Лучијани: Бежи од безбожника
Пише: Мишо Вујовић
“Бежи од безбожника,” говорио би често Лучијани, професор максилофацијалне хирургије, библиофил, етичар, музичар, џудиста — укратко човек с’мноштвом дарова и интересовања.
Перфектно је умео да зашије рањено лице, виртуозно да одсвира Баха, али и да сломи арогантног борца на струњачи. Још ефикаснијом стратегијом водио је женску џудо репрезентацију Југославије — и то је посебна вештина, далеко изнад Баха и хирургије.
“Не оперишем ја, већ Бог. Са Божјим благословом свирам, такмичим се, или правим стратегију у односу на противничку страну. А од безбожника бежи,” категоричан је Лучијани, одмахујући руком.
“Безбожник није само неверник већ ноторни скептик — коме не пада на памет да потражи Бога. Он је искључив и загрижен у својој вери да не верује. Тако да су му и морална становишта… па, благо речено, клизава,” наставља Луле.
Често сам размишљао овим запажењима човека са великим животним искуством и интелектуалном надоградњом у многим дисциплинама.
Живимо нажалост у времену када се, и вера и безверје, носе као модни детаљи. Данас вам је то као ташна или сат — све по тренду. Побожни без срца, безбожници без стида — и сви важни да не кажем горди.
Да не буде забуне: Лучијани није говорио о несрећном човеку који у сумњи тражи Бога. Не. Говорио је о типу који је око своје празнине сазидао бедем од надмености и то брани као последњу тврђаву свог ега. То је онај што не каже: не знам да ли има Бога, већ — нећу ни да знам!
А кад вам такав почне да “кроји” морал, ухватите се за новчаник. Јер морал без Бога најчешће се врти како ветар дува.
Уа нема никога ко га гледа — поготово кад ради оно што не би смео.
Такви су, по Лучијанију, опасни — јер кад изгубе ослонце изнад себе, врло брзо помере границе испод себе. Онда све може — ако вас неко ухвати, биће “релативно”, ако не ухвати, биће “напредно”.
Побожан човек може погрешити, али бар зна да је погрешио. У њему остаје жудња за светлом. Безбожник по овом моделу не жуди ни за чим — осим за тим да себе увек прогласи у праву.
И зато у кафани више верујем пијаном вернику, него трезном безбожнику који мисли да опроштај не постоји јер нема од кога да га тражи.
“Бежи од безбожника,безбожник је спреман на све јер не тражи Бога у себи. Ако човек нема потребу да преиспитује себе он је лишен фундаменталних извора жевота. Пре свега љубави. Побожан човек погреши али изражава кајање и тражи опроштај.
Док се код безбожника то не дешава.
Само кротак човек пред Богом је срећан и испуњен човек”, поручује брат Луле или Леополд како би му име наденули они из Рима”.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
