Piše: Milica Kralj

Odgonetanje vlastite sudbine

Margaret Jursenar bila je prva žena koja je posle trista pedeset godina neprikosnovene muške vladavine ušla u Francusku akademiju nauka,u crno-beloj haljini koju je specijalno za tu veličanstvenu priliku, kreirao čuveni modni kreator Iv Sen Loran.

Ta prva žena član Francuske akademije gledala je na svet netremice, a na ljude s apstraktnom ljubavlju koja može zastrašiti, kao ljubav svetih. No, u njoj gori vatra. Bez obzira na suzdržanosti i osmeh Minerve, gleda očima vizionarke, a u tim očima pod teškim vekom leži hladna nevinost deteta oko kojega se ruši svet. Posmatrajući je smirenu do ravnodušnosti, ali prepunu dobrote, kako tepa psu ili gladi kamen na plaži, izgledalo je da Margaret Jursenar pripada drugom carstvu, gde reči odrešuju smisao, ljudi pravdaju svoje postojanje, carstvu svima aprihvaćenih zakona, gde mudrost zauzima dužno mesto a razum ne odbacuje sene.

Ovako je slavnu književnicu opisao Matje Gale u knjizi razgovora.

Margaret Jursenar, koju je „ patnja naučila hrabrosti“ pisala je muški, podsmehnuvši se na taj način podeli na muško i žensko pismo. Za nju je pisanje imalo znak jednakosti sa životom.

Ja – to je neko drugi

 Odgovarajući naknadno na pitanja koja je svojevremeno postavljao Marsel Prust, slavni prethodnik takođe slavne Margaret Jursenar, na opasku:

“Izbegavate li  da odgovarate o sebi, o vlastitim duševnim stanjima“ – književnica je odgovorila citirajući Remboa:

“Ja, to je neko drugi, i „Postoji i jedna alhemijska formula“Ja – jedan u mnogim drugim.“ Uostalom , teško je reći istinu o sebi – svi mi premalo znamo o sebi, nemamo potrebne distance. Meni se čak i razlika između „ja“ i „ ti“ čini prividnom.“

Na pitanje: „Koja Vam je istorijska ličnost iz realnog života najbliža“ odgovorila je:

“Svi oni koji su radili na tome da učine boljim čoveka i njegovu sudbinu. Od Bude do Tolstoja, od Gandija do Jovana Evanđelista; Sokrat i Montenj i Volter.

U „Hadrijanovim memoarima“ pokušala sam da suprotstavim dve ljudske porodice. S jedne strane asketu koji traga za apsolutnim i svetog stoika kakav je bio Epiktet, s druge strane, skeptičan i pragmatičan imperator, ali zaokupljen humanističkim idealom. Pokazala sam da se sukob na određenom stepenu pretvara u sporazum.“

– Koje istorijske junake volite?

– Nekoliko junakinja i nekoliko svetica od Elizabete Ugarske do Jovanke Orleanke, ogromne armije milosrdnih sestara, sve one što kao uzrok i kao rezultat imaju na umu druge.

– Vaše junakinje i vaši juanci iz literature?

– Antigona, nekoliko Šekspirovih junakinja, možda i nekoliko Balzakovih, Pjer Bezuhov iz „Rata i mira“, starac Zosima iz „Braće Karamazovih“, možda i Don Kihot.

– O ljubavi i prolaznosti?

– Ima bića preko kojih me je Bog voleo. Sve što stiže dolazi do nas izdaleka i odlazi dalje od nas. Sve nas nadvisuje i čovek pred svim tim proticanjem i prolaženjem stoji isti i zadivljen. Imam utisak da sam instrument preko kojeg, kroz koji su prošle struje, titraji. A to vredi za sve moje knjige,a rekla bih čak i za moj ceo život. Možda za svaki život, a najbolji među nama možda su samo kristali prekokojih se nešto prelama.

– Takav stav čoveka primorava da živi u stalnom prisnom kontaktu s vlastitim krajem.Treba prijateljski misliti na svoju smrt, čak iako prema tome osećamo veliku odbojnost. Što se mene tiče, mislim da bih volela umreti pri punoj svesti, uz sporo napredovanje bolesti koja na neki način dopušta smrti da se nastani u meni, da joj da vremena da se sasvim razvije. Da ne propustim poslednje iskustvo, prelazak. Hadrijan  govori o umiranju otvorenih očiju. A u tom duhu ostavila sam i Zenonu da doživi svoju smrt. Dovoljno je prihvatiti boli, brige, bolesti, drugih i svoje vlastite, svoju smrt i smrt drugih da bismo ih pretvorili u prirodni deo života.

Treba se truditi i boriti do kraja, plivati u reci koja nas istovremeno i nosi i donosi, unapred prihvatiti ishod – da ćemo nestati na pučini. Smrt je najviši oblik života.“

Ukinula podelu na muško i žensko pismo

„Posmatrati je smirenu do ravnodušnosti, ali prepunu dobrote, kako tepa psu ili gladi kamen na plaži, izgledalo je kao da Margaret Jursenar pripada drugom carstvu, gde reči određuju smisao, ljudi pravdaju svoje postojanje, carstvu svima prihvaćenih zakona, gde mudrost zauzima dužno mesto, a razume ne odbacuje sene. Gledala je na ljude s apstraktnom  ljubavlju koja može zastrašiti, kao ljubav svetih. No u njoj gori vatra. Bez obzira na suzdržanost i osmeh Minerve, gleda očima vizionarke,a u tim očima pod teškim vekom leži hladna nevinost deteta oko kojeg se ruši svet.“

Sve to bila je neponovljiva Margaret Jursenar, jedna od naojbrazovanijih Francuskinja. Prva žena koja je prekinula 352 godine dugu tradiciju Francuske akademije nauka, koja je do njenog imenovanja bila isključivo muški hram znanja.

Margaret Jursenar ostaće zapamćena i kao stvaralac, književnica koja je svojim velikim delom ukinula podelu na tzv. muško i žensmo pismo. Po dubini misli i veštini kazivanja stvorila je literarno delo, originalno i uzbudljivo, čije se karakteristike ogledaju u spoznaji da je zadatak čoveka da odgoneta sopstvenu sudbinu, polazeći od toga da on ima pretke i svoja prirodna prava na slobodu i obavezu da se pobuni ako je ta sloboda ugrožena, da samostalno raspolaže svojom sudbinom.

Margaret Jursenar je rođena u Briselu 1903.godine u plemićkoj porodici. Imala je samo šest godina kada joj je majka umrla i od tada devojčicu vaspitava otac na strog i starinski način, učeći je u duhu humanističkih i kosmopolitskih ideja.

Početkom drugog svetskog rata Margaret odlazi u Ameriku gde će na  koledžu“Sent Lorens“, na Univerzitetu blizu Njujorka, predavati komparativnu književnost. Do 1964. proputovaće Italiju, Švajcarsku, Jugoslaviju, Grčku gde će nailaziti na događaje koji će poslužiti kao tema njene proze.

Od 1964. povlači se na iz javnog života i živi povučeno, gotovo monaški, u drvenoj brvnari u šumama države Mejn u Americi, na ostrvu Mon Dezer ( Moja pustinja ili Pusti bregovi).

Društvo će joj skoro četiri decenije praviti odana prijateljica Grejs Frik koja je umrla 1977.godine. Grejs Frik je bila najbolji prevodilac njenih dela na engleski jezik. Zajedno su proputovale Italiju i Grčku.  Potom će se neko vreme družiti sa mladim prijateljem Džonom Vilsonom, ali on će uskoro umreti od side.

Njena književna bibliografija obuhvata veliki broj romana, eseja, priča, kritika, drama, pesama. Najpoznatiji i najprevođeniji su „Hadrijanovi memoari“, „Crna mena“, Aleksis ili uzaludna borba“, „U prilog inventaru“, „Istočnjačke priče“ ( u kojoj su i priče „Osmeh Kraljevića Marka“ i „Zidanje Skadra“ sa motivima iz naše narodne epike.), „Nova Euridika“, „Danak snu“– storija o promašenom braku u okviru stravične pozadine narastanja fašizma u Italiji; „Smrt vodi zapregu“i dramu „Elektra“.

Bila je višegodišnji kandidat za Nobelovu nagradu sa obrazloženjem da „obeležje njenog jezičkog umeća sadrži onu uzdržanost, disciplinovanu osećajnost koja često snažnije deluje na čitaoca nego romantičarski neposredni izlivi emocija i zbog čega istoričari književnosti svrstavaju ovu spisateljicu u klasike novog vremena.

Pokušajmo u smrt ući otvorenih očiju

 Umrla je17. decembra 1987.godine u 84.godini od posledica saobraćajne nesreće koju je doživela u Keniji kada je na nju naleteo autobus.

Većina ljudi ne vide razliku između strasti i ljubavi – napisala je

– Na jednostavnijem jeziku mogla bih reći da su ta osećanja suprotna jedno drugom. Strast je zadovoljenje želja, samopotvrda, nekada dominacija, potčinjavanje drugog bića. Ljubav je nasuprot tome odricanje. Kada sam je opisivala u „Vatri“ izmešala sam ta soećanja. Opisivala sam ljubav samoodricanja i ljubavnu strast. No, u krajnjoj meri strast je bliskija agresiji, nego samoodricanju. Posmatrajmo etimološki. Reč“strast“ vodi poreklo od reči“stradanje“ što je pasivno stanje. Eto o čemu govore u „strastima“ Hristovim u tom smislu, što je Isus trpeo bičevanje i razapinjanje na krst. Ljubav je aktivno stanje.

Ova neumorna putnica tragala je i nalazila iskustva širom sveta koja je spajala velikom erudicijom, pretakala u veličanstvena književna dela klasičnih i mitskih sadržaja. Roman „Hadrijanovi memoari“(1951), njeno najpoznatije delo istorijsko- filozofskog sadržaja apokrifna je biografija rimskog cara Hadrijana iz drugog veka, u čije je životno homoseksualno iskustvo ugradila vlastito lezbijsko iskustvo, dok je roman „Crna mena“(1968) intelektualna biografija Zenona,  alhemičara i filozofa iz XVI veka.

U literarnoj opsednutosti fragmentarnim svetom, književnost Margaret Jursenar svetli je prostor druge polovine dvadesetog stoleća, u svom savršenom skladu i napetosti između subjektiviteta i težnje za univerzalnošću. Od univerzalne moći umetnosti Margaret Jursenar nikada nije odustala.

Zadnje reči svog književnog junaka Hadrijana izgovorila je i sama:

„Lekovi više ne deluju;otekline na nogama se povećavaju;spavam više sedeći nego ležeći.Jedna od prednosti smrti ponovo je moći biti ispružen na krevetu…Sretan sam što mi je bol ostavila lucidnost do poslednjeg trenutka… Mala dušo, nežna i nestalna dušo, pratiljo mog tela koje je bilo tvoj domaćin, sići ćeš u blede predele, oštre i gole, gde ćeš morati da odustaneš od nekadašnjih igara. Samo još na trenutak pogledajmo prisne obale, predmete koje sigurno više nećemo videti…Pokušajmo u smrt ući otvorenih očiju…“

(Iz knjige „Arahnina nit“(eseji o pesnikinjama, slikarkama i heroinama), „Unireks“ Podgorica- Beograd, 2018.)