Линта: Китаревић Грабар води усташку политику и нескривено тежи рехалибилитацији кољачке НДХ
1 min read
Китаревић Грабар / Фото: Fena, bhrt.ba
За кољачки поздрав „За дом спремни“ она каже да је стари хрватски поздрав и да је његова употреба за вријеме рата деведесетих била позитивна. Хрватска предсједница тражи да се посредством форензике тобоже утврди права истина о броју убијених у Јасеновцу, с јасном намјером да се највећа фабрика смрти на Балкану представи као радни логор, саопштио је предсједник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта.
Линта је оцијенио да је хрватска предсједница Колинда Грабар Китаровић у недавном интервјуу за, како је казао, хушкачки и шовинстички лист „Хрватски тједник“, још једном потврдила да води проусташку политику и да доследно заступа проусташке ставове о наводној великосрпској агресији, тзв. Домовинском рату, „Олуји“, Анти Павелићу, поздраву „За дом спремни“, Јасеновцу и тд. и то са, како је апострофирао, нескривеним циљем рехабилитације НДХ и усташког режима.
Он сматра да је српски државни и национални интерес да се у јавности стално говори права истина да је проусташки режим Фрање Туђмана извршио агресију на крајишке Србе, да је тзв. Домовински рат био агресивни и освајачки и да су „Олуја“, „Бљесак“ и друге хрватске војно-полицијеке акције биле злочиначке.
Китаровић, навео је он, окривљује поглавника геноцидне НДХ и нацисту Анту Павелића да је издао и преварио Хрвате јер је продао пола Хрватске Италијанима, а не због расних закона и почињеног геноцида над српским народом.
– За кољачки поздрав „За дом спремни“ она каже да је стари хрватски поздрав и да је његова употреба за вријеме рата деведесетих била позитивна. Грабар Китаровић за устанак српског народа 27. јула 1941. године против геноцидне НДХ наводи да није био устанак, већ покољ Хрвата, навео је Линта.
Он је додао да Китаровићева заступа став да су убијени усташки зликовци у Блајбургу невине жртве, јер им, како додаје, тобоже у праведном судском поступку није доказана кривица.
Линта је подсјетио да је Китаровићева рекла да поштује ратног злочинца Томислава Мерчепа који је одговоран за убиство више од 120 Срба у Вуковару, као и остале хрватске злочинце који су одговорни за брутална убиства и мучења српских цивила и ратних заробљеника.
Китаровићева је против увођења ћирилице у Вуковар, чиме је, каже Линта, послала јасну поруку да преостали Срби у Хрватској нису добродошли и да им је најбоље да се иселе или асимилују.
Прочитајте још:
Парцела 142 на гробљу у Загребу: Стотине убијене српске дјеце лежи ту
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Neurastenicna Kolinda i nepismeni Tompson su sporedni. Ovo sto se sada desava u Hrvatskoj je posljedica toga sto smo dopustili da nasi politicari izgube rat sa tim ustaskim basibozukom. Srpski ljevicari su htjeli da se sa njima dogovaraju. Na celu sa Milosevicem, mada ima indicija da je Mira tu imala uticaja. Mozda to nije tacno, ali dopustanje da se desi Bljesak i Oluja je skandalozno. Ja sam odmah znao da cemo slusati ustasko tuturikanje poslije toga sve do sledeceg rata. Kojeg ce biti, dopadalo se to montenegrinima i beogradjanima ili ne. Racuni su jos daleko od poravnanja. Tu su mi interesantni i siptari, koji su se pomamili zajedno sa montenegrinskom boranijom, a ne umiju pusku drzat’. Misle da ce ih Amerika podrzavati vjecno. Nece proci mnogo, a Amerika i Zapad ce se o svom jadu zabaviti. Zivim medju njima vec 18 godina i znam o cemu govorim. E onda cemo da vidimo gdje ce ko. Da vidimo u koju ce se misju rupu zavuci ona klapusina od Mila sa njegovom lupeskom „svitom“. Da vidimo gdje ce oni grdni ustaski i siptarski „heroji“ kad se sretnu, umjesto sa babama i djedovima, sa pravom vojskom, koja zna sta radi. Da vidimo koliko ce im pomoci „heroji“ generali, bivsi kaplari iz Legije i konobari.
Eto sad Hrvati imaju „samo sebe“ u drzavi, a kakvi su,
istrijebili se medjusobno, Bog im sudio. Pravda bi bila,
jedina, da nestanu kao nacija.
Kitarovićkoj treba da joj vojsku i narod okadi Montenegrinski raspop Miraš.Mile im se izvinuo i sad je bio kod pape izrod kod svojuh ustaša.
Blagoš Crnoj Gori kad za prijatelja imsju ,hrvate ustaše,koljače kosovare,a pravoslavnu Bratsku Rusiju i svoje Petroviće za neprijatelje.
Ko glasa ovu fukaru neka mu napredak bude spram glasanja i vjere.
VJEČNA JE PETROVIĆEVSKA Crna Gora.
Davno je Sveti Petar Cetinjski dobio Rusko žito i krtolu i spasio Crnogorce da ne umru od gladi.
Ničija nije gorela do zore,ove neće ni crna zemlja.
Pa kakva je razlika između ndh i ovih monstruma. NIIKAKVA ma potpuno isto je sve komunjare među Srbima sprečavaju Srbe da spasu narod. U prošlom ratu krvatska bila naoružana. Kažu srbijanci, nismo mogli. Ali šta je sad, sad su mogli ali nisu imali kad, bljesak ustaše – u beogr derbi 100hilj ljudi, oluju ustaše-pink slavi cecu i arkana, gdje to narod da propusti. Južni potez – nema mobilizacije. Pobijen narod, preživjeli plaćaju kiriju po srbiji. Kosovo – rat narod gleda na pinku. Nemogu nabrajati, zblg pritiska 200.USrbiji vladaju jugosloveni 70godina i rade za krvate, pa dodik je njihov špiju, šta dalje.
Citava knjiga je ovdje :
http://www.vladimirdimitrijevic.com/images/e-knjiga/kanonizacija-alojzija-stepinca.pdf
једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер,
недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу
НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о
присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над
акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како
је већ у католицизам преведено 240.000 православних и покушава оправдати
усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“19 Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве
морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо
видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег
клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског
нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као
надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске.“20 А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи,
бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују
Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож,
приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским
пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“21, после чега је
почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој
глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више
од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату,
па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали
да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису
порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине
као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину
Југославију. Ако се све ово зна, каква је онда нада у папино извињење? Ако папа
Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника
своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић,
довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму
ту реч? Ми, православни, не само Срби, него и Руси и остали народи Цркве од
Истока, и даље чекамо одговор.
Ова књига је покушај да се тај одговор саборно нађе.
Ања Филимонова, Владимир Димитријевић
једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите
и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите
посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси
бити опрошћени“.
11 У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског
рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује
на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави
Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./…/ После радова које је објавио Фалкони
или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се
дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство,
од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим
све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/…/ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима
чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/…/.“12 По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску
инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између
преласка у католицизам и смрти“.
13 Ауторка подсећа и на то да Степинца неки
покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“14. Степинац јесте тражио
да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт.“15
Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се
Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење,
промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара
и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама
какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је
поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог
изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао
Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио
Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића
и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему је стручњак за српскохрватске односе, Ратко Дмитровић, писао: “Забрањен му је наступ у неколико
европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и
благослови“.5
Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у
службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја
крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог
светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“.6
Усташки покрет је себе од почетка доживљавао
као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску
војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва:
“(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се
држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање
самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се
огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти.
Тако ми Бог помогао. Амен“.7
У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности.
Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код
полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које
смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност
нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо
извршавати точно све налоге Поглавника.“8
Зар нас ово не подсећа на основна
правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по
милитантном ширењу вере? Како је писао Предраг Р. Драгић Кијук: „Покоран
мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па
монаха.“9
Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело.
Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о
томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички клерик, Звонко Брекало, и сам
усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био
је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца,
нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем
терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи
осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника
и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и
на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на
стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви.
Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки
џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно
девотно поздравио.“10 Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био
da li ste znali da je kolinda zidovka askenaz,koja zrtvuje po zidoustaskoj semi svoj narod,ima taj zadatak?