Они који се разумеју у уметност, због досадног и траљавог почетка у ком се стилски мешају бабе и жабе, и због имбецилног краја, вероватно ће о филму Топ је био врео да имају лошу слику. С правом. Мање уметнички, а више емотивно осетљиву публику вероватно ће да дирне потресна прича. Емотивно неосетљиви ће да цркну од досаде јер је редитељ, убеђен како трагедија и смех не иду заједно, већину црног хумора који постоји у роману из екранизације избацио. Они којих се роман и сарајевска трагедија тичу, биће огорчени што је у филму „политички коректно“ избачена већина детаља који указују на одговорност бошњачке стране у босанском рату. Београдски поклоници култа Мушана Топаловића Цаце ће, баш као и њихове сарајевске „колеге“, и поред свих ових ,,корекција“, укључујући и поменуто силовање краја приче и поенте романа, налазити како је филм, ипак, ,,великосрпски“, што ће редитеља додатно учврстити у дирљивом уверењу да је ,,у плексус“ ударио ,,лажне патриоте“, а не браћу Лимијер… Укратко, кол’ко људи, тол’ко ћуди…У петак, 28. фебруара филмом Топ је био врео, у режији Слободана Скерлића (редитељ филма До коске, 1997, и дела ТВ серије Отворена врата, 1995, 2012) снимљеном по истоименом роману Владимира Кецмановића, отвара се овогодишњи Фест.
Пре неколико дана Лагуна је објавила ново издање овог романа најављујући да причом о једанаестогодишњем дечаку српске националности коме током гранатирања Сарајева погину родитељи после чега он занеми, а бригу о њему преузима комшиница Тиџа муслиманске националности, Кецмановићев роман „нуди другачију перспективу, деперсонализовану слику рата и живота у Сарајеву под опсадом“. Кад је први пут објављен, 2008. године, Топ је био врео је добио награду ,,Меша Селимовић“ и био је у најужем избору за Нинову награду. Критичари су о њему говорили или у суперлативима, или су га, са друге стране, сматрали националистичким штивом. Осим романа Топ је био врео, Владимир Кецмановић (1972, Сарајево) је аутор романа Последња шанса, Садржај шупљине, Феликс, Сибир и збирке приповедака Зидови који се руше. Са историчарем Предрагом Марковићем написао је књигу Тито, поговор. За роман Феликс, који је био у најужем избору за Нинову награду, добио је награду „Бранко Ћопић“ Српске академије наука и уметности.
Уочи београдске премијере филма Топ је био врео избила је оштра полемика између аутора књиге и редитеља филма Слободана Скерлића. Најпре је у интервјуу „Политици“ Кецмановић устврдио да је Скерлић у филму, изменивши завршетак романа у којем дечак, главни јунак, након преживљене трауме у опкољеном Сарајеву, пуца на град, изневерио његову поенту, да би му Скерлић потом одговорио у интервјуу „Данасу„.
„ВРЕМЕ„: По вама, дакле, споран је завршетак филма у коме је редитељском интервенцијом измењен његов крај. Реагујући на ваш интервју у „Политици“ у којем нимало нежним речима критикујете редитељев поступак, Слободан Скерлић је у ,,Данасу“ изјавио: ,,Читав његов интервју у ‘Политици’ представља покушај да се умили својим крвожедним покровитељима, којима је стрепња већа од наде, те да се сачува могућности да би могао бити стављен у везу са подухватом који је антиратни. Тиме би изневерио сопствени друштвени ангажман… Жеља филма је да се стави на страну људскости, на страну гранатираног и малтретираног комшилука, да одбије да заузме позицију у етничком сукобу. А сенка је пала на злочинце, на бескрупулозне, маскиране у сопствене нације и конфесије… Ја роман, наиме, нисам прочитао као ратнохушкачки памфлет, а он би волео да тако буде прочитан.“
ВЛАДИМИР КЕЦМАНОВИЋ: Поред тога што доказује како Слободан Скерлић безнадежно не разуме смисао уметности, па школско познавање филмске технике не може да му помогне, тај интервју у ,,Данасу“ представља сјајан материјал за анализу једног малограђанског, илити, како би рекао идол његових интелектуалних ауторитета, ,,паланачког“ погледа на свет.
Пошто тренутно немам времена да се таквом анализом бавим, хајде да видимо како ствари стоје са деловима које сте цитирали. Пошто је већ почео да се бави прекоплоташким трачевима и питањима ко су ми ,,покровитељи“, Скерлић је отворио простор да приметим како су године проведене по жиријима за избор мис лепоте на њему, очигледно, оставиле неизбрисив траг, и посаветујем га да се тој пријатној, а интелектуално неоптерећујућој активности поново посвети, и то у пуном капацитету.
Што се тиче ,,антиратног подухвата“, пре коју годину сам сате потрошио на покушај да му објасним како се уметнички разликују од НВО подухвата и како не постоје ратни филмови, баш као ни ратни романи који нису антиратни, па ме жалости што ништа од онога што сам му рекао није запамтио и што и даље остаје на нивоу радних акција и часова матерњег језика у основној школи.
Уместо да се бави мојим ,,друштвеним ангажманом“, боље би било да се позабави историјом свог страначког, тачније вишестраначког деловања, уз осврт на део деведесетих који је провео као државни функционер. Лепо је што мој роман није прочитао као ,,ратнохушкачки памфлет“ јер он то и није. Није, међутим, лепо што га није разумео. А веома је ружно што сопствену неспособност да схвати идеје компликованије од оних које јавности саопштавају његове кандидаткиње посвећене борби против озонских рупа и за мир у свету, покушава да припише другоме…
Ако се сложимо да филм Топ је био врео није случајно изабран да отвори Фест, шта се тим избором поручује?
Да смо се сложили како није изабран случајно, познајући конфузну српску „културну политику“, одговор би био – немам појма зашто, ни шта тиме хоће да се поручи. Али, управо зато што ту тужну конфузију познајем – око тога не можемо да се сложимо. Дубоко сам убеђен да они који се баве „менаџментом“ српске културе немају да поруче ништа и никоме… Погледајте састав нових комисија које је именовало Министарство културе. После оноликих прича о нужним променама, тамо је опет Владислава Гордић Петковић, жена која се годинама не скида са грбаче пореских обвезника. У организацији Сајма књига, у Министарству културе, по разноразним жиријима… Само што из конзерви није почела да искаче… Испада да су они весељаци који су недавно призивали „културну револуцију“ неславно погинули само зато што ту госпођу нису позвали да им се стави на чело. Па да, као ономад Мао Цедунг, поведе револуцију против саме себе… Дакле, ако имате на уму оправдан и смислен разлог, не – тај филм је изабран случајно. Иначе, неки прозаичан одговор зашто је изабран сигурно постоји. Можда је неко ко одлучује дужан продуценту или редитељу, или тако нешто. Тако овде ствари функционишу.
Шта мислите како ће филм видети београдска публика?
Они који се разумеју у уметност, због досадног и траљавог почетка у ком се стилски мешају бабе и жабе, и због имбецилног краја, вероватно ће о том филму да имају лошу слику. С правом. Мање уметнички, а више емотивно осетљиву публику вероватно ће да дирне потресна прича. Ни једни ни други неће моћи да не буду фасцинирани глумом Аните Манчић и уверљивошћу два дечака. Емотивно неосетљиви ће да цркну од досаде јер је редитељ, посвађан са иронијом, и убеђен, биће, како трагедија и смех не иду заједно, већину црног хумора који постоји у роману из екранизације избацио. Они којих се роман и сарајевска трагедија тичу, биће огорчени што је у филму „политички коректно“ избачена већина детаља који указују на одговорност бошњачке стране у босанском рату – од српског младића који се, да не би био претворен у бошњачког глиненог голуба, крије у ормару, преко бошњачког тенка који, углавном, пуца на српске положаје, али, када се укаже потреба, окреће цев и на другу страну, па до људи који губе главу јер им је током „претреса“ стана подметнута фотографија српског ратног лидера… Београдски поклоници култа Мушана Топаловића Цаце ће, баш као и њихове сарајевске „колеге“, и поред свих ових „корекција“, укључујући и поменуто силовање краја приче и поенте романа, налазити како је филм, ипак, „великосрпски„, што ће редитеља додатно учврстити у дирљивом уверењу да је „у плексус“ ударио „лажне патриоте“, а не браћу Лимијер… Укратко, кол’ко људи, тол’ко ћуди…
Кад поменусте тај сарајевски тенк, који пуца час тамо, час овамо, због њега су вас оптуживали за фалсификовање чињеница?
Они који су рат провели у Сарајеву знају да су такви тенкови постојали. Више сведока ми је потврдило постојање бар једног, који је био скривен у тунелу поред сарајевског насеља Циглане. А ко не верује да су бошњачке снаге, када се покаже „сврсисходно“, знале да запуцају и по својима, ако му се српска сведочанства гаде, нека прочита успомене ратног команданта бошњачке армије Сефера Халиловића. Пошто је смењен због неког сукоба у бошњачком врху, на стан овог човека је испаљена граната која му је убила пола породице. Он тврди да је та граната била бошњачка. Ако неко хоће да каже како су се они који су били спремни да пуцају на свог дојучерашњег команданта суздржавали од сличних акција када су у питању били неки мање значајни људи – онда важи… Дакле, или је и бошњачки херој Халиловић „великосрпски“ лажов, или дебело лажу они који ме оптужују за фалсификат. Или, можда, хоће да кажу како на Халиловића није пуцано из тенка, него из неког другог артиљеријског оружја? Могуће је да су у праву…
Коментари које је изазвао ваш роман подржавају мишљење да се књиге више не читају због онога што у њима пише, него да би се (зло)употребиле као потпора ставу који је проглашен историјском истином.
Тако је, нажалост, у великом броју случајева. Али, чар уметности се, између осталог, састоји у томе што код оних који је заиста воле може да победи предрасуде. Није мали број људи којима се Топ допадао иако се његова прича никако не уклапала у „историјску истину“ којој су веровали. И то је један од разлога због којих бављење уметношћу никада неће изгубити смисао.
Абдулах Сидран је за ваш роман рекао да је четнички и да сте ви четнички писац.
У изворном значењу, четници су борци сврстани у мале, герилске јединице, и постоје од давнина. У новије време, четницима су се, на пример, називали неки припадници Југословенске војске у отаџбини ђенерала Драже Михаиловића, у Другом светском рату. Четницима су себе називали и неки припадници Војске Републике Српске, као и неке добровољачке формације у балканским ратовима вођеним деведесетих година прошлог века. Шта би, у том смислу, био четнички роман или четнички писац? Писац који промовише неке од тих јединица, у неком од ратова које сам поменуо? Аутор књижевне, ратне и мини верзије ТВ серије „Војна академија„, са више акције и мање секса у наговештају? Не мислим да би у тој промоцији било нешто лоше, уколико би за резултат имала квалитетну прозу, али ја се тиме, барем за сада, нисам бавио. Дакле, пошто није глуп, Сидран не мисли на то. Сидран под термином „четник“ подразумева колоквијалан, пежоративан, и нацистички израз којим сарајевска, и још неке чаршије, означавају све Србе. Или – ако не баш све – готово све. Изузетак су – и то само условно и до прве прилике – они Срби који су тренутно по вољи чуварима култа већ поменутог Мушана Топаловића Цаце, познатог по том што је – за информацију неупућенима – почетком деведесетих година двадесетог века имао обичај да Србима сабљом одсеца главе. Пошто сам Србин и немам намеру да поклоницима тог култа будем по вољи, онда, у том смислу, признајем, јесам четник. И не дај боже да је супротно… А што се тиче Сидранове доследности и тежине коју имају његове изјаве – да не препричавам весела искуства која је са њим имала продукција филма Топ је био врео, одлучна да по сваку цену успостави „регионалну сарадњу“, иако сам их пријатељски упозоравао да се ману ћорава посла – пустимо га да говори „њим самим“. У једном од интервју питају га да ли је истина да му је нуђено да буде косценариста Топа. Каже, истина је, и то је он одлучно одбио јер је у питању четничка работа. Онда га питају да ли је истина да му је нуђена и улога у том филму. Каже, јесте, али се нису договорили око хонорара!? Истина је да је и око сарадње на сценарију проблем био хонорар, и да би „високоетични“ Сидран и онај прави, четнички роман, који ја нисам написао, радо покушао да напише за одговарајућу кинту…
А оптужбе за национализам?
Нема ништа спорно у томе да неко буде националиста, зашто би то била оптужба?
Па, јесте ли?
Ако се под национализмом подразумева то што српски језик којим говорим и на ком пишем нећу да називам „бхсцг“ језиком – онда, да. Јесам националиста. А није националиста онај који је претходно одлучио да српски језик којим говори, из политичких разлога назива босанским или црногорским? Па када је лингвистичка бесмисленост тог политичког силовања почела и њему самом да смета – јер се, природно, осетио скучен у гету који је сам себи створио, дошао је на идеју да ствара хибридни назив… У ствари, није дошао он, дошли су колонизатори који су га, да би уништили једну културу, прво подстакли на ту лингвистичку лудорију, а онда се, пошто је задатак обављен, присетили да је, ипак, у питању један језик, који, међутим, не сме да има име, јер име је везано са идентитетом, а идентитет треба заменити брендовима. А брендове треба означити скраћеницама… Ако ћемо да идемо још даље – и термин српскохрватски језик је био политичка, а не лингвистичка категорија јер су Хрвати, одлучивши се за штокавску варијанту као књижевну, српски језик прихватили као свој. Међутим, тај термин је био резултат политичког договора о јужнословенском удруживању, за који не мислим да је био ни добро, ни паметно, ни праведно постигнут, али је био некакав договор. Босански, тачније бошњачки и црногорски језик нису резултат никаквог договора, осим ако под договором не подразумевамо договор једног броја Бошњака и једног броја Црногораца са самима собом. И мада мислим да су се сами са собом веома глупо договорили, на памет ми не пада да оспоравам њихово право да језик којим говоре зову како хоће. Само, исто право задржавам за себе. А то што иза мог права, за разлику од њиховог, стоји и лингвистика, у најмању руку не би смело да представља отежавајућу околност.
И то је све?
Ако се под национализмом подразумева то што српску књижевност, којој припадам, нећу да називам „србијанском“ – да. Националиста сам. Термин „србијански“ не бих прихватао зато што је бесмислен, чак и када не бих знао да су га поодавно смислили непријатељи Срба и Србије, како би један народ свели на мање од пола територије коју насељава. Тај термин су смислили они који су смислили Јасеновац. А да није смишљен из тих разлога, тог назива се, управо зато што је бесмислен, нико не би ни сетио, па и не би имало шта да се прихвата или не прихвата…
Ваши критичари кажу да се иза те културне битке коју водите крије политички, „великосрпски“ циљ?
Културне битке често представљају покриће за неке друге. Само, у овом случају, културну битку су почели они. Па би требало да се запитају шта је њихов скривени циљ. Управо ти који српску књижевност хоће да сведу на „србијанску“ су агресори. А ја се, у своје име, браним јер нећу да ме сведу ни на мање од пола духовног, ни на мање од пола територијалног простора на ком живи народ ком припадам…
Хоћете да кажете како су они који инсистирају на термину „србијанска књижевност“ непријатељи Срба?
Не само Срба него и осталих јужнословенских народа. Насилна подела једног језика и књижевности на више малих, измишљених – за циљ има уништавање идентитета балканских народа, њихово претварање у једну аморфну „бхсцг“ масу – што би рекао песник, „хипнотисану гомилу“ – идеалну за колонизаторско манипулисање. Јер идентитет је – рећи ће вам ти комесари – „опасна ствар„. Наравно да је опасан. И живот је опасна ствар. Али је, још опаснији од идентитета, покушај његовог убијања који проводе ти службеници. Они о сопственој култури знају мало, а о културама других народа, с којима би, наводно, да се зближе, не знају ништа. Тако на српским фестивалима Крлежи у част наступају људи који, по властитом признању, нису прочитали ниједну његову реч, а песничке антологије у којима се изражава декларативна љубав према Албанцима уређују типови који су спремни да мртви-хладни изјаве како су изненађени присуством хришћанских мотива у албанској поезији. И да изнесу буњуеловску претпоставку како то има да се захвали утицају Ибрахима Ругове!? „Уредници“, дакле, никада нису чули да међу Албанцима постоји значајан проценат хришћана!? Баш их брига. Шта зна дете шта је триста кила…
Зашто онда ви нешто не урадите на јужнословенској културној сарадњи?
Историју Јужних Словена, нажалост, за разлику од колективних ратничких, не одликују колективни мирнодопски подвизи. Мирнодопски успеси код Јужних Словена припадају појединцима. И то у многим областима није добро. У уметности, која је најчешће индивидуална активност, то је најмањи проблем. Учествујем у јужнословенској сарадњи самим тим што пишем. И својим уметничким деловањем са мном сарађују други аутентични јужнословенски уметници. Било да је у питању бошњачки књижевник Мухарем Баздуљ, ког лично прилично добро познајем, било хрватска књижевница Ведрана Рудан, с којом сам само једном имао част да поразговарам, било балкански геније у добровољном егзилу Бранимир Џони Штулић ког никада нисам упознао… Као што ми велика српска песникиња Милена Марковић није ништа мање блиска сада, када се, пошто избегава кафану, виђамо ређе него раније, када смо знали да заседнемо и попијемо коју више… Аутентични уметници су ми блиски, без обзира на то да ли их срећем или не срећем и без обзира на то ком народу припадају, а неаутентични су ми једнако далеки. Презивали се Мустафић или Србљановић – на исто се хвата…
Неки кажу и да сте десничар?
Подела на десницу и левицу је на Западу и у колонијама запада, поодавно изгубила сваки смисао. То је чиста шминка. Постоји само брутална, корпоративна десница, која све држи у својим рукама, и постоје шатро левичари које та десница финансира, да за њене потребе глуме дворске будале. Истински левичари су данас, као некада рани хришћани, сатерани у катакомбе. Они су у јавности готово невидљиви. А они који добијају медијски простор да се као левичари представљају, то су абоненти разноврсних десничарских фондација, декларативно забринути за угроженост мањинских група, а безочно незаинтересовани за питање од чега ће припадници тих група, баш као и сви остали, да живе. Робовласничко израбљивање већине становништва планете, укључујући и милионе грађана најразвијенијих земаља – о грађанима колонија каква је ова у којој живимо да не говоримо – то, рећи ће вам ти левичари, не спада у оно чиме се савремена левица бави. Супер! Значи, њихов „ангажман“ је ограничен на борбу за одржавање геј параде. А ако који дан након одржавања неки од учесника умру од глади – то већ није њихова брига. Па макар ти који су од глади свиснули, поред тога што су хомосексуалци, били и припадници националне мањине, и приде злостављане жене. Хуманистички, нема шта! И онда ти такви типови кажу да си десничар!? Па за њих сам Ернесто Че Гевара.
Изјавили сте да вас је екранизовање вашег романа навело на писање филмских и телевизијског сценарија. Ако не грешим, сад припремате ТВ серију о Немањићима?
Не само ТВ серију. Идеја је да се о Немањићима ради филм, с којим би серија ишла у пакету. Сценарио би требало да пишемо Дејан Стојиљковић и ја. Режисер би био Драган Бјелогрлић. То је велики изазов, и у сценаристичком, и у редитељском, и у продукцијском смислу. Мислим да је највећи проблем, ипак, продукцијски. Искрено, био бих скептичан према могућности да се нешто тако крупно оствари, када и улога продуцента не би припадала Бјелогрлићу, који је, у најтежим временима изгуравши ремек-дело Лепа села лепо горе и у временима економске кризе успевши да сними спектакл какав је Монтевидео, доказао како је способан да пробија хоризонте очекиваног…
Коментаришући недавне немире у Босни и Херцеговини изразили сте сумњу да су их медији преувеличали, да је учесника било знатно мање него што је објављивано. Зашто би медији лагали?
Не знам зашто, ал’ ево их опет… Побогу, медији готово да ништа друго не раде осим што лажу. А ја у тексту на који алудирате нисам рекао да лажу, само сам навео један очигледан пример спиновања. Репортерка телевизије која је – наивни и они који се наивни праве ће рећи случајно – играла значајну улогу у „брендирању“ „Арапског пролећа“, извештава са улица Сарајева. Око ње нема људи, иза ње се види дим. Искрено зачуђена, каже како је нека зграда запаљена, али како, на стотинак метара од тог места људи мирно пију кафу. Њен шеф у студију схвата да се информација не уклапа у задати концепт: „Али то је карактеристично за овакве просвједе“, готово узвикује он. „Био сам у Египту, гдје су се дешавале страшне ствари, а људи су исто пили кафу!“ Ако једном „десничару“ као што сам ја не верујете да су гладни људи на босанским улицама жртве колонизаторске манипулације, надам се да ћете поверовати једној „левичарки“ каква је Соња Бисерко. Недавно смо заједно гостовали у емисији, где је јасно рекла како су протести у Босни били очекивани, пошто ревизија Дејтона у центрима светске моћи долази на дневни ред!? Када сам јој скренуо пажњу да је сама признала како ти протести, дакле, нису спонтани, у тренутку се од оне наивне новинарке претворила у оног њеног уредника који невешто покушава да очисти флеке. Па је почела да тврди како то није рекла. А рекла је – постоје и видео и аудио запис.
Такође поводом немира у Босни и Херцеговини препоручили сте евентуалним будућим демонстрантима да на транспаренте ставе слику Гаврила Принципа, што би указивало на наду да се нешто суштински променило.
Не, ништа никоме нисам препоручио. Али сам указао да би слика Гаврила Принципа, човека који симболизује један од ретких тренутака када су барем најбољи представници јужнословенских народа били искрено уједињени – могла да пружи наду како се иза формално праведних економских протеста не крије приземни шовинистички циљ. А будући да Принцип симболизује и један од ретких тренутака када је јужнословенски отпор био аутентичан – његова слика би пружала наду да иза организације не стоје колонизатори… Али, можда би се и та нада показала као узалудна. Шовинисти и колонизатори би, вероватно, и такве протесте успели да злоупотребе… А можда им овом причом дајем идеју за нека нова спиновања…
Неки такав став виде као теорију завере?
Теорије завере су компликоване, ово је једноставно. Отиђите у било коју „западнобалканску“ вукојебину и погледајте како ствари тамо функционишу. Имате локалног моћника, који држи кесу, који поставља локалну власт и који контролише локалне новинаре. Новинари и власт могу, али не морају да буду у непосредној вези. Онај који и једне и друге финансира задужен је за „координацију“… Цео свет је, нажалост, једна велика вукојебина, која функционише на идентичан начин. Само је актера неупоредиво више, па је ствар мање очигледна…
Стогодишњица Сарајевског атентата повод је полемикама о кривици за почетак Првог светског рата.
Истина је једноставна: Принцип је пуцао у окупатора. И чак да је његов чин, као што није, могао да изазове светски рат, о кривици опет не би могло да се говори…
Најавили сте вашу књигу о Принципу?
Реч је о на историјским подацима заснованом есејистичком тексту, мотивисаном потребом да се ода пошта Принципу и његовим саборцима. Који су се борили за слободу. А слобода није била могућа без избацивања окупатора – не само из Босне него и из Босанаца. Јер, како је рекао велики хрватски песник Августин Тин Ујевић: „Није највећа несрећа Хрвата што су у Аустрији; највећа је несрећа што је Аустрија у њима“. Аустроугарска је, четири године након Принципове жртве, протерана и из Хрватске, и из Словеније и из Босне. Али, до дана данашњег, она живи у душама својих некадашњих робова, терајући их на невиђена злодела и глупости. Данас Аустроугарска – а тај термин схватите делом буквално, а делом као метафору за окупатора и колонизатора – живи и у Србији и у срцима великог броја Срба… Због тога подсећање на Принципа и његову браћу – најбоље српске, хрватске и муслиманске синове свог времена – представља, пре свега, морални чин.
Недавно сте као учесник једне трибине о европским интеграцијама изразили сумњу у Европску унију. Да ли сте само опортуниста или знате нешто што већина не зна?
Да сам опортуниста, изражавао бих одушевљење Европском унијом, пошто је то уносно. Постоји читава армија људи која живи од „еврофанатизма“. Не бих рекао ни да знам нешто што други не знају. Само не глумим да не знам оно што готово сви знају. А готово сви знају да је Европска унија у великој, економској и не само економској кризи, да је већ, што формално, што неформално подељена на три класе земаља, а да је нама, ако нас уопште приме, место у трећој, најобесправљенијој, уколико у нашу част не оформе још гору, четврту лигу… Да се у таквој ситуацији та Унија претвара у неку врсту покрића за неоколонијализам, у ком, нама, наравно, није намењена улога колонизатора него колонизованог… Да ти преговори са Унијом личе на комбинацију Кафкиног Замка, Орвелове 1984. и „реал-социјалистичко-самоуправних“ будалаштина у којима су смисао и суштина делом забашурени, делом замењени испуњавањем некаквих идиотских формулара… И притом, не тврдим да је решење прекинути те преговоре, пошто смо – а чему је, ваља напоменути, допринела и наша вишегодишња „мудра“ политика – доведени дотле да као просјаци молимо да нам се баце мрвице… Не тврдим да је то решење, као што не тврдим ни да није, али сам сигуран да ни за какав „еврофанатизам“ места нема… Уколико, као што рекох, за то одушевљење не примате плату…
Ви сте и – колумниста. Какво је ваше искуство, на основу личне праксе, о утицају јавне речи?
У мноштву речи које се свакодневно јавно брбљају, непосредни утицај је готово никакав. Али, посредан постоји. Па макар ту реч чуо и незнатан део јавности. Посебно зато што оно што већина јавности слуша и чује не може да има некакав нарочит утицај. То што се свакодневно пласира већем делу јавности и нема циљ да изврши утицај, него да онемогући утицај нечега смисленог. Или, барем, да се тај утицај успори… Али, ето, видите, ви, на пример, радите у новинама које немају велики тираж, а ипак им многи, рекао бих с правом, утицај приписују…
Соња Ћирић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
