Марко Миљанов по други пут међу Србима
Велики војвода Марко Миљанов
Пише: Максим Драшковић
Иако сам као Куч умро срећан,
а као Србин због неслоге тужан,
и мада за вјечност небу обећан,
доћи међу вас поново сам дужан.
У смирај дана, пркосећи тами,
да вјечно живим и над вама бдијем,
свом српском роду, што куња и чами –
да опет кликујем како умијем.
Да Црној Гори и поносу њеном
удахнем снагу, пружим спаса руку,
и да витешким зажегнем пламеном
уснуле груди српскоме хајдуку.
Чељусти блуда, запада што воња,
предака искре да нам не угасе,
да српска чеда, мјесто безакоња –
примјери чојства и јунаштва красе.
Да свако Српче кад собом прогледа,
човјекољубље у свом бићу храни –
јунаштвом другоме на себе не да,
чојством да другога од себе брани.
Одувијек су нас преци учили,
за слободан живот свако се роди,
да није подвиг у безумној сили,
и да – јунак човјеку коња води.
