Људски золошки врт у Бриселу

Пише: Бећир Вуковић

И идиоти виде да у Бриселу није само џиновски мозак НАТО – а, није само Брисел престоница НАТО – а, није Брисел само врт за споменик Атому, него је Брисел и престоница људских зала, која су преведена као – права.

Онај Брисел, који је 1958. године имао Људски зоолошки врт. И гдје би другде био, и гдје би се замислила планетарна канцеларија људских права, ако не на мјесту бившег Људског зоолошког врта.

Ово зоолошко зло немогуће је и написати, а камоли замислити. Као да се никако не могу сложити, нити стајати једна крај друге ријечи: људски, а зоолошки.

И идиоти виде да нешто није нормално. Па ипак, истина је да је у Бриселу 1958. године, радио Људски зоолошки врт. Човеколика бића куповала су улазнице (и са својим младунцима), викендом ишли да гледају људска бића у зоолошком врту. Дијете гледа дијете у зоолошком врту. Тај поглед значи крај историје. Не, господине Адорно, не после Аушвица, тек послије Људског зоолошког врта у Бриселу, Поезија је морала себи тражити одступницу.

На једној фотографији Људског зоолошког врта у Бриселу, иза ониже ограде, углавном – окупиле се жене, мајке, сестре, кћерке, госпође. Једна лепотица са сунчарицама, пружа – нешто – зоо девојчици – црнкињици, и, кад је девојчица – црнкињица – пружила ручицу, лепотица попуг Грејс Кели – осмехнула се, јер, ето, она животињица – девојчица, не само да има руку што животиње обично немају, него том хватаљком у стању је да и нешто узме. И не само то, него разуме да може да узме.

На слици видимо и пруску, али превисоку за девојчицу. Уосталом, животиње не сједе. И, превисоку да би била даска кревета. Живинче лежи на земљи.

Шта је плавокоса дама пружила зоо девојчици. Епицентар фотографије јесте – пружена рука према испруженој руци. Шта је у руци. И Бог је пружио прст Адаму – како је видио – и насликао – велики Микеланђело. Али, шта ли она рука у Људском зоолошком врту пружа оној ручици.

Кћерка те великодушне даме, госпође, Европљанке, данас је директорица ММФ-а, такође једне врсте људског зоолошког врта. Или је бака плавокосе Фредерике Могерини, главне чиновнице Брисела за Брдовити Примитивизам, и пријатељице Хашима Тачија.

Људски зоолошки врт, петнаестак година послије Другог светског рата, у срцу Европе, није политички затвор, није логор, није гулаг, није лудница, нешто је – испод – тока страха, свијести, подсвијести, чије Адске обале никад нису запамтиле слични гето. Ни грчки митови не преносе такво човеково заточеништво. Ни Дантеово Чистилиште.

Зашто никад ниједан западни дух, ништа није рекао о Људском зоолошком врту у Бриселу. Зато што ни данас нико ништа не каже о Људском зоолошком врту на територији цијеле Африке.

Страшније од свега јесте, да су углавном жене најбројнији посјетиоци Људског зоолошког врта у Бриселу. Оних неколико мушкараца на фотографији, та то су возачи, вртлари, телохранитељи, што ће рећи љубавници. Телохранитељи су, и сама ријеч упућује – љубавници. Нема те госпође која на крају не полуди за горилом – телохранитељем.

Као што је општепознато, отац зоологије је Аристотел, а име мајке није дошло до нас. Ко би рекао. А ко је онда она жена која пружа – милостињу – оној зоо девојчици – црнкињици у Људском врту у Бриселу. Велики је пут превалила Европа од Атине до Брисела. Од Перикла – до Колинде.

Загребачке госпође, исто тако „европљанке“ (петнаестак година прије Људског зоолошког врта у Бриселу), жалиле су се на смрад људетине која кроз густи врели искричави дим, ваљајући се равницом, допире од Јасеновца.

ЕУ црногорска Канцеларија за људска права налази се у Подгорици. Директорица канцеларије је жена. Једног дана, ту скоро, на путу за своју канцеларију (у којој се на овакав начин борим за људска права), управо сретох директорицу.

Д. У., очигледно, није имала марамицу, јер у пролазу, посао марамице – повјерила је рукаву.

* * *

КАД БИ ЈУТРОС ХРИСТОС

ушао
у брисел

кад би јутрос Христос
ушао у сан вавилон
у лос вавилон
у њу вавилон

кад би јутрос Христос
свратио у своју кућу

опет би вулгус
заграктао

распни га

распни га

распни га

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: