Ми знамо ко смо: Помозимо нашем свештенству да очува недјељивост, саборност и канонско јединство СПЦ

Без обзира на ситнополитичке интересе, депласиране, исконструисане и (вјероватно) наручене текстове различитих политичких и медијских адреса; чаршијско неразумијевање црквеног права, канонског устројства и надлежности Светог Архијерејског Синода; активности и дјелокруг различитих интересних групација које се служе тренутком, унутарцрквеним административним питањима, како би подстицали на раздор, неслогу, суревњивост, омразе и разједињеност унутар пастве, иницијатива Срба у Црној Гори, „Ми знамо ко смо”, позива све своје пратиоце да присебношћу, стрпљењем и разборитошћу помогнемо нашем Свештенству које се труди да очува недјељивост, саборност и канонско јединство Свете Српске Православне Цркве. Ово је битно у данима који протичу и, посебно, у данима који тек предстоје.

Неспорно је да је Српска Православна Црква, чије се вишевјековно искуство, организација и канонско јединство нашло на подмуклом удару, дала кључни допринос блиставој прошлогодишњој побједи над недемократским и богоборачким режимом. Тако су дешавања из претходног периода кристално јасно указала да управо оно што је разним ненавидницима наше Цркве и народа највећа сметња, истовремено и оно што непрестано, и непоколебљиво, морамо бранити: канонско јединство наше Српске Православне Цркве, и посљедично, гарантовану јој аутономију у одлучивању и самоорганизовању. Уређивање нити једног аспекта црквеног живота, широм канонског простора СПЦ, не може се отргнути и бити посматрано ван, или чак противно овим двијема темељним црквеноправним претпоставкама.

Штавише, поучени вишевјековним искуством трајања нашег народа и његове најдуговјечније и, потврђено, најпоузданије институције, одлуке својих надлежних архијереја и Његове Светости Патријарха Порфирија примамо са искреним поуздањем у њихово богонадахнуто расуђивање, знајући да се кроз личност Предстојатеља наше помјесне Цркве изражава и пројављује управо она светиња коју смо на литијама бранили — канонско јединство наше Цркве, а тиме и кроз њега и јединство са читавим васељенским Православљем. Одступање, узроковано ускогрудошћу видика, сујетом или неповјерењем, од овог пута значило би несумњиво и одсијецање са оног литијског коријена око кога смо се сви једнодушно окупили и који је донио обилне плодове у пројављеној народној слози и повјерењу у дух, етос и њима прожете одлуке Цркве.

Пропагандистичким ударима, константним политичким насртајима, медијским притисцима, протестима кривовјерника и осталим потешкоћама са којима се сусреће наша Света Црква, не треба додавати наше личне сујете, заједљивости и каприце из којих могу да се изроде већи и погубнији проблеми од већ постојећих. Свако ко, у тренутним околностима, говори о „Амфилохијевим људима” и „Патријарховим људима”, о супремацији једних у односу на друге, о посебности неких митрополија наспрам осталих, свјесно или несвјесно, ради на разједињавању, ширењу раздора и разбијању канонског устројства Свете Саборне и Апостолске Цркве. Те, сходно томе, на овом мјесту, иако можда без мандата да о томе говоримо (добро сте примијетили ви који сте се, унапријед, припремили да се тога досјетите) желимо да позовемо још једном наше пратиоце прије него што напишу гњевни статус, подвикну у кафани, упуте грубу ријеч, из револта и без промишљања се огријеше о Цркву и Његову Светост Патријарха нашега, да се присјете, ако не Ђедовог завјета, оно посланица које кажу: „Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. 12. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. 13. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте?”