Ми знамо ко смо: Подршка иницијативи да вјеронаука буде изборни предмет у ЦГ!

Већ седмицама, од стране цивилиног сектора и дијела медија – као одговор на народну иницијативу да Вјеронаука добије статус факултативног предмета у основним и средњим школама – трају покушаји да се перфидном замјеном теза манипулише перцепцијом грађана.

Овакви иступи, не само да су несумњиви показатељ заосталих тековина превазиђеног тоталитарног устројства, већ одражавају још једну од фундаменталних противрјечности у односу на питање европских интеграција које управо ови друштвени фактори узимају за политички, културни и цивилизацијски императив.

Са једне стране, наиме, ови су центри самозвани носиоци очекивања да се Црна Гора правно, политички, економски и културно интегрише у ЕУ, док са друге стране, агресивном и депласираном кампањом, одбијају тако темељан предмет као што је вјерска настава – који, у основним и средњим школама, постоји не само у Грчкој или у Пољској, већ и у Њемачкој, Аустрији, Италији итд. Штавише, управо је крајем 2024. године орг. ЦОМЕЦЕ (Комисија бискупских конференција Европске уније) презентовала документ о вјерској настави у европским школама, у коме, између осталог, стоји: „Вјерско образовање помаже ученицима да разумију историјске и културне димензије европске прошлости али и данашњице. Чиме се продубљује разумијевање европског насљеђа које је директно повезано са хришћанством.” Дакле, неумољива је чињеница да је у већини држава ЕУ „вјерско образовање” предмет у школама, стога приступ црногорског законодавца не представља европску праксу, већ изузетак од ње.

У Црној Гори се, међутим, под плаштом бриге за основне слободе или под кринком борбе против могућих злоупотреба, погрешно презентује концепт Вјеронауке као што се погрешно тумачи и појам секуларности. Наша земља, очито, не посједује западноевропску политичку традицију гледе односа са вјерским заједницама, нити, изгледа, жели да је развије. Овдашњи политичари у појам секуларизма често учитавају оно што је заправо милитантни атеизам, сасвим стран искуству западних европских демократија. Чак и ако узмемо и „најсторжи” модел секуларизма који познаје Европа – француски модел тзв. „лаицитета”, примјетићемо да је он толерантнији према вјерској настави од приступа који његују политичари у Црној Гори. Он, на примјер, дозвољава и стално запослење духовника у лицејима, како би се старали о духовним потребама ученика, па и један слободан дан у седмици, поред недјеље, за остварење вјерских потреба ученика. Поред тога, француско законодавство дозвољава и класичну, конфесионалну вјерску наставу у државним школама у одређеним регионима, итд.