Мадригали за њу – Миодраг Павловић
Миодраг Павловић
Дођи и донеси
У чаши мед
и тајно семе.
Иди и понеси
Радосни злед
И спасено време.
Сети се кад клекне презрела кост;
Између гроба и сунца стоји мост.
Када се будемо поново срели
Видећеш призор лица после кише
И самоћом рањене усне.
Када се будемо поново срели
Добићеш велику јагоду која дише
И љубав чекањем што гусне.
Ал сада седи мирна и бела,
Док се месец ломи, верност остаје цела.
Нас двоје смо потпуно сами
Газимо боси преко звонких тераса
И смерове наше не слути нико.
Можда Миодраг Трипковић није ни постојао – можда се само причињава излапјелом професору М.М. – ко зна ???
87 песама. Добро је. Својевремено сам, има мислим више од 10 година, трагао за неком Павловићевом збирком по црногорским библиотекама и књижарама, и падао у очај на увијек исти одговор: Није нам познат тај аутор.
Divno