Maj za pakao i raj

Piše: Mišo Vujović

Istorija nas u maju nije samo učila – ona nas je u maju i lomila. Od prevrata do predaje, od štafete do šehida, maj je ogledalo u kom Srbi vide i svoju nadu i svoj strah.

U maju su ubijani kraljevi (1903), rađani “bogovi” (1892) sahranjivani mitovi (1980), masakrirani vojnici (1992), svet ugledao veliki vezir Bajo Sokolović, Graditelj mostova i obnovitelj zabranjene crkve. U maju niču barikade, pevaju himne, Đurđevdan zeleni, slavi slava mu i milost Oštroški Čudotvorac kome ljudi prilaze bosih nogu i čistog srca.
Ne znam da li je to prokletstvo kalendara ili samo duboka istorijska simbolika, ali za Srbe je maj oduvek bio mesec u kom se nebo otvara — ili pada. Ništa kod nas nije uobičajeno, pa ni proleće. Maj nije samo miris bagrema i zvuk maturantskih koraka. Kod nas je to mesec u kom se krv meša sa glasovima, suze sa himnama, a iluzije sa sahranama.
Maj nas je obeležio. I mi smo njega.
Počelo je s atentatom. Majski prevrat 1903. — noć kada je pala poslednja kruna Obrenovića, kada su srpski oficiri zaklali kralja i kraljicu kao poslednji izraz političke volje mača. I taj mač, ma koliko bio ubistven, okrenuo je Srbiju ka istoku — ka Rusiji već oslabljenoj unutrašnjim sukobima
Bio je to trenutak kada smo, ubijajući monarha, zaustavili točak napretka, vezujući se za mrtvaca ubrzo umorenog unutrašnjim gnevom i spoljašnjom mržnjom.
Ali tu smo već naučili i prvu lekciju: svaka sloboda kod Srba počinje u mraku.
Posle toga, drugi majevi nose nove himne, druge zastave.
7. maja 1892. rodio se Josip Broz Tito — čovek koji će za života biti bog, a posle smrti — nedoumica. Njegov rođendan postao je Dan mladosti, štafete, parade, umetničke slike od papirnih iluzija. A onda, 4. maja 1980., u 15:05, Srbija je zanemela. Prekinuta je emisija, uključile se sirene, vojnici plakali, a narod, po prvi put posle dugo vremena, ostao bez glasa koji ga je vodio — makar u zabludu. Maj Titove smrti bio je i početak kraja Jugoslavije. Onog trenutka kada su prestale sirene, počeli su meci. Onog trenutka kada smo sahranili kult, počeli smo da otkopavamo stvarnost. Stvarnost je počela za Đurđevdsn 1991 kada je u Splitu ubijen vojnik Saško Gešovski a na transporteru pokušano davljenje drugog vojnika Stevanča Nakova.
A onda — 2. maj 1992.
Dobrovoljačka ulica. Sa svim svojim lažima, krvlju, prećutanim zločinom. Izlazak JNA iz Sarajeva — obećan i dogovoren — pretvoren u zasedu. Vojnici koji nisu otvorili vatru, ubijani su na pragu grada koji su štitili. Dokumentovano, snimljeno, u arhivama i na trakama. Ali pravda — nije stigla. Taj 2. maj bio je srpski Veliki petak bez Vaskrsa. Pokazna vežba licemerja sveta, i našeg straha da istinu dovedemo pred lice pravde. Zašto se ovaj zločin prećutkuje? Zato da se ne bi rušio mit opsade Sarajeva!
Posle toga, majevi su počeli da liče jedan na drugi.
Mitinzi, protesti, izbori, potpisi, bombardovanje iz memorije i tranzicija bez kraja. Maj kao mesec kad se nešto kreće, ali nigde ne stiže. Gde god kreneš — zapadne kancelarije, istočno žaljenje, a u sredini — narod sa kesom preko glave i prošlošću na leđima. U maju smo preumili Đurđevdanski a ustoličili prvomajski uranak. Svetog Đorđa smo proglasili za cigansku slavu a 25.maj za dan mladosti.
Ali tu je ohrabrenje milost i isceljenje 12. maj — Sveti Vasilije Ostroški.
Nije to slučajno. Svetac koji leči, koji zagreva duše u hladnim vremenima. Njegov majski dan kao da je poslednji bedem protiv istorijske neuroze. Svaki put kad prođem pored ikone Svetog Vasilija, osetim kako se narod hvata za njega kao za spas. Ljudi više ne veruju ni u izbore, ni u istoriju. Samo još u čuda. I ćivot Svetog Vasilija čini čuda.
Krvav maj za pakao i raj obeležio je masakr u beogradskoj školi Vladislav Ribnikar kada je dečak monstrum kao u video igricama očevim pištoljem lovio školske drugove preciznošću komandosa što je sledećeg dana podstaklo drugog demona da se u crno zavije Orašje i Dubona.

Zato mislim da maj nije običan mesec. On je zbirna tačka svega što nas razapinje i što nas, ponekad, spasava. U maju smo i pucali, i plakali, i pevali, i ćutali. Smenjivali smo kraljeve, sahranjivali maršale, krstili zločine, palili sveće, slušali obećanja, ali i gledali kako nas, svake godine, iznova prevare na istom mestu — između nade i bola.
Maj je, zaista, mesec i za pakao i za raj.
Zavisi kome smo se zavetovali.