In memoriam: Rano nam uzimaš voljene, Gospode

Ode naša Nadežda. Naša Ikona… naša molitva ikonica.

Ode mučenica.

Ode naš Heroj – naša Srpska ruža.

Naš uplakani Kosovski Božur.

Jednako je voljela sve ljude.

Sve je mučilo, što je mučilo ljudski rod.

Istina, najdublje je ljubila, svoj Srpski rod.

Njegovo herojsko srce i moral.

Nikad nije spavala. Nikad trepnula. Samo je sanjala…

Borila se, branila je Istinu svoga Naroda, koliko je mogla,

i više nego je mogla.

I kad je planulo mir-primirje na našu štetu,

pala je u tešku, i sve težu bolest, kojoj

evo nema lijeka.

Mučila se u svojim mislima i fikcijama – topila se.

Njegovale su je njene kćerke Milena i Mina, i njen anđeo unuka Nađa…

Ali, sklopila je oči, da se, možda, više i ne probudi.

Nada, Nadežda – i kad se nijesmo slagali,

bili smo bliski.

Uvijek je bila najbolja među nama – i kao

Čovjek i kao Čovjek-Heroj. Disala je Duhom

i Moralom, njenih predaka, slavnih

moračkih Lazarevića.

Rano nam uzimaš one koje volimo, Gospode.

Pretežak je ovo gubitak. U velikoj smo žalosti.

U velikoj sam žalosti – s kime ću sad,

da se svađam i mirim. S kime da se junačim

pred ovolikim nepravdama koje pljušte po

nama…

I pobjede i poraze smo dijelili, osobito poraze

u ovom ovakvom svijetu. U ovoj, ovakvoj

Crnoj Gori…

Do viđenja, Nadežda. Ikono Srpska.

Slava ti. Volimo te…

Ranko Jovović