смо слушали четрдесетак брозовских година: да није Михаила Пупина било – не би ни нас било, али ће у овом текстићу бити речи само о њему као о “највећем српском филантропу у Новом вијеку”, човекољупцу, такорећи.

Новац, не људи

Тек као мало подсећање, овде ће бити поновљено да је Пупин на самом почетку Балканског рата поручио србским усељеницима у Сједињене Државе да их “слава зове” и да је пред њима “света дужност” да “сваки уплаћује по један долар месечно за Црвени Крст у Београду и Цетињу… Новац нека се шаље на мене са именима приложника и ја ћу бити одговоран за све. Сваки цент ће отићи тамо где је намењен и то половина у Београд, а половина на Цетиње. Браћо, мала је то жртва, коју вам ја предлажем, а помоћ ће бити велика. Покажите да сте челик Срби, па ће вам се име прославити, јер ћете приложити у славу српске светиње, у славу борбе за српску част и српску слободу”.

Наопак какав је, србски свет у Америци схватио је да Пупин сву пажњу посвећује купљењу новчане помоћи за Србију и Црну Гору, док о купљењу добровољаца и њиховој људској жељи да “за своје отачество телом умеду умирати, али делом и именом никад”, и не размишља премного, због чега су се многи од њега одвојили, а део њих, због сумњи у његов “материјализам”, постао му је отворен непријатељ.

Према писању Американског Србобрана (гласила Савеза “Србобран” из Питсбурга, организације ненаклоњене Пупину и његовом деловању) у календару за 1919. годину, “почетком великог рата г. Пупинова Одбрана се готово није ни видела ни чула… била је монополисана за личну рекламу… За цело време Србијине борбе до повлачења кроз Албанију конзул и његова Одбрана нису послали ни једног добровољца… Проглас који је г. Пупин дао на јавност ради великог добровољачког покрета, био је у главном да Србији не треба војника већ новаца. У прогласу је намерно или не, споредна је ствар, стајало да српска војска иде боса и гола… Централни (г. Пупинов) одбор је продужио свој рад… чисто новчани. Нигде и никад није одржан збор организаторски и агитациони. Нико није радио у народу, већ народ сам. Све се слало на г. Пупина а овај је слао и неслао у Србију све под својим именом (истакао ИП). Опозиција г. Пупина слала је директно у Београд и на Цетиње своје прилоге и дизала добровољце”.

Пупинова околина није се много оптерећивала србским неприликама на ратишту и питањем да ли је Србији потреба помоћ у људству “јер одласком добровољаца слаби се савез, смањује капитал и онемогућава исплата посмртнина, помоћ пострадалим раденицима и плата чиновницима, који су неспособни за ма какав рад и други посао… и због тога им је у рачуну да нашег народа остане што више у Америци, на чији би они рачун живели не запињући”.

Добро, може неко помислити да у “ратним” приликама баш и није лако држати зборове “организаторске и агитационе”, али ни у мирнијим временима није све ишло као по лоју.

О деловању Михаила Пупина на самом крају Великог рата, посебно о његовом односу према несрећној србској сирочади, писани траг оставила је госпођица Јелена Лозанић (1885-1972), представница Српског Црвеног крста у Сједињеним Државама, која се нешто касније удала за српског добротвора Џона Вајпла Фротингама (1878-1935):

“6. новембар (1918). Наш Одбор је у току свога рада скупио велику суму за Србију… Са нашим Одбором сада има неке тешкоће. Неки чланови желе да се новац који имамо у банци пошаље Србији као помоћ. Ја мислим да за тај новац треба послати храну, лекове, одело, болнички материјал. Сад је нашем свету потребна помоћ у стварима а не новац…. Треба послати што пре разноврсни материјал. И то одмах… Срећом, у овој мојој идеји имам подршку професора Пупина (курзив ИП). И он сматра да то треба што пре послати, јер уколико храна и одећа пре стигну, утолико ће помоћ бити двострука…

8. новембар. Сви су чланови Одбора били на окупу. Дискутовало се врло живо сат и по о нашем будућем раду у Србији… Тон говора им је био непријатан, пун негодовања, више но саме речи. Била сам више но изненађена. И Пупин је, сад, одједном, променио своје мишљење. Он предлаже да се не помажу деца (курзив ИП), већ да се новац употреби на подизање једне пољопривредне школе. Ова ме је идеја просто згранула. Била сам чврсто решена да се борим до краја, да се новац употреби за оснивање дома за незбринуту децу…
9. новембар. …Најзад смо имали седницу. На њој је решено да Одбор пошаље једну мисију са свима потребним стварима за отварање дечјег дома (који је подигнут у Чачку – ИП)… Тако је, ипак најбоље и најкорисније за нашу земљу. Спасавајте децу, будућност земље и њену снагу”.

Ако је почетком новембра 1918. сматрао да прикупљену новчану помоћ о којој говори госпођица Лозанић треба искористити за отварање пољопривредне школе а “не трошити” је на отварање дечјег дома, односно за набавку хране, лекова, одела, болничког материјала и других “ситница” потребних ратној сирочади, непуну годину касније Пупин се, опседнут и разлозима сопствене сујете, супротставио замисли Карнегијеве задужбине да се у Београду створе услови за градњу и отварање Универзитетске библиотеке.

Како то видимо у тексту (Tmx:1.2011.1.1-University of Belgarde,hlt.rgf.bg.ac.rs:8005/print.tmx.xqy?pcretionid=1.2011.1.1&qLng=еn), аутора Надин Акунд с Универзитета Колумбија, делатност Карнегијеве задужбине после Великог рата (1919-1926) била је, добрим делом, усмерена на Београд благодарећи њеној одлуци да се тамо гради “потпуно нова библиотека”. А пре но је донесена таква одлука, у Задужбини су разматране и две српске иницијативе, независне једна од друге. Прву је, октобра 1919, формулисао Михаило Пупин предлажући да се доврши градња Србске краљевске академије (започета 1914), док је другу, усмерену на градњу Универзитетске библиотеке у Београду, заступао Славко Грујић (1871-1937), тада српски посланик у Сједињеним Државама. Грујић је тврдио да би, у послератним условима, када се у Србији већ осећала велика потреба за књигом, Универзитетска библиотека послужила много ефикасније и сврсисходније од Академије. (У том погледу, он је био врло близак логици Карнегијеве задужбине која је, у бризи за непосредне послератне интересе цивилног становништва, тежила јачању улоге јавног мњења и образовања). Насупрот таквој практичној тежњи, Пупин је инсистирао на чињеници да су Универзитет у Београду и будућа Универзитетска библиотека државне институције и да такве треба да остану, те да Академија (наука), као полузависна институција, са много више заједничког са приватном институцијом каква је била Карнегијева задужбина, има “прече право” да јој започета зграда буде довршена.

Макар колико се Пупин трудио да укаже на “приватност” Карнегијеве задужбине, ваља рећи да је та Задужбина коју је 1910. године основао успешни индустријалац Ендрју Карнеги (1835-1919), пореклом Шкот (Келт, Србин од старине), за циљ имала да промовише идеју међународног разумевања и сарадње, да проучава узроке ратних сукоба и њиховог утицаја на цивилно становништво, те да подржи успостављање међународног права. Овај убеђени филантроп, који је добар део свога богатства употребио за изградњу приближно 1.700 библиотека по Сједињеним Државама и преко 2.500 библиотека по земљама енглеског говорног подручја, дубоко је веровао “у моћ образовања и јавних библиотека, као и њихове улоге у стварању јавног мишљења у демократским друштвима”. Карнеги је “у образовању и писмености видео бедем против дивљаштва, а био је убеђен и да су знање и читање кључни елементи за успостављање бољих животних услова људима”.

Све то имајући у виду, али и оно што је у својој књизи Рат у источној Европи забележио амерички новинар Џон Рид (1887-1920) при уласку у разорени Београд (“Свуда су били видљиви трагови артиљеријске паљбе… граната је разнела кров војне школе… Универзитет у Београду био је гомила рушевина (јер је) за Аустријанце он био посебна мета”), Николас Батлер (1862-1947), директор за односе и образовање у Карнегијевој задужбини, записао је да се чини “сасвим природна изградња библиотеке у Београду, престоници Србије, два пута освајано током Великог рата, као поклон Карнегијеве задужбине за сећање на херојску одбрану српског народа”. Он је, са тим у вези, изрекао и мишљење да Пупинов предлог да се доврши градња Академије наука не укључује у себе потребу да се обави целокупна реконструкција зграде већ да се мисли “само на учешће у подизању зграде која би могла да послужи и у друге образовне сврхе”.

Ово последње одлучујуће је утицало да се 29. фебруара 1920. године донесе коначна одлука о грађењу нове Универзитетске библиотеке у Београду, у којој ће наћи примену и једно од кључних Карнегијевих правила: да се у будућој згради обезбеди простор за јавну читаоницу за публику.

Своје незадовољство том одлуком, Пупин је изразио и заједљивом примедбом да су српски званичници “размишљали на начин да је Карнегијева задужбина инструмент владе Сједињених Држава” – а све то није сметало “договору” београдских власти да се испред Универзитетске библиотеке постави споменик Михаилу Пупину, наводном заслужнику за њено постојање.

Но, и тако нешто мора се у Земљи Србији сматрати разумљивим јер је, са гледишта Пупинових биографа, “Михаило Пупин је у себи ускладио два животна циља – ‘амерички сан’ о успеху и богатству и ‘национални идеал’ о слободи”. И, даље, Пупин је “међу нашим исељеништвом у Америци радио на усаглашавању националних и демократских идеала, те је, стога, он “крупна историјска личност којој (Срби) трајно дугују… за крупан допринос у остварењу својих виталних националних циљева”.

Истина је, заправо, да је Пупин готово цео свој “политички” живот у Америци провео у сукобима са својим сународницима, да би тек 7. априла 1921. године, Српско коло, лист намењен српском сељаштву, на 4. страни, под насловом “Једна радосна новост”, објавило да је свему томе дошао крај:

“Давно очекивана жеља Срба у Америци остварена је. Сјединили се савези ‘Србобран’ и ‘Слога’… Овај чин америчких Срба за похвалу је са две стране. Прво, сјединила се браћа, која су нахушкањем себичне господе, чак постајали и међусобни непријатељи. Тако је нестало и тога непријатељства, која су нам свуда сметала. Осим овог великог успеха, постигнут је овим сједињењем и други велики успех америчких Срба, надничара.

Амерички Срби, надничари, ослободили су се једног опасног трговца са радничким жуљевима, ослободили су се проф. Михајла Пупина, који нас је тровао најгорим отровом пуних једанаест мјесеци (треба да стоји: година – ИП). Тај опасни отров био је завађање два рођена брата, два мукотрпна јадника, два неука бивша сељака, сада фабричког изнемоглог надничара. Јест, пуних једанаест година, за своје личне интересе, Михајло Пупин је уживао ако се два рођена брата заваде и покрве.

И што је најстрашније, ми смо се тешко ослободили овога професора, трговца са радничким жуљевима. Знао се он највештије нама улагивати. Имао је своје људе међу нама, који су га увек славили и величали. Имао је своја два листа овде, а један у Банату (Банатски гласник – ИП).

Но последња конвенција савеза Слоге разголити га потпуно. Тамо је притеран био до зида и даље није могао. Тамо је свима нама пљунуо у лице, зацерио се и рекао, да он неће уједињене Србе у Америци, јер ће се тиме открити његова недела, његова гнусна трговина са радничким жуљевима.

Савез Слогу је толико задужио да би морао пропасти. Савез Слога је оправљао, плаћао кирију, удешавао тако звани Српски Дом у Њујорку, а кад се погледало у грунтовници тамо се пронашло, да то није Српски Дом, него властита кућа Михајла Пупина. На ту Пупинову кућу ‘Слога’ је потрошила преко 30 хиљада долара и још у њој плаћала кирију.

Савез Слога је купио штампарију за 8 хиљада долара за свој посао. Али, пронашао је Пупин, да се не исплати држати ту штампарију, јер је он Пупин на друго име почео своју штампарију, у коју је однешено све боље што се могло из Слогине штампарије.

Тако је под управом М. Пупина савез Слога остао без штампарије, морао је штампарске послове огромном сумом плаћати Пупиновој штампарији. Само за 4 последње године био је рачун близу 50 хиљада долара. И још је морао савез Слога да плаћа кирију за просторије, где су били смештени упропашћени остаци њене штампарије.

Силни чланови савеза Слога беху овде без породица. Породице су им ту у Европи. За време рата, тај новац, тих наследника у Европи, био је смештен у зајмове и у готовом новцу у банкама. Сума тих наследника близу је 400 хиљада долара.

Да би тај новац М. Пупин могао преко себе изаслати у Европу, отворио је он неку банку. И пре конвенције већ је слао новац наследницима. Али, не у доларима, него у динарима. А како нико није знао каква је вредност новца, Пупин и његова црна камарила спремили су се у велико, да ће њима пасти у део, да тај новац сав испошаљу у Европу. Рачуна се да би, према њиховом проценту, који они узимају у банци, Пупин зарадио неких 100 хиљада долара. Али свесни делегати Савеза то одма обуставише.

…Тешко нам је било свладати овога трговца-професора, јер смо сви држали, да он није у тој трговини главни. Али, кад дохватисмо и проучисмо ону лепу народну: с главе риба смрди, видесмо, да је само Пупин једини остао да смета нашем напретку и бољитку, јер је трговац са радничким жуљевима и противан сваком сложном раду Срба.

Но данас је он побеђен. И то потпуно… Сједињени наши савези запечатише политичку раку Мише Пупина, из које се више никада дићи неће”.

У овој вести помиње се и нека банка, а то је, ван сваке сумње, Српско-американска банка чији је директор (негде га зову: гувернер) био Павле Хаџи Павловић. Он, као најближи Пупинов сарадник, Пупинов секретар, морао је спадати у групу оних “неколико” који су се, према ономе што је 1. октобра 1918. године Срдан Гајић писао српском Министарству спољних послова, борили “само за опстанак… да би себи осигурали што лакши живот” .

Извесну потврду таквом размишљању налазимо и у приповести о згради Етнографског музеја у Београду, грађеној за Берзу (глассрбије.орг/привреда/зграда-етнографског-музеја), за коју се каже да ју је пројектовао “чувени београдски архитекта Александар Ђорђевић, који је важио за миљеника престоничке елите… Некада је његов хонорар (био) и до трећине трошкова градње кућа, али богаташи нису штедели пара. Председник српске владе Милан Стојадиновић наручио је кућу код њега, као и најбогатије српске породице Илић, Теокаревић, затим директор Српско-америчке банке Павле Хаџи Павловић… и други. Куће су грађене на простору Дедиња, Сењака и Топчидера у новом стилу и лукс градњи, скривене у шуми чаробних брегова Београда”.

Кончина

Михаило Пупин умро је у Њујорку 12. марта 1935. године. Сахрањен је на гробљу Вудлон, у њујоршкој градској области Бронкс.

На гробној плочи, као година рођења уклесана је 1858, година коју је он сам “лажирао” у време, највероватније, кад се уписивао у гимназију.

Ако је година рођења лажна… што да и многе приче о Михаилу Пупину не буду лажне.

Прочитајте ЈОШ:

Бокељски појмовник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: