Мај за пакао и рај

Пише: Мишо Вујовић

Историја нас у мају није само учила – она нас је у мају и ломила. Од преврата до предаје, од штафете до шехида, мај је огледало у ком Срби виде и своју наду и свој страх.

У мају су убијани краљеви (1903), рађани “богови” (1892) сахрањивани митови (1980), масакрирани војници (1992), свет угледао велики везир Бајо Соколовић, Градитељ мостова и обновитељ забрањене цркве. У мају ничу барикаде, певају химне, Ђурђевдан зелени, слави слава му и милост Оштрошки Чудотворац коме људи прилазе босих ногу и чистог срца.
Не знам да ли је то проклетство календара или само дубока историјска симболика, али за Србе је мај одувек био месец у ком се небо отвара — или пада. Ништа код нас није уобичајено, па ни пролеће. Мај није само мирис багрема и звук матурантских корака. Код нас је то месец у ком се крв меша са гласовима, сузе са химнама, а илузије са сахранама.
Мај нас је обележио. И ми смо њега.
Почело је с атентатом. Мајски преврат 1903. — ноћ када је пала последња круна Обреновића, када су српски официри заклали краља и краљицу као последњи израз политичке воље мача. И тај мач, ма колико био убиствен, окренуо је Србију ка истоку — ка Русији већ ослабљеној унутрашњим сукобима
Био је то тренутак када смо, убијајући монарха, зауставили точак напретка, везујући се за мртваца убрзо умореног унутрашњим гневом и спољашњом мржњом.
Али ту смо већ научили и прву лекцију: свака слобода код Срба почиње у мраку.
После тога, други мајеви носе нове химне, друге заставе.
7. маја 1892. родио се Јосип Броз Тито — човек који ће за живота бити бог, а после смрти — недоумица. Његов рођендан постао је Дан младости, штафете, параде, уметничке слике од папирних илузија. А онда, 4. маја 1980., у 15:05, Србија је занемела. Прекинута је емисија, укључиле се сирене, војници плакали, а народ, по први пут после дуго времена, остао без гласа који га је водио — макар у заблуду. Мај Титове смрти био је и почетак краја Југославије. Оног тренутка када су престале сирене, почели су меци. Оног тренутка када смо сахранили култ, почели смо да откопавамо стварност. Стварност је почела за Ђурђевдсн 1991 када је у Сплиту убијен војник Сашко Гешовски а на транспортеру покушано дављење другог војника Стеванча Накова.
А онда — 2. мај 1992.
Добровољачка улица. Са свим својим лажима, крвљу, прећутаним злочином. Излазак ЈНА из Сарајева — обећан и договорен — претворен у заседу. Војници који нису отворили ватру, убијани су на прагу града који су штитили. Документовано, снимљено, у архивама и на тракама. Али правда — није стигла. Тај 2. мај био је српски Велики петак без Васкрса. Показна вежба лицемерја света, и нашег страха да истину доведемо пред лице правде. Зашто се овај злочин прећуткује? Зато да се не би рушио мит опсаде Сарајева!
После тога, мајеви су почели да личе један на други.
Митинзи, протести, избори, потписи, бомбардовање из меморије и транзиција без краја. Мај као месец кад се нешто креће, али нигде не стиже. Где год кренеш — западне канцеларије, источно жаљење, а у средини — народ са кесом преко главе и прошлошћу на леђима. У мају смо преумили Ђурђевдански а устоличили првомајски уранак. Светог Ђорђа смо прогласили за циганску славу а 25.мај за дан младости.
Али ту је охрабрење милост и исцељење 12. мај — Свети Василије Острошки.
Није то случајно. Светац који лечи, који загрева душе у хладним временима. Његов мајски дан као да је последњи бедем против историјске неурозе. Сваки пут кад прођем поред иконе Светог Василија, осетим како се народ хвата за њега као за спас. Људи више не верују ни у изборе, ни у историју. Само још у чуда. И ћивот Светог Василија чини чуда.
Крвав мај за пакао и рај обележио је масакр у београдској школи Владислав Рибникар када је дечак монструм као у видео игрицама очевим пиштољем ловио школске другове прецизношћу командоса што је следећег дана подстакло другог демона да се у црно завије Орашје и Дубона.

Зато мислим да мај није обичан месец. Он је збирна тачка свега што нас разапиње и што нас, понекад, спасава. У мају смо и пуцали, и плакали, и певали, и ћутали. Смењивали смо краљеве, сахрањивали маршале, крстили злочине, палили свеће, слушали обећања, али и гледали како нас, сваке године, изнова преваре на истом месту — између наде и бола.
Мај је, заиста, месец и за пакао и за рај.
Зависи коме смо се заветовали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: