Луганска Република прославља 265 година Славјаносербије

Пише: Андреј Чернов

У Луганској Народној Републици се 2018. године обележава 265-годишњица стварања на југу Руске империје посебне територијалне јединице – Славјаносербије. У част тог догађаја, Пошта ЛНР је објавила пригодну поштанску марку.

Осамнаести век у Русији није био толико галантан, колико је био буран. Колико се само ратова, устанака, побуна, дворских преврата десило у том столећу у руској историји!

За време Петра Великог Русија је ушла у Северни рат и победом над надменом Шведском постала је једна од великих сила. Али, Русија није имала кад да ужива на ловорикама: морало се тући и за садашњост и за будућност, пробијајући обруч непријатеља.

Пошто је изашла на трговачки Балтик, Русија се устрамила ка богатој обали Црног Мора, које је нудило кључ за Источни Медитеран. Простране јужне „украјине“ руске државе биле су слабо насељене, пре свега због честих упада кримских Татара и Ногајаца.

Много деценија је Русија водила борбу са Кримским канством и Ногајском хордом. Ту су јој непроцењиву помоћ пружали козаци – Запорошки и Донски. Али, за одбрану јужних граница није било довољно снага.

Управо из тог разлога је влада Русије царице Јелисавете Петровне донела одлуку да употреби странце за колонизацију пограничних територија. При том, од колониста се очекивало не само да освоје пусте територије, него и да их бране од налета степских племена.

Средином XVIII века у земљама под влашћу Аустругарске, почиње врбовање у руску армију добровољаца међу житељима Балкана православне вере.

Први досељеници на челу са пуковником Јованом Хорватом стигли су у Кијев у октобру 1751. године. У децембру 1751. добили су руско држављанство. Ови први досељеници су послати 1752. на десну обалу Дњепра, где су основали Нову Сербију (на подручју данашње Кировградске области Украјине).

Крајем 1752. године у Русију је пристигла још једна група добровољаца из Аустроугарске. Ту групу су предводили Срби – потпуковници Јован Шевић (са 168 људи) и Рајко Прерадовић (са 24 мушкарца и 4 жене). Указом царице Јелисавете обојица су примљени у руску службу и прпизведени у чин генерал мајора.

У пролеће 1753. Јелисавета Петровна је потписала низ указа, којим су одређена места за насељавање људи Шевића и Прерадовића.

У сенатском указу (из маја 1753.) каже се: „Шевића и Прерадовића са долазећи са њима народом насељавати од краја линије и насеља ландмилиције са доњецке стране, то јест од Бахмута до Лугањи… насељавање да почну један од Бахмута, а други од Лугањи, према плану који су саставили са инжењер-пуковником Бибиковим“.

Као што видимо, била су формирана (у том часу само на папиру) два хусарска пука. Земљу су добијали од реке Бахмутке до реке Лугањ (све до градића донских козака „Луган“ – данашње Станице Луганске).

На жалост, тешко је са сигурношћу рећи када су тачно српски досељеници стигли на нову земљу, која је добила назив Славјаносербија. То је могло бити већ 1753, ако није дошла до изражаја сва бирократска спорост, а могло је бити и следеће године.

Мора се одати признање нашим прецима: њихово војничко братство није посрамљено ни издајама, ни дезертерством, ни међунационалним чаркама.

Стари шанчеви – данашњи градови и села

Укупно су пукови Шевића и Прерадовића основали 18 чета.

У Славјаносербији се појављују не само војни шанчеви, већ и државне зграде, а такође и зграде и имања земљопоседника.

Све је то довело до административне реформе којом је војна провинција укинута. Посебни статус Славјаносербије као војне провинције укинут је 1764. године. Она је прикључена Новоросијској губернији (1764-1783), затим се нашла у саставу Јекатеринославског намесништва (1783-1796), па опет у Новоросијској губернији (1796-1802), да би се коначно Славјаносербске земље нашле у саставу Јекатеринославске губерније (1802-1917).

Центар Славјаносербског округа је дуго био село Славјаносербск (раније – Доњецк, још раније – шанац Подгорни). Од 1882. центар округа је постао новоформирани (спајањем засеока Лугански завод са селом Камени Брод) град Луганск.

Времена су се мењала, мењали су се називи и границе. Али многонационално братство старе Славјаносербије је постало судбина читавог краја, читавог многонационалног Донбаса који је способан не само да сложно и плодотворно ради, већ и да чврсто брани своју слободу са оружјем у рукама.

Превео и приредио: В. Кршљанин

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: