Маленић

Пише: Небојша Јеврић

Крај марта деведесетдруге.

Усташе су прешле реку и направиле покољ у Сијаковцу код Босанског Брода.

У Дворовима код Бјељине сељаци су деконзервирали оружје.

Муслиманске барикаде су на излазу и улазу у Брчко.

Заобилазим, преко Пелагићева, Брчко.

У Пелагићеву експлозија у штабу.

Утрчим, кад оно сељаци дошли по „зоље“.

Резервни капетан, мислећи да је школска „зоља“, активирао праву. На срећу окренут према прозору.

Кад се испаљује „зоља“ нико не сме стајати позади јер избацује гасове и уназад.

Бели од креча, тежаци из Пелагићева истрчавају из штаба.

„Нећемо ми то, нећемо ми то!“

У Лијешћу је штаб. Поизмакли се мало из Босанског Брода.

Брод подељен Стадионском улицом на два дела.

Ту налазим ратног репортера Бојана Лазовића и његовог Шкљоцка. Спремају текст за „Експрес“. Имају теле-фото и фото лабораторију у колима.

Из реке су извадили Србина руку завезаних жицом и лобање разбијене маљем. Мозак су појеле рибе.

Лешеви не могу да пливају узводно. Дошао је из Хрватске.

Стадионску покривају хрватски снајперисти.

Код нас нема струје, код њих има.

И Шкљоцку треба струја. Да развије филм. Да направи фотографије. Да стигну до редакције.

Те ноћи играју Црвена Звезда и Сампдорија.

Хладно ми је. Из напуштене муслиманске куће узимам зимску јакну и шаргије.

Луд од бола и беса ударам у шаргије. Жице пуцају.

Пуцају и мождане вијуге. Поклали су осамнаест људи у Сијаковцу.

На врху улице окупили су се Звездини навијачи. Делије. Свађају се и договарају.

Треба прећи улицу и заузети кућу у којој има струје.

Причају о великој победи из Барија.

Звезда мора и ноћас да победи.

Они су се први дочепали оружја из магацина територијалне одбране.

Залуду их је одговарати.

И не покушавам.

Најгласнији је дечачић у црвено-белом дресу преко војничке униформе.

Упртио паповку.

Виче и све надгласава.

„Игра Синиша Михаиловић. Има да их напунимо.“

Зову га Маленић. Има бубуљице по лицу.

„Ви, п***е, останите, ја идем. Морам да гледам утакмицу.“

Решили су.

Иза мене је шест месеци рата. Њима је ово први дан.

Научио сам да је снајперисти најтеже да погоди оног који прелази први.

Као последња к***а, вукући шпагин, претрчавам.

Остали у групи.

И Шкљоцко, који никад више није отишао на ратиште, вукући кофере са опремом.

На самом крају улице метак је погодио Маленића. Погодио га је у груди. Још је жив. Али још колико? Како да стигне до болнице?

Уносе га у кућу, стављају први завој. Смештају у фотељу преко пута телевизора.

Шкљоцко у тоалету, треба му мрачна комора, развија филм.

Ја са шпагином пазим крај прозора да се не привуку бојовници.

Бојан са шкорпионом.

Јака одбрана.

Почиње утакмица. Гори стадион.

Спикер нас обавештава да не може да успостави везу са коментаторима на терену.

Игра се око средине.

И Звезда има добру одбрану.

Не могу нам ништа.

Пролазе минути игре.

Звезда напада. Све жешће, све јаче. Имамо предност. Имамо срце.

Ни Маленића није погодило у срце.

Навијају Делије на стадиону. Навијају Делије у Стадионској. Хрватски меци се одбијају о зид.

Трпезарија је добро окренута. Не могу нам ништа.

Шпагин је с***е од оружја. И имам само један добош. Чувам метке.

Успостављена је веза са коментаторима на стадиону.

Пролази време. Звезда напада.

Прошло је петнаест минута без голова. Неће ваљда бити нерешено?!

А онда се чује звук пиштаљке. Слободан ударац за Црвену Звезду!

На Маленића нико више не обраћа пажњу. Важна је утакмица.

Играчи Сампдорије праве живи зид.

Осамнести минут.

Шутираће Синиша Михаиловић.

На Маракани пакао.

Био је то ударац над ударцима. Ударац који ће ући у историју.

Не ударац, топовско ђуле које пробија живи зид.

Гол!

Завазда води један – нула.

Сви су на ногама на стадиону. Сви су на ногама у трпезарији у улици Стадионској, у Босанском Броду. „Тоооо!“ викнуо је Маленић и скочио из фотеље.

Из груди му је шибнуо млаз крви.

„Е, сад ми није жао…“ било је последње што је рекао.

Тек тада су сви схватили шта се догодило.

Маленић је лежао у фотељи. Мртав. Право мртав. Очи су му биле отворене, само му је бубуљичаво лице помодрело.

После смо примили још три гола.

После смо прешли улицу носећи мртвог Маленића.

Нико није трчао.

Извор: РТ Балкан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: