Ми знамо ко смо: Честитамо дан српског уједињења

Иницијатива младих Срба из Црне Горе, „Ми знамо ко смо”, својим пратиоцима честита овај важан датум: на данашњи дан, 1918. године, Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори прогласила је присаједињење Црне Горе Краљевини Србији. Тиме је заокружен вишевјековни сан о уједињењу једног истог, истоименог и истојезичног народа у заједничку државу. Са пуним легитимитетом парламентарне демократије, сходно већинској вољи народа и његовом личном самоопредељењу, правном процедуром којом су се, у оно вријеме, уједињавале и друге европске земље, створена је нова држава и тиме је остварена народна жеља о братском јединству.

Мањи број грађана Црне Горе је био против одлука Подгоричке скупштине, о њима је, присталица свесрпског уједињења и херој своје династије, принц Михаило Петровић Његош у својим меморима писао овако: „Они што су жалили за Црном Гором као засебном државом, нису увиђали једну основну ствар: да Црна Гора није могла постојати као самостална држава од тренутка кад су се створили услови за једну велику националну државу народа исте крви и језика.” (в. „Из мојих мемоара”, стр. 33—34), а прије тога — „Доцније, кад сам темељно проучио историју Јужних Словена, разумео сам у којој мери је било праведно, и неопозиво, то уклапање Црне Горе у једну ширу отаџбину, након векова растављености, с осталим Србима (…) Црна Гора — која се била одржала кроз историју као острвце независности и слободе, док су се остала браћа налазила у склопу Аустрије или Турске — није имала разлога да постоји као целина за себе кад су се браћа ослободила туђинског господарства” (Ibid. 33).

Данас се често бацају у блато вјековне народне тежње и идеали, оспорава се легитимитет Подгоричке скупштине и њеним, и присталицама и противницима, придодају особености каквих напросто није било. У сваком случају, чак и ако уједињење није спроведено најсрећније (а за оно вријеме јесте) ипак је имало виши степен легитимитета од референдумске лакрдије 2006. године и, исто тако, било је несумњиво истинитији и правичнији одраз већинске народне воље (која ће се у будућности толико пута флагрантно газити).

О легитимитету Подгоричке скупштине академик Милорад Екмечић је писао овако: „Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим тијелима која су 1918. и наредне године обарале старе монархије и стварала нове државе са парламентарном демократијом, основане на општеприхваћеном принципу самоопредељења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Њемачкој, чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и цијелог ланца држава које су на овом принципу створене тада.“