„Ne znam da li dobro vide moji Cetinjani da im je dodijeljena uloga političke i „vjerske“ pozornice od koje korist ubiru drugi van Cetinja. U gradu praktično ništa od privrede ne radi, novca nema, grad tavori a cetinjani treba da mitinguju protiv svoje braće tj. protiv sebe samih“, napisao je na svom Fejsbuk profilu publicista i bivši gradonačelnik Cetinja, Jovan Markuš.

On je umjesto komentara o održavanju najavljenih mitinga, priložio izvod iz interjua koji je dao časopisu DUGA (broj 1777, od 22. decembra 2001 do 4. januara 2002. godine, st. 19-24, 54-56) pod naslovom:

Komunisti su degradirali Cetinje

Intervju je napravio novinar Mišo Vujović

Otkuda toliko mržnje danas na Cetinju? Šta se dogodilo sa Cetinjem, oltarom Srpstva, kako su ga u devetnaestom veku nazivali pesnici i misleći ljudi?

Mržnja je teško breme za onoga ko je nosi, jer u medicini je poznato da onaj ko mrzi – pati. Moji sugrađani, normalno oni koji pate od te bolesti, očigledno su pogrešno izabrali objekat mržnje i zato bi samo trebalo da poređaju činjenice da bi im stvari postale jasne. Vidjeće da je komunizam i neo-komunizam, koji je danas na sceni, uništio Cetinje. Nije teško dokazati da je Cetinje, dok se držalo srpstva i pravoslavlja, napredovalo kao administrativni, kulturni i vjerski centar Knjaževine, Kraljevine i Zetske Banovine. Kada je prevedeno, ili bolje reći, silom vlasti prevedeno na ateizam i antisrpstvo, kada se odvojilo od svoje prirodne matice, ono u svakom pogledu nazaduje.

Sunovrat građanskog Cetinja otpočeo je njegovim oslobođenjem na kraju Drugog svetskog rata, 13. novembra 1944. U noći „dugih noževa“ bez ikakvog suđenja pobijeno je, da se zna, 28 građana Cetinja. Među njima su bili profesori: Ilija i Mihailo Zorić, Joko Grujičić, dr Jovan Petrović-Njegoš i Nikolaj Doriamedov, upravnik pozorišta Marko Dragović, predsjednik opštine Tomo Milošević… Za ovih 50 godina jedino je gen. pukovnik JNA i narodni heroj, ing. Blažo Janković o ovome progovorio i objasnio razlog likvidacije sljedećim riječima: „Njih su ubili đaci-ponavljači“. Ovakvi postupci su uprljali oslobođenje zemlje od neprijatelja i predodredili našu sadašnjost, jer zemlja u kojoj ubijaju ugledne i pametne mora propasti i doći na dno civilizacijskog progresa.

Dovoljno je pogledati činjenice da bi se shvatio odnos militantnog boljševizma prema građanskom Cetinju. Odluka da više ne bude prestonica nikada nije donesena, već je ova otimačina „provučena“ kroz član Ustava gdje se konstatuje „glavni grad NR CG je Titograd“. Ubijanje tzv. građanskog i monarhističkog duha Cetinja ne očitava se samo kroz preseljenje državnih i kulturnih institucija, već i kroz pljačku muzejskih eksponata. Cetinje počinje da tavori, drugi mu kroje kapu, drugi, često i polupismeni, odlučivali su mu o sudbini. Degradirano je čak i od strane mnogih Cetinjana koji se nešto pitahu. Nekada sjedište mnogih vladika i vladara crnogorskih, prestonica jedne male, ali hrabrošću i duhom velike države, dika Crne Gore i svekolikog Srpstva, Cetinje se našlo u ritama, ideološki osuđeno da postane rezervat.

Od Cetinja je stvorena policijsko-politička pozornica čije konce i dalje povlače iz Titograda (Podgorice), a mlade i nedovoljno informisane usmjeravaju protiv svoje braće i svoje Crkve. Čak i površna istorijska analiza pokazuje da ideolozi separatizma, neokomunizma i dukljanstva nijesu sa Cetinja (Štedimlija, Drljević, Milatović…)

„Ne znam da li dobro vide moji Cetinjani da im je dodijeljena uloga političke i „vjerske“ pozornice od koje korist ubiru drugi van Cetinja. U gradu praktično ništa ne radi, novca nema, grad tavori, a od društvenih objekata za dvanaest godina u gradu je izgrađena policijska stanica i osam stanova za policiju. Podgorica, iz koje se povlače svi konci, napreduje i raste u svakom pogledu. Nije mi žao što Podgorica napreduje, ali mi je žao da Cetinje i dalje tone a Cetinjani ćute. Podgorički Dukljani i novokomponovani Crnogorci uživaju sve privilegije, dok se riskantne političke i „vjerske“ avanture velikodušno prepuštaju Cetinjanima“, navodi u svojoj objavi Markuš.

„Sva ona preduzeća koja su stvarali generacije vrijednih ljudi u kojima su rukovodili: Petar Sinanović Nagib, Drago Jovović,Vladimir Jakobson, Niko Ražnatović, Branko Markuš, Boško Radonjić,Niko Jovanović, Savo Kršić,Petar Tomanović, Omer Salagić,Nikola Đurašković, Čedo Iličković, Đuro Vukotić, Vladimir Plavšić,Momčilo Pejović, …itd, uništili su od 1989. do danas 2020. g, ili narodski rečeno ,,S*EBALI“ su MILO ĐUKANOVIĆ i njegova DPS vlast na Cetinju.

U periodu od 1990. do 2020 godine Cetinje doživljava ekonomski sunovrat o kome najbolje govore sledeće NESPORNE činjenice:
• Elektroindustrija ,, Obod,, ,, više ne postoji
• Autotransportno preduzeće ,,Bojana,, više ne postoji
• Autoprevozno preduzeće ,,Tara,, više ne postoji
• Industrija modne kuće ,,Košuta,, više ne postoji
• Preduzeće za puteve ,,Lovćen put,, više ne postoji
• Trgovinsko preduzeće ,,Trgopromet,, više ne postoji
• Trgovinsko-proizvodno preduzeće ,,Montena,, više ne postoji
• Veledrogerija ,,Sanitas,, više ne postoji
• Proizvodni pogon ,,Galenike,, više ne postoji
• Preduzeće ,,Bijeli Boksiti“ više ne postoji
• Cetinjska banka, više ne postoji
• Hotelsko preduzeće ,, Grand ,, radi povremeno

Ukoliko neko iz DPS – SDP vlasti ima drugačije podatke neka me demantuje. Obećanja ove vlasti poput fabrike čokolade, fabrike kompjutera, fabrike industrijskog kanabisa itd. su samo bile predizborne obmane“, zaključio je Markuš.