Најљепше чување и обнова духа града старог преко три хиљаде година најбоље се може урадити кроз приче за дјецу
Будва није само камен, море и медитерански мириси; она је, прије свега, сјећање. И то не обично сјећање, него оно које се обнавља и на неки начин проширује сваки пут када га поново испричамо дјеци. Јер, ако дјеца не понесу наше легенде, наше јунаке и наше поуке, онда историја, посебно данас у добу у коме живимо као сумануте јединке без оријентације, остаје само мртво слово на папиру, бива историја затворена у књигама и архивама, далеко од живота.
Када сам почео да истражујем теме за три приче које ће касније постати представе на Фестивалу „Ћирилицом“, дјечије представе са пјевањем, у продукцији Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва, знао сам да желим да повежем оно што је дубоко укоријењено у прошлости са оним што може бити живо у садашњости.
Моје промаштавање је било да три фигуре, односно три догађаја, ставим у фокус три различита слоја Будве: митолошки, сањарски и предантички слој, средњовјековни слој феудалне борбе Боке за слободу, и ренесансни слој витештва и чојства који су за нашу земљу били од невјероватне важности. Тако су, чини ми се, помало и без доброг плана али са срећним крајем, настали текстови, кратке приче за касније представе „Змај са Спаса“, „Кањош Мацедоновић“ и „Површко“.
Свака од тих прича је, заправо, мој неспретни покушај да спојим историју коју волим и бајке које су моја збиља, да спојим прошлост и садашњост, оно што је било и оно што би морало да буде.
Будва више него било који други град на Јадрану почиње у миту. Почива на легенди о Кадму и Хармонији, о љубави која је јача од прогонства и казне и проклетства богова.
Одрастајући на миту о Кадму и Хармонији за мене је било необично важно да нит кадмовске љубави и искушења „провучем“ и кроз легенду о Змају са Спаса, коју је прије два вијека записао Вук Караџић, а мени је причу донијела Јелена Лазић, чудесна вила која је истраживала тајне и мистичне слојеве Будве, све до тренутка док није само за једну ноћ одрасла, уз неки тајанствени напитак смућкан да одузима вилинска својства. У том тексту препознао сам један од темеља будванске имагинације: море и брда око града нису само пејзаж, већ позорница на којој су се рађале приче које, у мојој имагинацији која је вјероватно дрска, прелазе границе географије и епоха. Змај изнад брда Спас није само митско биће – он је симбол непознатог, страшног и величанственог. Он је логичан продужетак приче о Кадму и прасин његовог сина Илирија. Змајева љубав према дјевојци, а потом и одлука да је пусти, иако би му срце другачије хтјело, говори о жртви и одрицању. То је прича о томе да љубав није посједовање него слобода. За дјецу је то, по мом мишљењу, не само бајка већ и важна поука.
Када је од ове легенде направљен дјечји мјузикл, знао сам да ће то бити најбољи начин да се дјеци приближи сложени свијет митологије. Дјеца не уче само кроз чињенице, него кроз осјећаје, како желим да и ја учим у деценијама које су испред мене. Ако дјеца осјете страх од Змаја, па затим олакшање када схвате да Змај зна и да воли, онда ће разумјети суштину: да иза сваког страшног лица може да се крије срце. У Будви више него на другим мјестима.
Три приче које сам изабрао нису коначне, оне су само почетак. Будва има безброј слојева и безброј јунака. Али ове три – „Змај са Спаса“, „Површко“ и „Кањош Мацедоновић“ – мени су биле довољне да покажем како један мали град може да носи преко три миленијума историје у свом срцу
А то је можда најважнија порука коју Будва може да пошаље будућим генерацијама – да је свака тврђава, па и људска, мекша изнутра него споља. Сама представа била је прилика да се кроз музику и игру пробуди радозналост дјеце за словенску митологију, која је данас скоро заборављена, а која је једнако богата као и грчка или римска.
Друга моја прича води нас у 14 вијек, у вријеме феудалних немира, када је Будва била разапета између Дубровника, Балшића, Котора и Пераштана. Ту се појавио Површко – властелин, морепловац, човјек који је, макар накратко, постао господар Будве. Зашто сам се одлучио за њега? Зато што је Површко готово заборављен, иако његово име стоји записано на зидинама нашег Старог града. У историјским списима он је мали лик, фуснота. Али, у тој фусноти крије се читав роман. Површко је успио да буде и гусар и властелин, и трговац и ратник, и љубавник и губитник. Његова смрт, 1364. године, под зидинама Будве, није само крај једног човјека, већ за мене битна поука: Будва и слобода Будве никада нису биле без цијене, и сваки онај ко је желио да их држи у рукама морао је да плати – крвљу, знојем или срцем.
У причи о Површку желио сам да додам имена личности које су за мене од огромне важности као што су Руђина, што је име прве владарке Будве, потом Павлина, име са једног од најпознатијих жртвеника из античког периода. Да будем сасвим искрен у све драме су додата и имена за мене много важних особа – десетина мојих предака и блиских људи што за мене јесте слој драме од нарочите важности. Циљ ми је био да покажем дјеци да историја није досадна, већ да је она пуна драме, пјесме, узбурканог мора и невјероватних обрта. Зато је представа добила елементе пјевања и сталног стиха – да би дјеца кроз римовање и игру осјетила олују на мору и олују у људској души. Површко је, за мене, јунак који показује да успјех и љубав не зависе од поријекла, већ од упорности и снаге срца. Био је то и покушај да се кроз личност која није нашла своје мјесто у великим уџбеницима покаже колико је Будва била и остала важан чвор историје, гдје се сударају интереси и снови, трговина и гусарство, љубав и смрт.
Трећа прича је посвећена готово најпознатијем будванском јунаку, Кањошу Мацедоновићу. О њему је писао Стефан Митров Љубиша, а Будва га памти као симбол чојства и јунаштва. Кањош је јунак који није велики по мишићима, него по памети. Он је онај који показује да храброст није само у снази, него и у мудрости, у способности да се стане пред опасност и да се нађе рјешење тамо гдје га други не виде. Када сам бирао ову причу, знао сам да ће она бити дјеци најближа – јер у данашњем времену, када су дјеца суочена са притисцима да буду велики, јаки и страшни, управо им треба јунак који показује да се права снага крије у памети и у срцу.
Представа о Кањошу је прилика да се споји традиција и савременост. Љубишина прича постала је основа за нову драматизацију у којој дјеца могу да виде себе: мала, крхка бића која могу бити већа од сваког дива, ако знају да мисле и ако имају храбро срце. Она је и подсјетник да будванска традиција није само историја сукоба и ратова, већ и историја људске домишљатости, мудрости и способности да се преживи. Кањош учи да храброст није бити онај кога се плаше, него онај кога поштују.
Из моје интиме, чини ми се више несвјесно него свјесно, произашле су представе које у мом свијету заједно чине један круг. „Змај са Спаса“ говори о почетку, о миту и љубави. „Површко“ говори о средини, о историјској борби и трагичним јунацима. „Кањош Мацедоновић“ говори о вјечитом, о витештву и моралу који надилази вријеме. Када се те три приче ставе на позорницу, кад их смјестим пред дјецу и одрасле, ми не гледамо само представе. Ми гледамо три Будве: ону митску, ону средњовјековну и ону вјечну. Мој лични циљ није био само да напишем три драмска предлошка, већ да ријечима изградим мост између историје и дјеце. Дјеца која знају за своје јунаке постају људи који знају ко су и одакле долазе.
Фестивал „Ћирилицом“, који је за мене и бајковити свијет идентитета и личне праисторије, дао ми је прилику да те приче заживе. Захвалан сам свима – од редитеља Матеје Поповића до глумаца и музичара – који су од мојих ријечи направили живе слике. Али, оно што ме највише радује јесте када сам виђао дијете које излази са представе и пита: ко је био Површко, да ли је Кањош стварно постојао, гдје је брдо Спас. То значи да је прича испунила своју сврху, јер је пробудила радозналост и отворила врата ка знању које надилази сваку представу.
Дубоко вјерујемо да Будва не може бити сачувана само у каменим зидинама и археолошким налазима. Она ће бити сачувана у причама које се преносе, у представама које се играју, у музици која се памти. Зато сам везан током периода од преко 30 година за фестивале „Град театар“ и „Ћирилицом“.
Три приче које сам изабрао нису коначне, оне су само почетак. Будва има безброј слојева и безброј јунака. Али ове три – „Змај са Спаса“, „Површко“ и „Кањош Мацедоновић“ – мени су биле довољне да покажем како један мали град може да носи преко три миленијума историје у свом срцу. Ако успијемо да дјецу научимо да у тој историји препознају себе, онда Будва неће бити само стари град за туристе, већ живи град за своју дјецу. А то је, вјерујем, највећи задатак сваког писца, наше библиотеке, будванских фестивала и будућег позоришта које домаштавамо око 200 година да се изгради у јако блиској сјутрашњици.
Извор: ДАН
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
