Medenica: Nije srpstvo kaput pa da se skine i baci već koža, pa koliko god im bila tesna – ta im je!

Da li možete Vašu metaforu „ Hleb za kasnije- čovek za odmah“ staviti u kontekst današnjih dešavanja?

Nažalost – mogu, no na još veću žalost može se staviti u kontekst svakoga dana, jer koliko smo narod vrline, a jesmo, toliko smo i narod prisećanja…
Sećanje je kratko i plitko u nas i vazda nas neko ili nešto valja prisećati da kakav god nas jad pritisao moramo po svaku cenu sačuvati on jedino što zaista posedujemo – čoveka u sebi! Kako muka dođe tako i prođe, ništa ne može napraviti toliku štetu koliko čovek kad se preda vihoru i premetne u zver. Rečju, zaludu ću ti sutra pružiti obe ruke ako danas nisam spreman ni prst da ti pružim. Zaludu ćemo se sutra tražiti pogledima ako danas okrećemo glave jedni od drugih.

Ovo su dani krsta, kako volim da kažem, danas nam se valja dokazati da smo spremni ne samo da časno nosimo svoj krst, a krts nije teret već blagoslov, već i da priskočimo bratu il sestri kad posrnu da ponesemo i njihov.

Kome bi se izvinili u ime čitave nacije i zbog čega?

Seljaku, jedino njemu! Onoj starini jednostavne, pitke i bistre misli. Onom pretku kojeg smo se sramotno postideli i odrekli prihvatajući da smo potomci nakakvih moralnih i umnih gmizavaca. Seljaku, težaku, domaćinu, ratniku, livadi i njivi s koje smo potrčali bežeći od slavnog traga opanka ne shvatajući da bežimo od sebe. Ne govorim o povratku na selo već o povratku sela u nas, jer sve što je valjano u nama jeste iz tih katuna i čakmara: čast, ponos, čojstvo, junaštvno, obraz, porodica kao najveća svetinja…
Sve za čim danas toliko vapijemo kao za izgubljenim vrednostima eno nas čeka na prađedovskoj livadi, no valjda nam je lakše vajkati se nego pokositi, poplastiti i poneti te naviljke ko najveće znamenje

Postoji li „smešna strana Srpstva“ još uvek i koja je?

Postoji, dabome, i to se baš u ove dane najviše i vidi – koliko nam manjka slobode toliko je duha na pretek i zbog toga i tvrdim da jesmo narod vrline!
Srbina je jednako i pesma i smeh održao, tako da sam vazda nepopravljivi optimista.
Dok god znamo da zaplačemo iz duše i nasmejemo se od srca – nema te pošasti koja nas može prelomiti!

Da li Crna Gora ima čime da dokaže svoj identitet ako se odrekne Srba i SPC?

Crna Gora nema niti to traži, to nekakav Montenegro ište, jer kad ništa želi da postane nešto mora i čitavu prošlost i budućnost nekako da izmisli, slaže, isfabrikuje, ali ne zna šta činiti sa sadašnošću..?

Spočitavaju mi nekakav velikosrpski naum, a ja, dete moračkih brda, sve i da hoću ne mogu da budem ništa što mi čukunđedovi nisu bili, niti da se ispovedam i pričešćujem gde drugo do tamo gde i oni!

Ko zna, možda u tom Montenegru i nije tako loše, kao i u svakom cirkusu, ali šta činti kad se predstava završi i kad se zveri otrgnu s užadi?!

Ne znam kako bi to Crnu Goru mogli da raskorene od srpstva a da je ne oštete, okrnje, razdrobe… a to svakako više ne bi bila Crna Gora!

Neka se oni igraju države, nacije i vere u tom luna – parku “Milogorje”, pa kad otkuca fajront nemaju gde drugo bez pod predačku ikonu, na praotački jastuk i njegoševsko guvno. Nije srpstvo kaput pa da se skine i baci već koža, pa koliko god im bila tesna – ta im je!

Šta mislite da bi Vaš đed rekao za NATO, da li bi se borio?

Ne bi moj Ilija Mijailov Medenica tu potrošio ni reč, osim možda ono: “Ljuke!”, kako se stoka terala, baš kao što ne bi niko od naših đedova! Ne bi bilo potrebe ni da ratuje jer da su nam đedovi živi ne bi taj đavolji nakot ni pomišljao da priviri Crnoj Gori a kamoli da se raskomoti u njoj.

Dželat nikada nije bio dobrodošao u kuću ožalošćenih, ali eto, Montenegro se malo zaigrao, no ispraviće to Crna Gora, siguran sam! Ne može u oboženoj zemlji biti mira za đavola, nikako!

Globalizacija je svuda, da li je nama nešto dobro donela?

Ne može to zlo nikome doneti dobra, pa ni onima koji su stvorili taj haos, čemu, nažalost, baš danas svedočimo! Sistem kolonizacije, denacionalizacije, modernog robovlasništa i ostalih splačina počeo je da jede mesto sa svojih kostiju! Kad ovo zlo prođe ubeđen sam da će stvari izgledati bitno drugačije, odnosno, mnoge će se stvari vratiti na “fabrička” podešavanja, onakve kakve su bile i kakve moraju biti.

Koliko smo spremni kao narod da prihvatimo izazove 21. veka?

Jesmo umnogome, no naš najveći problem je što kad nešto prihvatamo to umemo da činimo dosta trapavo žrtvujući koren zarad ploda. Moramo naći balans između dobroga što 21. vek nosi i dobroga što mi nosimo u njega.
Nikad se nismo plašili izazova, to je nesporno, ali na njega umemo da odgovorimo brzopleto gubeći sebe u trci za drugima.

Šta bi bilo kada bi se Srbi nekada složili?

Zemlja bi zadrhatala, vaseljena zapevala, reke bi potekle uzvodno a planine polegale ko proštaci. Dabogda i to da dočeka neko, al dušmani nam odlično znaju najslabiju tačku i odlično igraju na nju: dva Srbina – tri mišljenja – četiri slave – pet prezimena…

Može li se povući linija razlike između Srba i Crnogoraca?

Što se mene tiče može u toliko da termin Crnogorac označava samo geografsku odrednicu za Srbina iz Crne Gore, no i da uzmemo da postoje Crnogorci kao nacija ne mogu biti ništa do preimenovani Srbi, jer u suprotnom imaju mnogo veći problem od poricanja srpske krvi – dokazivanje da postoji njihova, a u odnosu na to Sizifov posao je čista rekreacija. Negde sam baš na tu temu napisao: “Pokaži mi grobove tvoje Crne Gore i poverovaću ti da postoji”, i tu svaka dalja rasprava sa dukljanoidima prestaje.

Kao neko ko je završio književnost kako gledate na novonastali jezik u Crnoj Gori?

Ne, u Crnoj Gori se odlično i govori i razume srpski, a to što monenegrini pokušavaju da izmumlaju ne razumeju ni oni sami. Pokušavaju, siroti, da se sporazumeju ali deluju kao stranci jedni drugima, pa šta će, od silne muke, na kraju moraju da potegnu za mrskim srpskim kako bi zatražili i čašu vode!

Bilo je takvih jezika još, uglavnom u filmovima, nalik onom klingtonskom, no zaćute, zamru i zaborave se kako sezona emitovanja završi.

Sve u svemu – čudo kako ja njih baš ništa ne razumem a oni mene odlično! Ili su poliglote, ili je gen čudo- možeš da mu se otimaš ali se oteti ne možeš.

Piše: Marija Vešović

Izvor: Pogled