Majstor drame

Piše: Mišo Vujović

“Čestitam tvom timu i porodici. Zaslužio si ovu pobedu, imao si sjajnu nedelju. Srećan smo zbog tebe, posvećen si momak, uložio si mnogo truda i to se ispatilo. Hvala mom timu, izgubio sam od boljeg protivnika. Nekada pobediš, nekada izgubiš”, u svom otmenom stilu, sportski i gospodski čestitao je Novak Đoković pobedu mladom Dancu Holgeru Runeu.

Majstor drame je ponovo u Parizu igrao za istoriju tenisa. Sam protiv svojih rivala i publike. Protiv mase prekrivene talogom prašine prosečnosti i teških frustracija.

Mrzi, mrzovoljna rulja što nije jedan od njih. Vide ga na terenu svesni da je od njih udaljen milion svetlosnih godina. Masa kao u Danteovom grotlu, krklja i kidiše.

On mirno kao oklopnik pred juriš servira.

Živci njegovih obožavalaca se zatežu kao strune istrumenta u čiju je poetiku već odavno ušao. Nije se ušunjao kao neki. Vajni Sorabi. Neću o njima i njihovom angažovanom patriotizmu.

On nije samo neprikosnoveni vladar teniskih terena, najtrofejniji šampion, primeran sportista, porodičan čovek, uzoran suprug i otac, brižan sin.

On je misionar. I tek će biti.

On je jedan od retkih asova koji ležerno nosi svoju ostvarenost, filovanu džentlamenskim šarmom i diplomatskim umećem. Njegova mentalna snaga nije svojstvena našem plahovitom i uzavrelom mentalitetu koji je spartanskim odricanjem i samodisciplinom uspeo da ukroti, da se izdigne iznad granice mogućeg.

Da iracionalno transformiše u racionalno. Poraz pretvori u pobedu, grč u osmeh. Blagorodan i bezazlen.

Kod njega inat nije najgori zanat već doping za pobedu. A to mogu samo retki i odabrani.

Zamerili su mi kada sam ga u jednoj kolumni uporedio sa vladikom Nikolajem, zlatoustim propovednikom koga su zbog besede po Engleskoj i Americi tokom Prvog svetskog rata, u kom je Srbija izgubila skoro trećinu stanovništva, nazvali trećom srpskom armijom.

Zahvaljujući toj misiji srpski narod je svojom nepokolebljivošću pobrao simpatije sveta.

Novak Đoković je novi zlatousti!

On je danas naša armija ! Njemu se veruje i mnogi su, verom u njega, prestali da veruju u laži o Srbima. Ostvario je svoj dečački san da će jednog dana dominirati najelitnijim sportom. Te bombe koje su sejali po ulicama, mostovima, bolnicama, još više su ga motivisale na uspeh. Svetio se pobedama, bez mržnje i pakosti. Nije ustuknuo pred mnogim nepravdama. Igrao je često protiv rivala, publike i sudija. Moćnima je pokazivao zube, slabima naklon. Nije se ogrnuo tuđom, a mogao je, već je sa ponosom nosio svoju srpsku zastavu, terajući svetsku elitu da stoje mirno dok se intonira himna Srbije.
Novak Đoković je živi primer kako pregaocu Bog daje mahove, primer kako se voli otadžbina, primer kako se iz grotla nemaštine, detinjstva pod embargom i bombama, pobeđuje. Novak je primer pobednika u vremenu intenzivnog posrtanja sveta u kome vladaju surovi zakoni krvavog profita. Majstor drame, je majstor svog zanata i kada pobeđuje i kada gubi.

Srećno Nole sokole!