Лујо Давичо – фрагменти живота
1 min read
За разлику од обиља информација које се могу добити о балетској школи „Лујо Давичо” у Београду, оне о самом Давичу своде се у свим медијима на неколико реченица. Ова књига настоји то да промијени. Њен настанак подстакнут је поштовањем према таленту и храбрости Луја Давича, играча, кореографа и педагога, наглашава у уводу своје књиге „Лујо Давичо – фрагменти живота” (издавач „Клио”), ауторка др Саша Брајовић, редовна професорка на Одељењу за историју умјетности Филозофског факултета у Београду.
Борећи се против времена, које је изблиједјело и измијенило већину података о ради и животу Луја Давича, др Саша Брајовић је настојала да нађе ријетке преживјеле свједоке, склони прашину са старих новинских чланака и докумената, како бисмо јасније видјели лик и дјело великог умјетника и патриоте.
– Упоришта ове књиге веома су лична. Моја мајка је у окупираном Никшићу запамтила последње мјесеце живота и смрти Луја Давича. Испоставило се да је памћење једне дјевојчице у времену глади, тешке зиме, окупације, хапшења и стријељања антифашиста веома ријетко, непосредно сјећање на њега – наглашава др Саша Брајовић. И додаје:
– Током десет година предавања на радионици посвећеној јеврејској култури и умјетности на Одељењу за историју умјетности Филозофског факултета у Београду, много сам сазнала о животу Јевреја у нашој престоници, као и о њиховом страшном страдaњу, што ми је помогло да разумијем Давича… Трагајући имала сам помоћ изузетних жена. Венеција Леви Бредер, Лујова рођака из Канаде, филолог Бранка Џидић, историчарка умјетности Барбара Панић трагале су за документима из Јеврејског историјског музеја, а помоћ је стигла од Иване Стефановић, композиторке и књижевнице и многих других.
Лујо Давичо рођен је 1908. у Београду, живио је на Дорћолу, а убијен је 1942. у Никшићу, када је активирао бомбу и бацио је на италијанске окупаторске војнике у једном хотелу. У Црну Гору су га из престонице, у којој су Јевреји масовно страдали, пребацили партизани. Потицао је из старе сефардске породице, отац Бенко, био је адвокат, књижевник и официр, ожењен лијепом и предузимљивом Стрејом, а поред Луја имали су још двојицу синова Самуила Бошка и Аврама Арсена. Како тврди ауторка др Саша Брајовић, Лујо Давичо је могао да изабере удобнији животни пут, али се то није догодило. Изузетан таленат усмјерио га је ка модерној игри и кореографији, што је и у нашем времену смјело и авангардно, а у његово доба је било крајње егзотично. Са таквим умјетничким изразом Давичо се сусрео у Београду у школи за ритмику и пластику Маге Магазиновић, а потом је у Женеви био ученик Емила Жака Далкроза, швајцарског умјетника и професора. Давичо је био играч, кореограф, сценограф, педагог, прикључио се касније партизанима и био учесник Народноослободилачке борбе. Наступао је са познатим балетским умјетницима свог доба, о чему су извјештавали чланци у „Правди”, „Политици”, „Балкану”, „Времену” и другим новинама. Креативној енергији у престоници посебан тон давали су Јевреји тридесетих година прошлог вијека, како наглашава др Саша Брајовић. Педагошком раду Лујо Давичо се посвећује 1937–1938. године када се оснива Музичка академија у Београду. Његову педагошку активност најбоље је описао Јован Путник (1914–1983), драмски и оперски редитељ у сјећању на умјетнички живот Београда тридесетих година прошлог вијека у ком је истакао стасавање младих плесача „пластичног балета” из школе Маге Магазиновић, према којима су руководиоци београдског балета били потпуно затворени, као и према свим „авангардним кретањима” у умјетничкој игри.
– Они који су жељели да се посвете савременим облицима умјетничког плеса уточиште и знање су налазили на течају ритмичке гимнастике по Далкрозу у МШ „Станковић”. Тај течај је водио „дивни човјек Давичо”. Давичов течај, чије је упориште било повезивање музике, ритмике и покрета, прошло је неколико генерација младих „авангардиста”. Умио је да их научи да пронађу међусобну повезаност плеса, поезије и других умјетности. Његов педагошки рад подстицао је култивисање личности полазника и могућност да своје знање пренесу у омладинске групе – наглашавао је Путник.
И за крај др Саша Брајовић описује да је „Лујо Давичо био тих и повучен човјек. Имао је чврст, а благ карактер, који је његове ученике, сараднике и пријатеље подстицао на креативност. Посвећен модерном изразу снажно је следио његова идејна и естетска упоришта, прилагођавао их и развијао у складу са сопственим системом вриједности. Атентат на италијанске окупаторе није извео из очајања… починио га је зато што није желио да чека да буде ухваћен и спроведен на стратише без борбе. Извршио га је у име антифашизма и борбе за слободу, жртвујући себе зато што је био јунак – закључује др Саша Брајовић на последњој страници књиге „Лујо Давичо – фрагменти живота”.
