Андрија Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то читава насеља, а његова „специјалност“ у затирању Срба била је гажење људи тенковима. Године 1986. све очи биле су упрте у Југославију. Свјетске новинске агенције пратиле су суђење усташком злочинцу Андрији Артуковићу, министру полиције у Независној Држави Хрватској, чије је окрутно министровање било доба најцрњег терора над Србима током постојања НДХ. Преко 40 година живио је мирно у Сједињеним Државама и избјегавао правду, али му је на крају ипак суђено у истој згради гдје је некада потписивао наредбе и законе против Срба, Јевреја и Рома. Како је ухваћен овај човјек, који је добио надимак Балкански касапин?
Дружио се са Србима које је мрзио.
Андрија Артуковић рођен је 29. новембра 1899. године у Аустроугарској монархији у мјесту Клобук код Љубушког у данашњој Босни и Херцеговини, од оца Маријана и мајке Руже, девојачко Рашић. Био је једно од четрнаесторо дјеце одгајаних на фарми. Занимљиво је то да је Вјекослав Макс Лубурић, усташки злочинац који је осмислио систем концентрационих логора Јасеновац, из мјеста Хамац, које такође припада општини Љубушки.
Фамилија Артуковић је некада била православна и носила је презиме Чуљак. Родоначелник породице, Филип Чуљак, имао је надимак Артук. Године 1870. његови потомци одбацују презиме Чуљак и дотадашњи надимак претварају у презиме, па постају Артуковићи и прелазе у католичанство. Све ово се дешава у вријеме када католички емисари граде нову цркву на том подручју и шире католичанство.
Андрија је у Широком Бријегу завршио Фрањевачку класичну гимназију. У гимназији је узео име фра Домагој, а о њему је записано: „Дана 5. 4. 1920. отпуштен је из Реда и завода клерик фра Домагој Артуковић јер се показало да нема звања за свештенички сталеж“. Матурирао је у мостарској Великој гимназији, а студије права завршио је у Загребу. Тамо се спријатељио са Јозом Думанџићем, који је такође био из Клобука код Љубушког, а који ће касније, као и Андрија, бити један од усташких министара у НДХ.
За вријеме студија, Артуковић се дружио са Србима. Причало се да се заљубио у једну Српкињу, Мару, и да је једном приликом, када је био у добром расположењу, загрлио Мару и рекао јој: „Маро, волим те као Бога, али кад се сјетим да си Српкиња, задавио бих те“.
Упознавање с Павелићем и приступање усташком покрету
У Загребу је од 1924. године радио као судски приправник, а исте године упознаје Анту Павелића. Постаје члан Павелићеве Хрватске странке права и његова особа од повјерења. Године 1926. одлази у Лику, у Госпић, гдје је Никола Тесла живео неко вријеме, и отвара са Јозом Думанџићем адвокатску канцеларију, гдје је радио до 1932. године.
Артуковић је био изузетно грамзив и увијек је тежио ка успјеху, док је Јозо Думанџић био супротност: повучен и увијек у сјени Андрије, који је тада, као и многи Хрвати из западне Херцеговине, брзо успио да се избори за добре позиције у новој средини. У кратком периоду њихова адвокатска канцеларија постала је најјача у Госпићу, стичући многобројну клијентелу у Лици.
Андрија Артуковић био је један од оних који нису бирали средства да дођу до циља. Постао је човек од утицаја, и сви су се утркивали да буду у његовом окружењу. Бавио се подмићивањем и често је у своје друштво звао студенте, које је опчинио својом моћи и утицајем. Међутим, циљ његовог деловања био је подмукао и прикривен.
Придруживање усташком покрету
Године 1929. постао је члан ултранационалистичке и терористичке организације „Усташа – Хрватска револуционарна организација”, коју је исте године основао и водио Анте Павелић. Артуковић је био прилично активан у покрету, па је у Госпићу радио на регрутовању младих усташа. У тако малом граду нашло се много окорелих усташа: Артуковић, Думанџић, Марко Дошен, Јурај Рукавина, браћа Фрковић…
У том периоду је међу Хрватима јачао усташки покрет, али осим неких ситнијих диверзија ништа више није учињено. У ноћи између 6. и 7. септембра 1932. са још десет усташа, Артуковић је напао полицијску станицу у селу Брушане близу Госпића, коју су назвали „Велебитски устанак”. Акција је изведена траљаво, али је постигнут главни ефекат: показати да су усташе толико ојачале да смеју да нападну чак и полицију, како би подстакли остале на сличне акције.
Бјежање из Југославије
Послије напада, Артуковић је побјегао из Југославије, а Павелић га шаље у Италију, гдје се налазило доста усташа на обуци у кампу код Парме. Након извјесног времена, напустио је Италију и кренуо за Енглеску, али му је атентат на краља Александра 9. октобра 1934. пореметио планове.
Хитлерова Њемачка, која се трудила да са Југославијом одржава добре односе, одмах је као знак сарадње похапсила усташе на својој територији и изразила спремност да сарађује са Југославијом како би се доказало да Немачка не стоји иза тог чина. Хитлер је одмах након атентата упутио телеграм саучешћа југословенској краљици Марији поводом смрти краља Александра. Телеграм краљици Марији гласио је: „Дубоко потресен вешћу о гнусном атентату чија је жртва Његово Величанство Краљ, молим Ваше Величанство да прими израз мога најискренијег саучешћа, као и саучешће цијелог немачког народа.” Једино је Италија одбила да испоручи усташе Југославији. Енглеска, у којој се тада налазио Артуковић, такође је хапсила усташе на својој територији, а међу њима и Артуковића, те га је послала у Француску, гдје је дошао српски обавјештајац и политичар Владета Милићевић, који је водио истрагу око атентата. Милићевић је у Француској разговарао са Артуковићем и у извјештају закључио да он нема везе са атентатом јер није било доказа, већ да је то дјело усташа Анте Павелића, Еугена Дида Кватерника и Бугарина Ванча Михајлова.
Међутим, Артуковић је 1935. године испоручен Краљевини Југославији због напада на полицијску станицу у селу Брушане и одробијао је 18 месеци у затвору. После робије се враћа у Госпић на кратко, а затим поново одлази у емиграцију.
Послије пуча изведеног 27. марта 1941. године у Београду, када је одбачен споразум између Краљевине Југославије и Њемачке, Хитлер је из освете одлучио да нападне Југославију. Београд је бомбардован 6. априла, а већ 10. априла њемачке трупе ушле су у Загреб и дочекане су с одушевљењем док су их грађани засипали цвијећем. Истог дана, усташа Славко Кватерник, један од најближих сарадника Анте Павелића и отац Еугена Дида Кватерника, једног од организатора убиства краља Александра Карађорђевића, прогласио је оснивање Независне Државе Хрватске.
Спроводи геноцид над Србима као министар полиције
Одмах послије успостављања НДХ, Андрија Артуковић се заједно с Јозом Думанџићем враћа у некадашњу Југославију у априлу 1941. године, а 12. априла постављен је за члана привремене хрватске владе, а Думанџић за градоначелника Загреба. Павелић је стигао у Загреб 15. априла, а већ наредног дана, Артуковић добија мјесто министра унутрашњих послова у првој хрватској влади и све вријеме је био у Павелићевом кругу најближих људи од повјерења.
Одмах по оснивању државе започело је спровођење геноцида над Србима и остваривање плана усташа који је изрекао јавно министар у НДХ и један од главних усташких идеолога Миле Будак: „Један дио Срба побићемо, други дио ћемо протјерати, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претворити у Хрвате”. Проглашавани су расни закони, забрањена је ћирилица, а Срби су потпуно дехуманизирани. На простору НДХ основано је преко 40 концентрационих логора у којима је живот изгубило више стотина хиљада људи. Андрија Артуковић је као министар унутрашњих послова био директно умијешан у спровођење геноцида и учествовао је у отварању концентрационих логора. Оружане снаге НДХ, којима је он био надлежан, често су улазиле у српска насеља и вршиле масовне покоље становништва. Ни дјеца нису била поштеђена. Независна Држава Хрватска била је „једини сателит сила Осовине у којима је убијено више нејеврејских него јеврејских цивила“ – Срба, а усташки терор представљао је појаву без преседана у југоисточној Европи.
Павелић је 17. априла 1941. године, како би обезбиједио основу за усташку политику усмјерену против Срба, Јевреја и Рома, прогласио Законску одредбу о одбрани народа и државе у којој пише да свако „ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или на било који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар дјело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје” и „тко се учини кривцем злочина у точки 1. има га стићи казна смрти”. Наводни преступи су се рјешавали по хитном поступку пред тијелима сличним војним судовима. 22. априла 1941. године Андрија Артуковић је као министар унутрашњих послова дао изјаву у којој је навео да ће влада Независне Државе Хрватске „ускоро ријешити жидовско питање на исти начин као што га је ријешила њемачка влада“, и „да ће се свом строгошћу надзирати, да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примијени.”
Расни закони у чијем доношењу је Артуковић учествовао и потписивао их били су нејасно формулисани, што је омогућило њихову широку и произвољну интерпретацију. Организација задужена за спровођење ових закона била је Управа за јавни ред и сигурност, која је била подређена Министарству унутрашњих послова на чијем је челу био Артуковић. Управа је основана у мају, а на њеном челу се налазио Еуген Дидо Кватерник. Било је забрањено склапање бракова између „аријеваца и неаријеваца”, забрањен је ванбрачни сношај са особама које нису „аријевске крви”, а „неаријевци” су избачени из свих друштвених, културних, спортских организација у држави. Артуковић је 13. маја 1941. потписао „Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред“, којом је ван закона стављено два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома и отворен пут за геноцид над њима. То равнатељство је, као одјељење Министарства унутрашњих послова, представљало ударну песницу Артуковића и усташке власти у злочиначкој политици истребљења Срба, Јевреја, Рома.
Услиједиле су „Законске одредбе о прелазу с једне вјере на другу“, што је био пут ка покрштавању православног српског становништва, и одредба о укидању свих „српско-конфесионалних народних школа и забавишта“. Забрањена је српска православна вјера јер „није у складу с новим државним уређењем“. Кретања Срба била су ограничена и на рукаву су морали носити плаву траку са словом П.
Тешки злочини „Министра смрти“
Име Андрије Артуковића веже се за неке од најгорих злочина у НДХ, укључујући масакре у Глини, Бјеловару и бројне депортације у логоре смрти попут Јасеновца и Старе Градишке. Наредбе које је потписивао резултирале су смрћу стотина хиљада људи. Његови савременици свједочили су о хладнокрвности с којом је доносио одлуке, због чега је међу преживјелима добио надимак „министар смрти“.
Од априла 1941. године, када је постао министар унутрашњих послова, до почетка октобра 1942. године, када са тог мјеста прелази на чело министарства правде и вјере, Артуковић је давао наредбе да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштице и друге присилно одводе и убијају Срби, Јевреји и Роми. На такав начин убијено је стотине хиљада људи. Међу овим жртвама је и 2.000 дјеце убијене отровним гасом у концентрационом логору у Старој Градишци, док је на десетине хиљада малишана усмрћено у логорима изгладњивањем, стављањем у храну каустичне соде (натријум-хидроксид) и на друге окрутне начине.
Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се, ради одмазде, убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то читава насеља, а његова „специјалност“ у затирању Срба била је гажење људи тенковима. По његовој наредби у августу 1941. године, усташе су убиле 1.564 Срба из Вргинмоста и околине у покољу у Глинској цркви. Убијено је и најмање 116 дјеце. Тада су и спаљена српска села у околини, као и храм Светог пророка Илије, подигнут 1773. године.
Дана 14. новембра 1941. године оженио се Аном Маријом Хајдлер из Инсбрука, с којом је имао петоро дјеце.
Објавио стварање Хрватске православне цркве
Током посјете Павелића Адолфу Хитлеру 6. јуна, Артуковић га је пратио, а 24. фебруара 1942. године, на отварању Хрватског сабора, објавио је стварање Хрватске православне цркве, која је требало да замијени Српску православну цркву за Србе који живе у НДХ. Током истог говора, обећао је да ће НДХ предузети радикалније мјере против Јевреја него нацистичка Немачка, називајући Јевреје у НДХ „незаситим и отровним паразитима” који ће бити уништени, и тврдећи да су Хрвати били присиљени да служе Јеврејима у остваривању њихових „прљавих” профита и „материјалистичких и похлепних” амбиција. 25. фебруара 1942. године изјавио је да је „Независна Држава Хрватска ријешила јеврејско питање“.
Хрватска православна црква (ХПЦ) била је дио плана Милета Будака о рјешењу „српског питања” у НДХ. Главни циљ стварања ХПЦ био је елиминисање једине српске институције на простору Независне Државе Хрватске која је још увијек окупљала Србе – Српске православне цркве. Црква је званично основана 3. априла 1942. указом поглавника Анте Павелића. Усташе за поглавара нове цркве нису успјеле да нађу ниједног српског православног свештеника који би пристао на тако велику издају свог народа и вјере, па су одабрали руског одбјеглог калуђера Гермогена Максимовича. Руска црква га је због прихватања ове функције осудила и забранила му вршење свештеничких радњи. Гермоген је наредбе примао директно од Павелића и Артуковића.
Након реконструкције владе 10. октобра 1942. године, Артуковић је постао министар правде и вјере, а од 29. априла 1943. до 1. октобра 1943. поново је био министар унутрашњих послова. Од 11. октобра 1943. па све до слома Независне Државе Хрватске 8. маја 1945. године, био је државни секретар.
Бјекство и живот у Сједињеним Америчким Државама
На самом крају Другог свјетског рата, док се противничка страна приближавала Загребу, Артуковић 6. маја 1945. године успијева да са Павелићем и другим усташким злочинцима побјегне преко Блајбурга пацовским каналима у Аустрију. Два човјека су најзаслужнија за њихово бјекство: римокатолички свештеници Крунослав Драгановић и фра Доминик Мандић. Они су били кључни људи Ватикана током операције „Пацовски канали“ којој је циљ био илегално пребацивање усташа у емиграцију. На челу Ватикана тада је био папа Пије XII.
У Аустрији је задржан у савезничком логору у Спиталу, који је припадао британској окупационој зони. Дана 18. маја 1945, Британци су изручили неке хрватске министре и премијера НДХ Николу Мандића југословенским властима, али Артуковића нису изручили, већ је убрзо пуштен заједно са преосталим министрима. Напустио је британску окупациону зону и прешао преко америчке у француску окупациону зону, гдје му се налазила породица.
У јулу 1945. године, Државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача прогласила је Артуковића ратним злочинцем. Међутим, Самостан Светог Јеронима у Риму на челу са Крунославом Драгановићем и Домиником Мандићем се опет побринуо да смјести усташког злочинца на сигурно. Упућују га на фра Берта Драгићевића (команданта усташке полиције у Херцеговини) који му налази смјештај у једном самостану у Женеви у Швајцарској.
У новембру 1946. прешао је са женом и троје дјеце у Швајцарску гдје је добио нове папире на лажно име Алојзије Анић. Швајцарске власти су послије неког времена сазнале да се иза лажног идентитета крије усташки зликовац Андрија Артуковић, међутим нису га изручиле Југославији. Договорили су се са Артуковићем да напусти земљу, а он је пристао да то учини најкасније до 15. јула 1947. Омогућено му је да задржи лажна документа и добије их и за жену и дјецу. Уз подршку пријатеља и фрањевачког реда, породица је под презименом Анић добила визу за Ирску, па су уз контролу полиције напустили земљу.
Артуковић је с породицом годину дана провео у Даблину прије него што су 1948. отпутовали у Калифорнију код Андријиног брата Ивана Артуковића, веома богатог човјека. Брат му купује кућу у Калифорнији гдје са женом и дјецом почиње нови живот. Године 1949. добили су дозволу трајног боравка у САД, па су у Калифорнији живјели до 14. новембра 1984.
Артуковић је 1950. у САД затражио нова документа и тада долази до компликација. Како је у Калифорнији било доста Срба брзо је откривено право поријекло Алојза Анића. Постао је познат као „Химлер Балкана” и Југославија је 29. августа 1951. тражила његово изручење. Тај захтјев наишао је на седмогодишње бирократско одлагање због утицаја хрватске емигрантске заједнице и Римокатоличке надбискупије Лос Анђелеса, којима су се Артуковић и његова породица обратили.
Он је са својим адвокатима припремио одбрану која се заснива на томе да је био министар у НДХ, али да није имао никаква стварна овлашћења и да није доносио одлуке. Дана 15. јануара 1959. амерички комесар Теодор Хоке одбацио је захтјев Југославије за изручење; разлог који је навела Служба за имиграцију и натурализацију био је да су злочини за које је изручење тражено окарактерисани као „политички“, те би Артуковић, ако би био изручен Југославији, био „изложен физичком прогону“. Интересантан податак је да су три адвоката која су бранила Артуковића касније постала судије највишег суда у Лос Анђелесу. Они су у старту одбацили оптужбе Југославије као неосноване, тврдећи да је Артуковић један миран и скроман човјек чији је једини гријех то што је антикомуниста.
У Артуковићеву корист свједочили су католички свештеници. Први од њих био је Стјепан Лацковић, некадашњи секретар надбискупа Алојзија Степинца. Други свештеник, Артуковићев свједок, био је Драгутин Камбер, који је, као и многи римокатолички свештеници, учествовао у масакрима Срба у НДХ. Трећи свједок био је Рене Херман, службеник и крсташ, осуђен на осамнаестомјесечни затвор у Југославији, емигрант од 1949. Они су се пред америчким властима заклели да је Артуковић невин.
Током наредних деценија, Артуковић ужива релативно спокојан живот, избјегавајући пажњу јавности.
Хапшење и суђење Андрији Артуковићу
Судски процес обновљен је 1984. године, а Артуковић је ухапшен 14. новембра исте године. Усташу је гонио Уред за посебне истраге Министарства правосуђа Сједињених Америчких Држава, називајући га „Балканским касапином“. Полицијски тим упао је у кућу и пронашао Артуковића како спава. Унаточ његову лошем здравственом стању, акција је успјешно окончана, а ратни злочинац убрзо је одведен у притвор.
Процес је поновно покренут због притиска жидовског лобија. Другим ријечима, да је Артуковић убијао само Србе, вјеројатно никада не би одговарао за своје злочине. Ипак, захваљујући жидовским жртвама завршио је на оптуженичкој клупи у СФРЈ. Властима СФРЈ изручен је 12. Фебруара 1986., у 87. години живота. Процес изручења био је дуготрајан и сложен. Посебни истражни суд Министарства правосуђа САД-а више од 14 мјесеци разматрао је југославенски захтјев. Артуковићева породица, укључујући сина Радослава, тврдила је да његов отац болује од узнапредовале Алзхеимерове и Паркинсонове болести, што је додатно закомпликовало поступак.
Артуковић је у Југославију депортован авионом ЈАТ-а и изнесен на носилима. У том тренутку био је највише рангирани нацистички сарадник икада пронађен у САД-у. Два мјесеца након што је изручен, 14. Априла 1986. године у згради Окружног суда у Загребу почело је суђење. Злочинац се вратио на мјесто злочина, јер је 12. Априла 1941., 45 година раније, у исту ту зграду ступио након што је посебним њемачким авионом слетио у Загреб, како би ушао у државно водјство НДХ, и баш у тој згради потписивао наредбе и законе против Срба, Жидова и Рома.
Судски процес пратило је 150 домаћих новинара из 53 редакције и 77 страних из 14 земаља. Из САД-а стигли су представници седам редакција и агенција, као и репортери из СССР-а, СР Њемачке, Шведске, Велике Британије, Италије, Шпањолске, Аустралије, Норвешке, Пољске, Чехословачке, Турске и Чилеа.
Оптужница и пресуда
Оптужница против Артуковића исписана је на 33 странице. Оптужен је за судјеловање у организацији масовних убистава, депортација, мучења и других злочина против човјечности. Међу најстрашнијим злочинима наведенима у оптужници била су масовна убиства српских цивила, уништавање села, депортације Рома у концентрацијске логоре те организација састава концентрацијских логора попут Јасеновца, Старе Градишке и Лобора. Приложен је и попис од више хиљада жртава које су убијене по Артуковићевим наредбама.
Артуковић није могао бити оптужен за геноцид јер је Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида донесена 1948. године и ступила на снагу 1951., те се није могла ретроактивно примијенити. На почетку суђења дјеловао је крхко и збуњено, али је током процеса показао неочекивану прибраност. Судницу су осигуравале јаке полицијске снаге, а оптужени је сједио у кабини од непробојног стакла.
Тужитељица Иванка Пинтар-Гајер, заједно са замјеником Антом Нобилом, представила је доказе који су повезивали Артуковића с низом злочина. Међу њима су била наређења за убиства хиљаде цивила, укључујући жене и дјецу, као и докази о суставном уништавању читавих заједница. Тужилаштво је такође представило свједочења преживјелих из логора, што је додатно оснажило оптужницу.
Између осталога, у оптужници је стајало:
„Окривљени Артуковић, према чињеницама утврђеним оптужницом, већ је у Мају 1941. године наредио својим подређенима да лише слободе и побију хиљаде и хиљаде грађана српске националности, од православних свештеника до дјеце, жена и стараца, те да пале и руше цијела насеља. У Мају 1942. године приступио је системском упућивању у логоре грађана ромског подријетла с територија Хрватске, Босне и Херцеговине, те је тако у логор Јасеновац упутио преко 30.000 особа с подручја Осијека, Даља, Жупање и других мјеста. Од Априла 1941. до почетка Октобра 1942. године наредио је и узроковао да се у концентрацијске логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштице и друге присилно одведу и убију антифашисти Хрвати, Срби и Жидови, међу њима старци, дјеца и жене, па је на такав начин убијено преко 200.000 људи. Од тога је 2.000 дјеце убијено отровним плином циклоном у логору Стара Градишка, а 15.600 дјеце убијено је изгладњивањем, каустичном содом у храни и другим окрутним начинима. Осим тога, наредио је, ради одмазде, убијање цивилног становништва, посебно српске националности, цијелих насеља, а његова ‘специјалност’ у уништавању људских живота било је гажење људи тенковима…“
На суђењу у Загребу, Артуковић је признао да је као министар полиције НДХ с надбискупом Алојзијем Степинцем имао „врло добар однос – као с рођеним братом“, те да му је Степинац говорио оно што би затим било преношено Павелићу.
Такође је признао да је, усвојивши усташку идеологију и начела усташког поретка, прихватио и доктрину „на љуту рану – љута трава“. Признао је и да су му били познати случајеви покрштавања Срба, али да је то проводио католички клер, те да су расни закони „дјелимично постојали“. Потврдио је да су Срби протјеривани, користећи израз „исељавање“, а то је оправдавао потребом да се „очисти териториј НДХ“.
Након мјесец дана суђења, 14. Маја 1986. године, Андрија Артуковић проглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човјечности те осуђен на смртну казну. Проглашен је кривим за:
наређење за убиство адвоката и бившег посланика Југославенске народне скупштине, др. Јеше Видића, почетком 1941. године;
стријељање 450 људи крајем 1941. у Загребу на Тргу краља Крешимира, гдје је доведено око 700 људи, међу којима су биле и жене и дјеца. Наредио је да их пребаце у сабирни логор у Керестинцу, а затим издао наредбу да се особе у задњем дијелу колоне убију. Тако је 450 људи на ливади стријељано јер за њих није било мјеста у логору;
наређење за убиство цјелокупног становништва Вргинмоста и околних села 1942. године;
наређење за погубљење „неколико стотина“ затвореника у дворцу Самобор код Загреба 1943. године, који су натјерани на отворено поље, гдје су потом стријељани из митраљеза, а затим прегажени тенковима.
Суд је закључио да је Артуковићева намјера произлазила из његове усташке оријентације, према којој су прогони, логори и масовна убојства Срба, Жидова, Рома, али и Хрвата који нису прихваћали ту идеологију, били дио провођења програма стварања „чисте“ Хрватске. Осуђујући га на смртну казну, суд га је описао као једног од „немилосрдних убица који су, под изговором заштите чистоће расе и вјере и с циљем остваривања своје нацистичко-фашистичке идеологије, убијали, клали, мучили, сакатили, излагали великим патњама и прогонили хиљаде и хиљаде људи, међу којима су биле жене и дјеца.“
Осуђен је на смрт стријељањем, што је тада била најтежа казна у Југославији. Међутим, казна никада није извршена јер су власти процијениле да је био превише болестан. Умро је у затворској болници у Загребу 16. ЈАнуара 1988. у 89. години живота, природном смрћу.
Шта се десило са остацима усташког злочинца?
Током трајања процеса донесен је закон према ком и онога који умре у тамници чекајући извршење смртне казне треба покопати као да је осуда над њиме извршена, а мЈесто покопа остаје у тајности и за родбину. Због тог прописа породица Артуковић никада није сазнала где им је отац покопан.
Постоје приче које говоре да је Артуковићев леш кремиран на загребачком крематоријуму на Мирогоју и да су му пепео просули или бацили у поток. Свједок те приче говори да је у то вријеме радио на крематоријуму и да је имао задатак да кремира Артуковићев леш. Након што је то урадио, дошао је црни мерцедес владиних регистарских ознака и покупио пепео. Према другој теорији посмртни остаци нису кремирани, већ је тијело покопано на затворском гробљу у Лепоглави.
Приликом посјете Блајбургу Иво Јосиповић, бивши предсједник Хрватске, изјавио је како „свако има право на свој гроб“. Андријин син Радослав Артуковић тражио је откривање остатака његовог оца да би га сахранио у родном Клобуку.
– Постоје индиције да је кремиран јер су ми у Загребу неки потенцијални свједоци говорили да је УДБА у пластичној кесици однијела остатке кремираног човјека чији се идентитет није смио открити – рекао је Артуковићев син.
Америчко министарство правде израдило је 2006. године обимну студију на 617 страница под насловом „Трагање за одговорношћу у последицама Холокауста“. Артуковић се налази у поглављу „Виши функционери“, а његов случај је назван „Бесконачно одлаган закон“. Он се нашао у друштву високорангираног нацисте Ота фон Болшвинга, који је своју слободу у САД платио сарадњом са ЦИА.
Аутори студије прогласили су Артуковића „највише рангираним сарадником нациста који се нашао у САД“, али и особом чије је изручење најдуже трајало.
Артуковић желио да очисти НДХ од Срба, Јевреја и Рома
Оснивање концентрационог логора Јасеновац била је идеја Андрије Артуковића. Био је особа од највећег повјерења Анте Павелића, а Вјекослав Макс Лубурић био му је пријатељ. Павелић се о свим важним државним потезима консултовао са Артуковићем, а онда доносио одлуке. Иако је био други најмоћнији човјек Независне Државе Хрватске, Артуковић је током процеса за изручење Југославији тврдио да је био трећеразредна личност у НДХ и да није доносио никакве одлуке и наредбе, као и да није потписивао никакве законе. Међутим, службени документи су га демантовали.
Године 1942, на конференцији полицијских функционера, Артуковић је у свом говору, између осталог, рекао: „Ваша је дужност да бдијете над аријевском чистоћом хрватског народа. За то вам стоје на располагању сва средства и ни једна мјера није претјерана да се у народу очува и учврсти аријевски дух. С онима који би хтјели пореметити расну чистоћу народа мора се поступати строго и без милости. Свако оклијевање или благост према противницима усташког покрета сматрат ће се издајом, а ви знате што то за собом повлачи…
У истражном поступку у случају Андрије Артуковића, између осталих свједочио је и усташки секретар Златко Месић који је рекао да су „усташки злочинци из Херцеговине убијали под директним руководством и упутствима министра Артуковића. Иван Тољ, шеф полиције у Сарајеву, рекао је да ће према добијеним директивама од Артуковића очистити Сарајево од Јевреја и Срба као и свих оних који су противусташки расположени и да за то има најшире пуномоћи и да се у свом раду неће руководити никаквим обзирима…“
Према ријечима Месића, усташки командант Јуре Францетић је од Артуковића добио задатак да уништи српско становништво у источној Босни исто онако како је то морао да уради Мијо Бабић са осталим усташама у источној Херцеговини 1941. године.
О систему Артуковићеве страховладе говорио је и усташа Виктор Гутић: „Артуковић ми је казао да се одмах морамо здушно борити за ликвидацију свег Србља, те Жидова и Цигана и да нашу лијепу домовину морамо очистити од свег нехрватског. Додао ми је да је учињен план како све то спровести… Ја се сјећам када сам дошао на службену рефераду министру Артуковићу, поткрај Октобра 1941, он је био веома незадовољан бројем ликвидираних, те је почео викати ‘Желим да истребим тај народ и комунисте. И гробља им преорите, да нема никаквог трага да су икада ту живјели‘“.
Филм
Југословенски и хрватски режисер Лордан Зафрановић снимио је 1994. године документарни филм „Залазак стољећа“ (Тестамент Л. З.) који је изграђен од архивских снимака које редитељ комбинује са снимцима са суђења Андрији Артуковићу. Филм представља ауторов тестамент за тада умирућ, крвави 20. вијек, а фокусиран је на најконтроверзнији период у хрватском друштву, вријеме Независне Државе Хрватске.
Стваралаштво Лордана Зафрановића прожето је снажном осудом ратних злочина и геноцида у НДХ у Другом свјетском рату, а у овом тренутку ради на филму „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ о злочинима у НДХ и усташком логору Јасеновац, чија се премијера очекује током 2025. године.
(курир.рс)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ja bih pre reko da se prvo prezivao Čanak