Luganska Republika proslavlja 265 godina Slavjanoserbije

Piše: Andrej Černov

U Luganskoj Narodnoj Republici se 2018. godine obeležava 265-godišnjica stvaranja na jugu Ruske imperije posebne teritorijalne jedinice – Slavjanoserbije. U čast tog događaja, Pošta LNR je objavila prigodnu poštansku marku.

Osamnaesti vek u Rusiji nije bio toliko galantan, koliko je bio buran. Koliko se samo ratova, ustanaka, pobuna, dvorskih prevrata desilo u tom stoleću u ruskoj istoriji!

Za vreme Petra Velikog Rusija je ušla u Severni rat i pobedom nad nadmenom Švedskom postala je jedna od velikih sila. Ali, Rusija nije imala kad da uživa na lovorikama: moralo se tući i za sadašnjost i za budućnost, probijajući obruč neprijatelja.

Pošto je izašla na trgovački Baltik, Rusija se ustramila ka bogatoj obali Crnog Mora, koje je nudilo ključ za Istočni Mediteran. Prostrane južne „ukrajine“ ruske države bile su slabo naseljene, pre svega zbog čestih upada krimskih Tatara i Nogajaca.

Mnogo decenija je Rusija vodila borbu sa Krimskim kanstvom i Nogajskom hordom. Tu su joj neprocenjivu pomoć pružali kozaci – Zaporoški i Donski. Ali, za odbranu južnih granica nije bilo dovoljno snaga.

Upravo iz tog razloga je vlada Rusije carice Jelisavete Petrovne donela odluku da upotrebi strance za kolonizaciju pograničnih teritorija. Pri tom, od kolonista se očekivalo ne samo da osvoje puste teritorije, nego i da ih brane od naleta stepskih plemena.

Sredinom XVIII veka u zemljama pod vlašću Austrugarske, počinje vrbovanje u rusku armiju dobrovoljaca među žiteljima Balkana pravoslavne vere.

Prvi doseljenici na čelu sa pukovnikom Jovanom Horvatom stigli su u Kijev u oktobru 1751. godine. U decembru 1751. dobili su rusko državljanstvo. Ovi prvi doseljenici su poslati 1752. na desnu obalu Dnjepra, gde su osnovali Novu Serbiju (na području današnje Kirovgradske oblasti Ukrajine).

Krajem 1752. godine u Rusiju je pristigla još jedna grupa dobrovoljaca iz Austrougarske. Tu grupu su predvodili Srbi – potpukovnici Jovan Šević (sa 168 ljudi) i Rajko Preradović (sa 24 muškarca i 4 žene). Ukazom carice Jelisavete obojica su primljeni u rusku službu i prpizvedeni u čin general majora.

U proleće 1753. Jelisaveta Petrovna je potpisala niz ukaza, kojim su određena mesta za naseljavanje ljudi Ševića i Preradovića.

U senatskom ukazu (iz maja 1753.) kaže se: „Ševića i Preradovića sa dolazeći sa njima narodom naseljavati od kraja linije i naselja landmilicije sa donjecke strane, to jest od Bahmuta do Luganji… naseljavanje da počnu jedan od Bahmuta, a drugi od Luganji, prema planu koji su sastavili sa inženjer-pukovnikom Bibikovim“.

Kao što vidimo, bila su formirana (u tom času samo na papiru) dva husarska puka. Zemlju su dobijali od reke Bahmutke do reke Luganj (sve do gradića donskih kozaka „Lugan“ – današnje Stanice Luganske).

Na žalost, teško je sa sigurnošću reći kada su tačno srpski doseljenici stigli na novu zemlju, koja je dobila naziv Slavjanoserbija. To je moglo biti već 1753, ako nije došla do izražaja sva birokratska sporost, a moglo je biti i sledeće godine.

Mora se odati priznanje našim precima: njihovo vojničko bratstvo nije posramljeno ni izdajama, ni dezerterstvom, ni međunacionalnim čarkama.

Stari šančevi – današnji gradovi i sela

Ukupno su pukovi Ševića i Preradovića osnovali 18 četa.

U Slavjanoserbiji se pojavljuju ne samo vojni šančevi, već i državne zgrade, a takođe i zgrade i imanja zemljoposednika.

Sve je to dovelo do administrativne reforme kojom je vojna provincija ukinuta. Posebni status Slavjanoserbije kao vojne provincije ukinut je 1764. godine. Ona je priključena Novorosijskoj guberniji (1764-1783), zatim se našla u sastavu Jekaterinoslavskog namesništva (1783-1796), pa opet u Novorosijskoj guberniji (1796-1802), da bi se konačno Slavjanoserbske zemlje našle u sastavu Jekaterinoslavske gubernije (1802-1917).

Centar Slavjanoserbskog okruga je dugo bio selo Slavjanoserbsk (ranije – Donjeck, još ranije – šanac Podgorni). Od 1882. centar okruga je postao novoformirani (spajanjem zaseoka Luganski zavod sa selom Kameni Brod) grad Lugansk.

Vremena su se menjala, menjali su se nazivi i granice. Ali mnogonacionalno bratstvo stare Slavjanoserbije je postalo sudbina čitavog kraja, čitavog mnogonacionalnog Donbasa koji je sposoban ne samo da složno i plodotvorno radi, već i da čvrsto brani svoju slobodu sa oružjem u rukama.

Preveo i priredio: V. Kršljanin