Реагујући на пандемију COVID-19, све европске демократије увеле су опсежне ванредне мере. Међутим само једна земља – Мађарска – постала је мета баражне међународне критике без премца због свог одговора на кризу. Мађаре оптужују да се крећу ка „диктатури“, да заобилазе владавину права, суспендују парламент и отказују изборе. Ове оптужбе су лажне у свакој тачки. Проглашење „стања опасности“ је једна од шест ванредних мера побројаних у основном закону и уставу Мађарске. Уставни суд ради и могао би да одбије ванредне мере делимично или у целости. Одлука о „стању опасности“ усвојена је у парламенту са потребном двотрећинском већином. Парламент је простом већином, у било ком тренутку, може укинути.

Дана 31. марта, под насловом „Коронавирус усмртио своју прву демократију“, аутор Ишан Тарур из Вашингтон поста ужаснуто је „известио“ како је у Мађарској „парламент затворен, а будући избори отказани“. На жалост већ пољуљаног кредибилитета овог листа, ништа од тога није тачно. Мађарски парламент није суспендован. Штавише, он заседа сваке недеље, и то физички, а не виртуелно. Када је Кристин Аманпур са Си-Ен-Ен-a упитала мађарског министра спољних послова Петера Сијарта зашто је парламент затворен, он је одговорио да је управо те недеље говорио пред парламентом пет пута. Посрамљена Аманпур је промрмљала „то је новост за нас“.

Осим тога, нема планова за отказивање избора. Генерални избори су заказани за 2022, а локални избори за 2024. годину. Једини изузетак је уколико неко од посланика умре или поднесе оставку, у том случају неће бити посебних избора за његову замену током ванредног стања услед ограничења броја људи који током пандемије смеју да буду у јавним објектима и просторима. Неколико америчких држава, укључујући Вирџинију у којој живим, већ је одложило своје изборе за председничке кандидате из истог разлога.

Како влада Виктора Орбана ужива убедљиву већину у парламенту, критичари тврде да посланици неће укинути ванредне мере противно жељама премијера. То је тачно, али то је наравно природа демократије у парламентарном систему једном када нека странка или коалиција странака остваре јаку већину. Када је Маргарет Тачер имала солидну већину у Доњем дому елиминисала је неколико изабраних градских савета по метрополама, укључујући и Савет шире области Лондона на челу са „Црвеним Кеном“ Ливингстоном, каснијим градоначелником Лондона. Њу историчари не сматрају „ауторитарном“.

Декрети и пета република

Међутим, други аспект порочности парламентарне демократије – како је то Џон О’Саливен (председник Дунавског института и бивши писац говора Тачерове) истакао – јесте то што је четворо некад популарних британских премијера (Тачерова, Тони Блер, Харолд Мекмилан и Невил Чемберлен) који су уживали доминантне парламентарне већине било истерано из својих фотеља услед унутрашњих партијских револта.

„Недостатак клаузуле о окончању [у мађарској ванредној легислативи] забрињава“, каже О’Саливен, „али прича о крају демократије је пренадувана“. То није „праведно према Закону о ванредном стању, онаквом какав је“. Без обзира на све, пише О ‘Саливен, уношење клаузуле о окончању било би корисно „за спуштање политичке температуре на свим странама“. Било како било, мађарска влада углавном ради исто оно што и сви остали у Европи поводом здравствених смерница о друштвеној изолацији и остајању код куће. Друге европске земље (оне углавном пријатељскије настројене према ЕУ) су још оштрије него Мађарска у ограничавању грађанских слобода и демократских пракси.

Француска је у ванредном стању. Влада француског председника Емануела Макрона заобишла је парламент како би усвојила контроверзни закон о пензијама декретом. Штавише, француска влада је одложила другу рунду локалних избора и драстично намеће полицијски час новчаним и затворским казнама, а понекад и физичким утеривањем људи назад у своје домове.

Значајно је споменути извештај Агнес Софије Маџар, вишег истражног сарадника при Дунавском институту, који открива да је Француска усвајала правила „декретима ванредног стања“ преко 1.000 пута од оснивања Пете републике 1958. године. Макрон је за прве две године свог мандата ванредним декретима утврђивао правила 84 пута. Макронов претходник, Франсоа Оланд, прибегао је ванредним декретима 273 пута. Не сећам се да је било ко назвао Макрона или Оланда „диктаторима“ у настајању.

Од појаве COVID-19, Италија је отказала изборе. Шпанија користи дронове како би пратила грађане, прогласивши „одсуство било какве толеранције“ за кршење полицијског часа. Белгијом влада привремена техничка влада која нема било какав демократски мандат или парламентарну већину. Ниједна од ових земаља није објекат критика руководства ЕУ, међународних медија главног тока или спољнополитичких елита које се често описују као „либерални интернационалисти“ у Сједињеним Државама и Европи. Зашто је то тако?

Препознати матрицу

Мађарски члан Европског парламента упитао је: „Зашто је увођење ванредног стања потпуно легално и прихватљиво у неким државама чланицама, док је потпуно илегално и неприхватљиво у другим? Који је основ за то?“ Како би одговорили на то питање, морамо прво да одговоримо на друга два питања: Које снаге предњаче у нападима на Мађарску? И шта је заједничко тим снагама?

Напади на Мађарску потичу од председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, председника Европске народне партије (EPP) Доналда Туска, Савета Европе, високог комесара за људска права при УН Руперта Колвила, Хјуман рајтс воча, Вашингтон поста, Њујорк тајмса, Си-Ен-Ен-a, саветнице за националну безбедност Барака Обаме Сузан Рајс и новинарке Ен Еплбаум. Шта је заједничко овим појединцима и институцијама осим непријатељства према Виктору Орбану и његовој демократски изабраној конзервативној, суверенистичкој влади?

Па, то што су такође непријатељски настројени према изабраној конзервативној, религиозној и суверенистички оријентисаној администрацији у Пољској. Штавише, одушевило би их када би конзервативни израелски премијер Бенјамин Нетанјаху био збачен с власти. Даље, горко су се супротстављали Брегзиту и демократском суверенитету којем је прибегла британска Конзервативна странка. Што је још важније, међу побројанима нема ниједне личности, групе или организације која се залаже за реизбор председника Доналда Трампа. Је ли то та матрица?

У колумнама и есејима који су специјално фокусирани на Мађарску, ови спољнополитички гуруи не могу да одоле а да не додају неки коментар којим се демонизују председник Трамп и његова администрација. Тако је Рајсова, залажући се за протеривање Мађарске из ЕУ, успела да у све то угура критику на рачун Трампа зато што је, по њеном мишљењу, употребио синтагму „вухански вирус“ са увредљивом намером. Рајс тврди да је овај израз намерно „формиран тако да стигматизује људе азијског порекла“.

Исто тако, негде у средини нашироко цитираног текста из Атлантика у којем се мађарске ванредне мере клевећу као „пузећи ауторитаризам“, Еплбаум је окарактерисао владиног функционера Золтана Ковача као „Келиен Конвеј са брадом и брковима“ (Келиен Конвеј је политички консултант из САД, тренутно на функцији саветнице председника Сједињених Држава, прим. прев.).

Постполитички светоназор

Осим увреда, оно што нападачи на Мађарску имају као заједничко јесте конзистентан поглед на свет: они су транснационални прогресивци. Залажу се за увећану европску интеграцију, проширену глобализацију и трансфер ауторитета са демократски изабраних влада (које често третирају као ретроградне и реакционарне) ка супранационалним институцијама којим управљају експерти (примера ради Међународни кривични суд или Европски суд за људска права).

Овај поглед на свет, према речима француског политичког филозофа Пјера Манена, је „постполитички“ и представља догматски „фанатизам центра“. „Постполитички“ значи да се доношење одлука пребацује са политике (нпр. демократског процеса) ка административној (бирократској) владавини. Надовезујући се на Манена, политиколог са Асампшн колеџа (енгл. „Assumption College“ – римокатолички колеџ либералних наука из Вустера у Масачусетсу, прим. прев.) Данијел Махони објашњава да овај наратив (који је постао консензус трансатлантске елите) „еродира национални идентитет и суверенитет“ и рефлектује постшездесетосмашки „догматски“ и „агресивни секуларизам“.

Већина тренутних критичара Мађарске су лево-либерални транснационалисти, подозриви према демократски изабраним конзервативним владама које истичу суверенитет и патриотизам, нарочито уколико су ове владе пријатељски оријентисане према традиционалном хришћанству или јудаизму. За њих су ове ове политичке позиције назадне и пристрасне. Сећате ли се скорашњег (27. март 2020) наслова из Њујорк тајмса: „Пут ка паклу коронавируса прокрчили су евангелисти“?

Док гласно дају изјаве подршке демократији широм света, у пракси преферирају владавину судија и администратора уместо изабраних посланика или извршне власти. Тренутни критичари Мађарске су ћутали када су неизабрани функционери Европске уније (са подршком Немачке и Француске) натерали демократски изабране лидере у Италији и Грчкој да оду с власти у једној врсти супранационалног бирократског пуча 2011. године. Истовремено, имају мало или нимало критичког односа према нашироко препознатом „дефициту демократије“ који карактерише ЕУ.

Демократски дефицит о којем се ћути

Сећа ли се ико било каквих жалби уредништава Њујорк тајмса или Вашингтон поста, или било ког чланка Сузан Рајс у којем се прозива оно што је чак и левичарски немачки политичар Јошка Фишер забринуто увиђао као недемократску структуру владавине унутар ЕУ? У протеклих пар деценија, када би грађани на националним референдумима о питањима везаним за Европску унију одбацили исход који преферира руководство ЕУ, исти ти грађани, у истим тим демократским националним државама, бивали су приморавани да изнова и изнова гласају, све док не донесу „исправну“ одлуку која је прихватљива за елите ЕУ.

Тренутни критичари Мађарске су славили када су олигархијски елементи британске елите три и по године покушавали да (па чак и даље покушавају) да осујете вољу британског народа за повратак на демократску самоуправу, исказану на референдуму о Брегзиту. Истовремено ти исти људи аплаудирају када судије у Сједињеним Државама, Европи или међународним судовима спрече демократски изабране званичнике да зврше своје примарне уставне обавезе које се тичу контроле граница и заустављања илегалне имиграције.

За транснационалне прогресивце питање не поставља се питање постоји ли „сагласност“ већине грађана западних демократских држава да се прихвати огромни уплив илегалних миграната из земаља у развоју. Њима није важна „владавина уз сагласност оних којима се влада“, него консензус елите направљен и рафиниран у неизабраним судско-административним бирократијама.

Нема разлога да амерички или европски конзервативци – па на крају крајева и традиционални либерали – поводом ванредних мера у Мађарској прихвате овај лажни наратив, фабрикован од стране спољнополитичких елита које су подозриве према демократским већинама и презриве према конзервативизму у било ком облику, а нарочито према конзервативизму који поштује суверенитет, народну самоуправу, нацију, породицу и религију.

Превео: Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор: amgreatness.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: