Маркес се вратио у Макондо

На данашњи дан, 2014 умро је колумбијски писац и нобеловац Габријел Гарсија Маркес, један од најзначајнијих писаца на шпанском језику. Аутор је бројних књижевних дела, а међу најпознатијима су „Сто година самоће“, „Љубав у доба колере“, „Пуковнику нема ко да пише“, „Јесен патријарха“.

Маркес, један од најмагичнијих умјетника свих времена, вратио се извору, митском мјесту Макоду, из којег је извирала сва његова књижевност, па тиме и његова душа.

Многи свјетски писци, предсједници, уредници, издавачи, па чак и побуњеници из Револуционарних оружаних снага Колумбије изразили су дубоко жаљење због смрти колумбијског писца, нобеловца, једног од највећих књижевника шпанског говорног подручја, Габријела Гарсије Маркеса, који је умро јуче у 88. години, у свом дому у Мексико Ситију.

,,Хиљаду година самоће и туге због смрти највећег Колумбијца свих времена“, рекао је колумбијски предсједник Хуан Мануел Сантос поводом Маркесове смрти.

,,Велики човјек је умро, онај чија су дјела дала књижевности нашег језика велико богатство и углед“, рекао је Марио Варгас Љоса.

Један од најутицајнијих писаца своје генерације, многима широм свијета је приближио и дочарао шарм и невјероватне контрадикције Латинске Америке, у прози која је у књижевности окарактерисана као ,,магични реализам“.

Његова блистава и меланхолична дјела, међу којима су и ,,Сто година самоће“ (1967), ,,Хроника најављене смрти“ (1981), ,,Љубав у доба колере“ (1985) или ,,Јесен патријарха“ (1975) превазишла су по броју продатих примјерака све што је икада објављено на шпанском језику, осим ,,Библије“.

Габријел Гарсија Маркес рођен је 6. марта 1927. у Аракатаки, колумбијском градићу недалеко од карипске обале. као најстарије од 11 дјеце. Првих десет година живота провео је са бабом и дедом, пуковником у пензији.

Из прича бабе и деде, према његовим ријечима, црпио је главну инспирацију за своју књижевност, а Аракатака је постала модел за Макондо, село окружено плантажама банана у којем је смјештена радња ,,Сто година самоће“.

,,Много година касније, пред водом за стријељање, пуковник Аурелијано Буендија морао се сјећати оног давног поподнева када га је отац повео да први пут види лед“, реченица је којом почиње култни роман.

Тон који сам слиједио у ,,Сто година самоће“ ослањао се на начин на који је моја баба уобичавала да прича приче. Она је говорила ствари које су звучале натприродно и пренијето из свијета фантазије, али их је она говорила сасвим природно. Најважнији је био израз њеног лица. Није нимало мијењала тај израз док би говорила мада су сви били изненађени. У претходним настојањима писања покушавао сам да испричам причу а да сам вјеровао у њу. Схватио сам да бих морао да повјерујем у приче које сам писао и да их напишем са истим изразом лица с којим их је моја баба казивала: каменог лица.“, написао је Маркес својевремено.

,,Сто година самоће“ је писао 18 мјесеци, живјећи од позајмица пријатеља и продајући породичне ствари, почев од аута и намјештаја.

Када је завршио писање у септембру 1966, оно што су његова жена и он посједовали свело се на гријалицу, блендер и фен.

Његова жена је потом заложила и те преостале ствари, како би он могао поштом да пошаље рукопис издавачу у Аргентини.

Када се Маркес вратио из поште, његова жена је погледала око себе и рекла: ,,Немамо више намјештај, немамо ништа. Дугујемо 5.000 долара“.

Мркес је неуморно истицао чињеницу да је он новинар: ,,Ја сам новинар. Увијек сам био новинар. Моје књиге не би могле да буду написане да нисам био новинар, јер сам сву садржину узео из реалности“, рекао је он у једном интервјуу за агенцију АП, пошто је новцем од Нобелове награде 1998. успио да купи већински дио часописа Камбио.

Био је један од првих присталица такозваног књижевног новинарства, познатог као Нови журнализам.

Један од првих присталица кубанског револуционарног вође Фидела Кастра и оштри критичар америчких интервенција, од Вијетнама до Чилеа.

Америчка књижевница Сјузан Зонтаг оптужила је Маркеса 2005. за саучесништво у кршењу људских права на Куби, међутим, други су га бранили, тврдећи да је Маркес убиједио Кастра да осигура слободу за политичке затворенике.

Упркос томе што годинама није могао да добије америчку визу због својих политичких ставова, обожавали су га многи предсједници САД.

Познато је и његово непријатељство са перуанским књижевником Мариом Варгасом Љосом, које датира од њихове туче 1976. испред једног биоскопа у Мексико Ситију.

,,Велики човкек је умро, онај чија су дјела дала књижевности нашег језика велико богатство и углед“, рекао је Љоса

,,У његовим књигама нашла сам сопствену породицу, земљу, људе које сам знала цио живот, боју, ритам и богатство мог континента“, рекла је Аљенде.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: