Litije su Vaskrs prave Crne Gore

Piše: Nikola Trifić

Ako Crnogorci nisu Srbi, onda Srbi uopšte i ne postoje! Ovim rečima je Nikola Đilas otac komunističkog prvaka Milovana Đilasa odgovorio svom sinu, kada mu je ovaj pred kraj 41. godine predočio plan Komunističke partije Jugoslavije po kojem je dotadašnja teritorijalna i zavičajna pripadnost „Crnogorac“, prema viziji „nove Jugoslavije“, morala da postane nacionalna odrednica.

Stara i izvikana mantra „slaba Srbija- jaka Jugoslavija“, zapravo je u praksi imala još svirepiji oblik. Jaka Jugoslavija svoju snagu jeste gradila na slaboj Srbiji, ali je pre svega i iznad svega podrazumevala slabe Srbe; slabe i razjedinjene, raščlanjene i razdvojene, čije je etničko tkivo trebalo da posluži kao osnova za stvaranje novih nacija, koje su osmišljene da budu- ne samo drugačije od srpske, već po pravilu i antisrpske.
Naravno takav plan, čak ni tada, za vreme stvaranja „Druge Jugoslavije“ nije bio novina, naprotiv! Imperijalistička kreacija Zapada na koju je i Istok da prećutno odobrenje, merila je u godini održavanja Berlinskog kongresa svoje prolazno vreme, dok je Jugoslavija posle Drugog svetskog rata trebala da bude poslednja etapa u dostizanju „poganog“ cilja: pravljenja od Srba nacionalno nesvesne „amorfne“ mase, udaljene i razdvojene od svoje vere i svog korena, koji kao takvi ne mogu biti prepreka viševekovnoj težnji mnogih naroda- pogotovo onih sa Zapada, da na prostoru Balkana ostvare potpunu hegemoniju.

Zapravo, ključna razlika u antisrpskoj politici za vreme Druge Jugoslavije u odnosu na onu pre nje, jeste ta, da je do 1945. godine „antisrpstvo“ bila politika koja napada državu, dok je nakon Titovog uzdizanja na vlast, to postala prioritetna državna politika!

Naravno, treba uzeti u obzir i sve one dobre strane koje je donela „Titova Jugoslavija“: socijalni mir, relativno ekonomsko blagostanje, besplatno školstvo i zdravstvo, onaj zlata vredan „crveni pasoš“, kao i mnoge druge standarde koje nijedna post-jugoslovenska država nije, i verovatno neće dostići. Ipak, kada govorimo o „srpskom nacionalnom pitanju“, Jugoslavija u celini, a pogotovo ona „druga“ jeste bila grobnica „srpskog etnosa“! Možda kao najbolji dokaz toj tvrdnji imamo cinjenicu koja kaže: da su Srbi u stvaranju Jugoslavije 1918. u temelje iste ugradili svoje dve međunarodno priznate države- Srbiju i Crnu Goru, dve vladarske dinastije, dve vojske, slavnu pobedu iz Velikog rata- praćenu milionskim žrtvama, reputaciju slobodarskog naroda; a da su na „kraju balade“ 90-ih godina iz te Jugoslavije izašli dezorjentisani i obezglavljeni, nacionalno nesvesni, teritorijalno osakaćeni, pred svetom prokazani, i što je najgore- međusobno suprotstavljeni.
Ipak, za takvo svoje stanje, Srbi mogu da krive jedino sami sebe. Nikao ni Hrvate, ni Bošnjake, ni bilo koji drugi „Ju narod“.

Jugoslaviju su Srbi stvorili, na nju pristali, ona je u velikoj meri vođena od strane srpskih kadrova, koji su opijeni ideologijom svesno ili ne, pošli na put samoporicanja. Zapravo, ako smo u 19. i početkom 20. veka videli najbolje osobine srpskog naroda, onda je druga polovina 20. veka na površinu izbacila sve anomalije koje može imati jedan prosečan Srbin: sklonost zaboravu i autodestrukciji, sklonost poltronstvu, podanički odnos prema vladajućem režimu i vladajućoj partiji, spremnost da se zbog lične pozicije i ličnog dobra žrtvuju svi viši ciljevi. Narodskim rečnikom rečeno: spremnost da se u zamenu za udoban komad nameštaja u kojem bi se smestio sopstveni tur, u bescenje rasproda dedina šuma! Ako bi tražili individuu koja na najbolji način, bar u svom političkom profilu, sublimira sve navedene anomalije, onda je to bez sumnje glavom i bradom Milo Đukanović.

Đukanović – samo još jedan srpski satrap

Baš tako! Ništa manje i ništa više od toga. Na žalost, takođe, još jedan u nizu srpskih satrapa, koji je bar po svom rođenju Srbin. Na primeru Mila Đukanovića najbolje se vidi da su „kruške otpale sa srpskog stabla“, kasnije postale najagresivniji protagonisti da se to stablo poseče. Ipak, u gospodinu Đukanoviću nikako ne treba gledati idejnog tvorca ili glavnog autora antisrpske politike. Ne! Daleko od toga! Nema Milo ni tu političku moć, ni takav politički pedigre…

On je samo, bar na prostoru Crne Gore, glavni izvođač radova, vredni neimar koji u delo sprovodi davno osmišljenu i zacrtanu arhitekturu, i to sve zarad jednog cilja- opstanka na vlasti. U političkom smislu „sinu hiljadu očeva“ Milu Đukanoviću je vlast bila i ostala jedina iskrena ljubav. Sve ostalo, za njega je samo promenljivo stanje, katalizator ili protočni bojler; prolazno i potrošno sredstvo koje služi jednom cilju- vlasti. Zato je na političkoj sceni i radio sve ono što mu je u tom trenutku omogućavalo „poziciju vladara“. Kada je bilo popularno biti komunista- bio je komunista. Kada je nacionalizam postao svojevrsna ulaznica za politički „main stream“, nije se gadio srbovanja, takođe nije mu teško padalo da Hrvate i Bošnjake naziva ustašama i balijama… Kada je trebalo prikočiti i napraviti distancu od Miloševića, uradio je to. Ali kada je na Balkanu konačno pobedila „zapadna verzija demokratije“, postao je „evropejac“, NATO fanatik i Montenegrin… Sve ono protiv čega se i sam u mladosti borio. No, na primeru Mila Đukanovića su i Amerika, Britanija, Nemačka, ali i šire- Francuska i Italija, pokazali svo svoje licemerje. Zapadnom svetu, koji se „kao gnuša“ komunista-preletača, prepakovanih nacionalista i višedecenijskih vladara koji se šetaju sa pozicije premijera na poziciju predsednika, ni u jednom trenutku nije zasmetao Milo Đukanović. Naravno, zato što on više nego bilo ko drugi na delo sprovodi njihovu viziju Balkana.
Države Zapada i Milo Đukanović se nalaze u „Par ekselans“ primeru političkog „braka iz interesa“. On je potreban njima, kako bi se jednom za svagda na Balkanu obračunali sa uticajem onog dela neposlušnog srpskog stanovništva, i pre svega sa uticajem Srpske pravoslavne crkve, koju percipiraju, ne samo kao „sigurnu kuću“ za po njima opasnu srpsku tradiciju, već i kao neku vrstu isturenog odeljenja ruskog uticaja. S druge strane Milov interes je jasan. Njemu su potrebni oni, jer u ovom trenutku isključivo Zapad na čelu sa Amerikom, može da obezbedi ono do čeka je Đukanoviću jedino iskreno stalo- a to je večita vlast.

LITIJE- slika ponosne Crne Gore

Od Mojkovačke bitke Crna Gora nije videla veličanstveniju sliku i veličanstveniji prizor. Litije su više nego bilo šta drugo pokazale „refleks“ crnogorskog inata, prkosa, rodoljublja i domoljublja, svega onoga što je vekovima pratilo Crnogorce i čime su oni ukrasili celokupno srpsko nacionalno biće.
Ipak, osim što su donele „veliku narodnu pobedu“, litije predstavljaju i veliku građansku pobedu Crne Gore! Evropa ne pamti neki vid višemesečnog građanskog protesta koji je na ulice svakog dana izvodio trećinu ukupne populacije te zemlje, a da je sve proteklo u najboljem redu, bez prevrnutih kontejnera, polupanih automobila; samo mirno, sa pravednim ciljem, sa ikonama u rukama i neviđenom dozom dostojanstva. S jedne strane crkva kao izvor reke ljudi, s druge strane sam Bog kao ušće, a između pređena putanja- koja predstavlja put prave Crne Gore! One Crne Gore na koju bi i njeni slavni preci danas bili ponosni.
Pesma posvećena litijama koju je napisala mlada Podgoričanka-dvadeset jednogodišnja studentkinja srpskog jezika i književnosti Ivana Konatar

Molitvu svijetom pronosimo

Crna Goro zvijezdo jedna sjajna,
moja duša zauvek živi u tebi,
hoće da mi te otmu iz zagrljaja
a to ne smijem dopustiti sebi.

Svi su djedovi naši slavni
živeli časno u miru i slozi,
Gospod sa prestola ka nama gleda,
Vasilije Sveti
svom narodu ti pomozi.

Nijesmo bili dostojni njihovih djela,
ustala je radi Boga sad Crna Gora cijela!
U koloni dugoj molitva se lijepa čita
u ime spasitelja Gospoda Hrista.

Branimo sada
hramove svete
od zla i zlobe, rđave i proklete,
Vođeni samo Božanskom ljepotom
svetinje ne damo- branimo ih životom!

U nama nema mržnje
ljubav u srcu svom nosimo,
Mi smo djeca ponosne Crne Gore,
što molitvu sada svijetom pronosimo.

Autor teksta: Nikola Trifić
Autorka pesme: Ivana Konatar